Како се мој сан остварио

ИСПРИЧАЛА АЛЕНА ЖИТНИКОВА

Док сам одрастала у Чехословачкој, земљи коју је контролисао Совјетски Савез, наша породица је чезнула да види свет испуњен миром који је комунизам обећавао. Међутим, комунистички сан о стварању једног срећног, уједињеног друштва ишчезао је када се Совјетски Савез распао 1991. године. Дозволите ми да вам опишем како се на другачији начин остварио мој сан.

ДВАНАЕСТОГ септембра 1962. родила сам се у породици ревних комуниста који су живели у Хорни Бенешову, једном селу удаљеном око 290 километара од Прага. Мој отац је веровао у комунистичке идеале и живео је по њима. У духу тих идеала је васпитавао двојицу моје браће, моју сестру и мене. Учио нас је да поштеним радом и пристојним живљењем можемо допринети стварању бољег друштва. Сматрао је да је комунизам најбољи облик владавине и активно га је подупирао.

Отац је често ишао на састанке на којима је уздизан комунизам. Презирао је религију због лицемерства цркава, тако да нас је учио да Бог не постоји, у шта смо и веровали. Сматрао је да ће с временом, кад сви људи буду имали дом и довољно хране, они постати бољи и живети у миру. Била је то дивна нада о којој сам много слушала док сам расла. Веровала сам у све чему нас је отац поучавао, тако да сам решила да подупирем комунизам.

Као девојчица припремала сам се да постанем пионир, како су се звали припадници омиљене Комунистичке организације младих пионира. Пионири су подстицани да развијају добре особине и да буду патриоте. Кад сам имала девет година, положила сам свечану пионирску заклетву и добила сам црвену мараму. Дозволили су ми и да носим пионирску униформу у неким свечаним приликама. Трудила сам се да будем добар пионир. Када сам чула да неке моје школске другарице говоре ружне речи, грдила сам их и подсећала да пионирке не смеју тако да говоре.

Међутим, полако сам почела да схватам да многи који тврде да су комунисти у ствари не подржавају комунистичке идеале. Уместо да се одупиру људској склоности ка похлепи и зависти, крали су друштвену имовину. Многи који су подстицали друге да раде за добробит  људи, сами то нису радили. Штавише, постала је популарна изрека: „Ко не краде, тај краде од сопствене породице.“ Почела сам да се питам: ’Зашто има толико лицемерства? Зашто тако мало људи подупире добре комунистичке идеале? Зашто тај труд не уроди плодом?‘

Време за преиспитивање

Када сам имала око петнаест година, провела сам део летњег распуста са Аленом, мојом школском другарицом. Једне вечери дошла је да нас посети једна Аленина старија пријатељица која се звала Тања. „Морам да вам кажем нешто јако важно“, рекла је. „Уверила сам се да Бог постоји.“ Запањиле смо се што је дошла до таквог закључка. Кад нас је прошао тај талас изненађења, засуле смо је питањима: „Које доказе имаш? Како он изгледа? Где живи? Зашто нешто не уради?“

Тања је редом одговарала на наша питања. Објаснила нам је да је Божја првобитна намера била да Земља буде рајски дом за човечанство, и описала је како ће се та намера на крају остварити. Када нам је показала из Библије обећања о чистој Земљи настањеној нормалним и здравим људима који брину једни о другима, чинило ми се да је то веома слично обећањима у која сам веровала. Али, била сам сигурна да када бих рекла оцу да ће те величанствене ствари бити постигнуте посредством Божјег Краљевства — а не комунизма — не би му се уопште свидело.

Наиме, једном када сам имала можда шест или седам година, једна девојчица из комшилука ме је одвела у цркву без знања мојих родитеља. Свештеник је причао неку библијску причу која ми се много допала, па сам желела још нешто да сазнам. Чак сам и добила неке религиозне књиге. Кад сам то рекла родитељима, строго су ми забранили да поново идем у цркву и уништили су све што сам донела кући. Да би ми све било савршено јасно, од оца сам добила и батине.

После тога у нашој кући више никада нисмо спомињали Бога. Сматрала сам да само примитивни, необразовани људи верују у Бога и да је религија људска измишљотина. У школи су нас учили да пошто постоје феномени које не можемо објаснити, онда су људи зато једноставно измислили Бога. Али сада се појавила Тања, једна паметна жена — заправо учитељица — која још уз то верује у Бога! Помислила сам: ’Ту сигурно нечег има!‘

Тања је толико убедљиво говорила да смо биле сигурне да верује у оно што каже. Зато смо је питале: „Тања, шта те је уверило да Бог стварно постоји?“

„Библија“, рекла је. „Одговори на сва питања која сте поставили налазе се у Библији. Да ли бисте хтеле да је боље разумете?“

Знала сам да се мојим родитељима неће свидети ако почнем да проучавам Библију. Ипак сам желела да сазнам нешто више. Зато ми је Тања дала адресу Људмиле, једне Јеховине сведокиње која је живела близу наше куће у Хорни Бенешову. Док сам с Људмилом разматрала Божја обећања о земаљском рају питала сам се: ’Какву гаранцију имам да ће се све то обистинити?‘

Људмила ми је рекла да морам да научим више о Богу да бих могла да верујем у њега и његова обећања. Путем проучавања сам се уверила да Земља и многи компликовани облици живота на њој нису производ неког слепог случаја. Морала сам да признам да мора постојати неки изузетно интелигентан Створитељ. Схватила сам колико је Библија логична када каже: „Сваки дом је неко саградио, а онај што је све саградио јесте Бог“ (Јеврејима 3:4).

Желела сам да и моја породица сазна све то. Ипак сам сумњала да ће их то занимати тако да сам ту идеју одложила за касније. А онда је, једног дана, моја мајка међу мојим личним стварима нашла једну страницу која је испала из једне старе похабане Библије коју сам добила. То је страшно узнемирило моје родитеље.

Разговор с оцем

Када је отац потврдио своје сумње да имам контакт с Јеховиним сведоцима, позвао ме је у дугу шетњу. „Одмах мораш да  прекинеш све везе с тим људима“, рекао је. „Ако то не урадиш, више нећу моћи да будем председник наше месне заједнице. Уништићеш ми каријеру. Мораћу да напустим канцеларију и да се вратим у фабрику у којој сам радио. Осрамотићеш целу породицу.“

„Али оче, Библија је једна разумна књига, и има одличне савете за живот“, бранила сам се.

„Не, Аленка“, објашњавао је отац, „никада ми нису требали ни Библија ни Бог да бих био срећан. Све сам постигао са својих десет прстију. Нико ми није помогао. Баш ме изненађује што можеш да верујеш у такве глупости! Мораш да живиш прави живот, да се удаш, изродиш децу и онда ћеш видети да можеш да будеш срећна без Бога.“

Очево инсистирање је оставило на мене утисак. За тренутак сам почела да сумњам у своју веру, која још увек није имала чврсте темеље. Била је чињеница да сам оца познавала много дуже него Јеховине сведоке, и да сам се код куће увек осећала сигурно. Била сам сигурна да отац има добре намере. Знала сам да ме воли па сам зато обећала да ћу престати да проучавам Библију. Убрзо после тога, када сам напунила 18 година, завршила сам школу и отишла у Праг, главни град наше земље, да тамо радим.

Мој живот у Прагу

Запослила сам се у једној банци, и једва сам чекала да научим нешто о правом животу за који ми је отац причао да ће се постићи помоћу комунизма. Међутим, за кратко време сам видела да људи у граду нису нимало срећнији од оних у мом селу. У ствари, неморал, лицемерство, себичност и пијанство били су нешто сасвим уобичајено.

Најзад се једна Сведокиња која је живела близу моје куће у Хорни Бенешову, и која је дошла у Праг, побринула да Сведоци контактирају са мном. Тако сам у Прагу обновила библијски студиј с једном женом која се звала Ева. На крају сваког студија Ева би ме питала: „Да ли хоћеш да дођем и следеће недеље?“ Никада ми није наметала своје мишљење, иако сам је понекад питала шта би она урадила да је на мом месту.

„Не могу да ти кажем шта бих урадила“, говорила је. Онда би усмерила пажњу на нешто из Библије што ми је помогло да донесем одлуку. Много сам била забринута за свој однос с родитељима, тако да сам је питала да ли треба да престанем да контактирам с њима. Ева је отворила Излазак 20:12, где Библија каже да морамо поштовати наше родитеље. Затим је питала: „Да ли то пак значи да никога не треба да ставимо испред наших родитеља?“

Пошто нисам била сигурна, отворила је Библију и нашла речи Исуса Христа: „Ко има већу наклоност према оцу или мајци него према мени, није ме достојан“ (Матеј 10:37). Тада сам схватила да иако моји родитељи заслужују поштовање, треба да осећам још већу наклоност према Исусу и његовом небеском Оцу. Ева се увек трудила да истакне неко важно библијско начело, а онда је одлуку препуштала мени.

Сукоб интереса

Коначно сам у септембру 1982. примљена на Прашки универзитет као студент агрономије. Међутим, убрзо сам схватила да не могу удовољити свим обавезама на факултету и у исто време поклонити жељену пажњу проучавању Библије. Зато сам једној мојој професорки рекла да мислим да напустим факултет. „Послаћу те код некога ко ће те разумети и ко ће ти помоћи“, рекла је. Уговорила је да декан факултета разговара са мном.

Декан ме је поздравио питањем: „Зашто наш најбољи студент жели да напусти школовање?“

„Зато што немам времена за друге ствари које ме исто тако занимају“, одговорила сам. Пошто су у Чехословачкој Јеховини сведоци тада били под забраном, нисам имала намеру да му кажем зашто размишљам да одем. Али после неколико сати разговора с њим, претпоставила сам да је поуздана особа. Зато сам му рекла да проучавам Библију.

 „Студирај и Библију и марксизам“, рекао је. „Онда се одлучи.“ Изгледало је да ме чак охрабрује да проучавам Библију!

Завера осујећена

Међутим, сутрадан су и он и професорка отпутовали у моје родно село да би се видели с мојим родитељима. Упозорили су их да сам у контакту с неком опасном и забрањеном сектом и рекли су им да желим да напустим факултет. „Ако ваша ћерка одлучи да напусти факултет“, обећао је декан моме оцу, „побринућемо се да не може да нађе никакав посао у Прагу, а онда ће морати да се врати код вас и да прекине контакт с том сектом.“

У јануару 1983. стварно сам напустила факултет. Једна пријатељица која је такође проучавала Библију, помогла ми је да изнајмим собу код једне старије жене. Пошто нисам знала да је декан посетио моје родитеље и да је нешто обећао оцу, нисам имала представу зашто је пропадао сав мој труд да нађем посао. И моја газдарица се чудила због тога, тако да је без мог знања отишла код декана факултета и питала га зашто сам напустила школовање.

„Чувајте се!“, упозорио ју је. „Она је припадник опасне секте Јеховиних сведока. Зато је морала да напусти школовање. Мора да се врати кући и прекине с тим. Лично ћу се побринути да не нађе никакав посао у Прагу!“

Када се те вечери газдарица вратила кући, позвала ме је и рекла: „Аленка, данас сам ишла на твој факултет.“ Мислила сам да ћу још исте вечери морати да се спакујем и одем из тог стана. Али она је рекла: „Не слажем се с тим што декан ради. Можеш да верујеш у шта хоћеш; важно је како се понашаш. Помоћи ћу ти да нађеш посао.“ Те вечери сам у молитви захвалила Јехови за његову помоћ.

Убрзо после тога отац је дошао у Праг да би ме повео кући. Али овога пута није успео да ме убеди. Моја вера у Јехову и његова обећања је имала чвршће темеље. На крају је отац отишао без мене, и први пут у животу сам га видела како плаче. Премда је то био потресан сусрет, то искуство ме је приближило Јехови. Желела сам да му припадам и да му служим. Зато сам 19. новембра 1983. симболизовала своје предање Јехови крштењем у кади у једном стану у Прагу.

Моја одлука је била благословљена

После неког времена сам почела да помажем око израде забрањене литературе Сведока. Тај посао је захтевао велики опрез, пошто су власти већ затвориле неке који су били ухваћени у томе. Мој први задатак је био да прекуцавам Кулу стражару преведену на чешки. Затим су ти примерци прослеђивани до Сведока који су их користили за проучавање Библије.

Касније сам била позвана да се придружим једној групи која се састајала у једном стану у Прагу и правила књиге. Већи део намештаја је био изнесен из једне собе, а онда смо на једном дугачком столу који је био постављен насред собе састављали појединачно штампане странице. Касније су те странице лепљене или шивене да би се направила књига. Често сам размишљала колико би било лепо да се тај посао ради пуно радно време.

Као пионирка у комунистичкој омладинској организацији, трудила сам се да учим децу да буду бољи људи. Као Јеховин сведок наставила сам да радим с младим људима, и многима сам помогла да постану крштене Јеховине слуге. Иако ниједан члан моје породице још није постао Сведок, као што је у Библији обећано добила сам много духовних очева и мајки, браће и сестара (Марко 10:29, 30).

У нашој земљи је 1989. године демократска влада сменила комунистичку владу. Та промена је донела законску слободу Јеховиним сведоцима, што је значило да можемо да се јавно састајемо да бисмо проучавали Библију, да проповедамо од куће до куће без бојазни да ћемо бити ухапшени и да путујемо у иностранство на међународне конгресе. Сем тога, више се нисмо бринули због испитивања, хапшења или застрашивања!

 Служење с мојим супругом

Године 1990. удала сам се за Петра, једног сухришћанина. У априлу 1992. обоје смо остварили циљ да будемо пионири, што је међу Сведоцима назив за оне који пуновремено проповедају. У јуну 1994. били смо позвани да радимо у подружници Јеховиних сведока у Прагу. Данас више не производимо библијску литературу у тајности, већ отворено служимо духовним интересима људи широм Чешке Републике.

Пре неколико година, Петар и ја смо били пресрећни када су моји родитељи прихватили наш позив да посете објекте где живимо и радимо с још 60 чланова наше бетелске породице. Када је видео наш дом и канцеларије, отац је рекао: „Стварно осећам да међу вама влада права љубав.“ То су биле најлепше речи које сам чула од мог оца.

Имам оно што је комунизам обећавао

Наше наде да ћемо имати бољи свет посредством комунизма стварно су биле само пусти снови. Људска историја показује да се чак ни уз најискреније напоре није успело у стварању неког праведног друштва. Мислим да има још много људи који ће схватити да човек не може имати срећан живот без Божје помоћи (Јеремија 10:23).

Често се сетим Очеве жеље да имам оно што је он назвао „правим животом“, а што је сматрао да ће нам комунизам омогућити. Ипак, путем проучавања сам схватила да оно што Библија назива ’правим животом‘ — а то је живот у Божјем праведном новом свету — јесте једино сигурно обећање на које се људи могу ослонити (1. Тимотеју 6:19). Ово кажем зато што иако смо подложни греху и људској несавршености, они који се искрено труде да примењују библијска учења у свом животу могу да живе заједно у миру на један изванредан начин. Они успешно одолевају свим покушајима да се сломи њихово јединство или да се одвоје од свог Бога Јехове.

На мене је нарочит утисак оставило кад смо мој супруг и ја имали предност да 19. маја 2001. будемо међу гостима који су присуствовали посвећењу нове подружнице  Јеховиних сведока близу Лавова, у Украјини. Тамо сам упознала друге Сведоке који су били чланови комунистичке омладинске организације Млади пионири. И они су се као и ја надали да ће комунизам донети прави мир и јединство међу свим људима. Владимир Григоријев, који сада са својом супругом служи у подружници у Русији, такође је био један од Младих пионира.

Изгледа мало иронично што су на месту где се раније налазио летњи камп за Младе пионире, Јеховини сведоци изградили своју нову подружницу. Због ограниченог простора у подружници само је 839 особа из 35 земаља могло да буде смештено за програм посвећења. Међутим, сутрадан се на фудбалском стадиону у Лавову окупило њих 30 881 да би чули преглед програма од претходног дана. a Неки су путовали шест или више сати из удаљених места да би присуствовали том догађају.

Међутим, када су сазнали да могу да обиђу нову подружницу, сместили су се у многобројне аутобусе којима су дошли на стадион. У поподневним сатима аутобуси су почели да пристижу у подружницу — где смо мој супруг и ја имали предност да преноћимо — да би обишли објекте. До вечерњих сати је око 16 000 драгих суверника прошло кроз подружницу, затим су се сместили у аутобусе и кренули кући, што је за многе било дуго путовање!

У Украјини, као и у другим источноевропским земљама, милиони људи су веровали да је комунизам најбољи начин за стварање једног мирног новог друштва. Међутим, данас само у Украјини има више од 120 000 људи који причају другима о Божјем Краљевству. Заиста, многи од нас бивших комуниста верујемо да је та Божја владавина једина права нада за остварење правог братства и мира међу свим људима!

[Фуснота]

[Слика на 12. страни]

Кад сам имала десет година, убрзо након што сам се придружила Комунистичкој организацији младих пионира

[Слика на 16. страни]

С мојим супругом Петром

[Слика на 16. страни]

Владимир, бивши члан Комунистичке организације младих пионира, кога сам упознала на посвећењу подружнице у Украјини

[Слика на странама 16, 17]

Више од 30 000 људи је слушало преглед програма за посвећење

[Слика на 17. страни]

Више од 16 000 људи је посетило подружницу