Зашто бити наставник?

„Већина наставника изабира своје звање јер је то професија у којој се помаже другима. [Наставни рад представља] посвећеност побољшању дечјих живота“ (Teachers, Schools, and Society).

МАДА неки наставници одају утисак да је држати наставу лако, то ипак може бити маратон с препонама— борба с превеликим одељењима, превише папирологије, претерани бирократизам, тврдоглави ђаци и неадекватна плата. Педро, један наставник из Мадрида, каже: „Бити наставник није нимало лако. За то треба пуно самопожртвованости. Међутим, упркос потешкоћама, и даље мислим да је поучавање много бољи посао него неки у комерцијалном свету.“

Тај изазов може бити стварно велики у школама великих градова у већини земаља. Дрога, криминал, попустљив морал и каткад равнодушност родитеља озбиљно утичу на атмосферу и дисциплину у школама. Бунтовни ставови су уобичајени. Зашто се, онда, тако много способних људи одлучује за наставни рад?

Лимариз и Дајана раде у Њујорку с децом узраста од дечјег вртића до десет година. Обе говоре два језика (енглески и шпански) и углавном раде с децом шпанског порекла. Наше питање је било...

Шта мотивише наставника?

Лимариз је рекла: „Шта ме мотивише? Љубав према деци. Знам да сам некој деци једина подршка.“

Дајана је рекла: „Помагала сам свом осмогодишњем братанцу који је имао потешкоћа у школи — нарочито с читањем. Осећала сам се веома лепо кад сам видела да он и други напредују! Тако сам схватила да желим да поучавам друге и напустила сам посао у банци.“

Пробудите се! је поставио исто питање и наставницима у неколико других земаља, и сад следе неки одговори.

Ђулиано, један Италијан у својим 40-им, објаснио је: „Изабрао сам ово занимање зато што ме је привлачило док сам још био ђак (десно). Сматрао сам то креативним и веома стимулативним послом. Тај почетни ентузијазам ми је помогао да пребродим потешкоће које сам доживљавао на почетку своје каријере.“

 Ник из Новог Јужног Велса у Аустралији је рекао: „Није било довољно посла на пољу хемијског истраживања, чиме сам се бавио, али је било много могућности у просвети. Од тада увиђам да уживам да предајем, а изгледа и ђаци уживају у мојој настави.“

Родитељски пример је такође важан у избору овог позива. Вилијам из Кеније је рекао за наше истраживање: „На мене је много утицао мој отац који је и сам био наставник давне 1952. Сазнање да обликујем размишљање младих људи јесте оно што ме задржава у овој професији.“

Роузмари такође из Кеније нам је рекла: „Одувек сам желела да помажем друштвено запостављеним особама. Зато сам се двоумила да ли да будем медицинска сестра или учитељица. Понуда из просвете је дошла прва. Због тога што сам и сама мајка, моја љубав према овом занимању је још већа.“

Бертолд из Дирена у Немачкој имао је један други мотив да постане наставник: „Моја супруга ме је убедила да бих био добар наставник.“ И показало се да је била у праву. Затим је додао: „Моје занимање ми сада пружа велику радост. Ако неки наставник није убеђен у то колико је образовање вредно и уколико није заинтересован за млади свет, немогуће је да буде добар, успешан, мотивисан и задовољан наставник.“

Масахиро, један наставник из Накацуа у Јапану, рекао је: „Оно што је мене мотивисало да постанем наставник био је један диван наставник из првог разреда средње школе. Био је тако посвећен свом предмету. А главни разлог због чега сам и даље у просвети јесте љубав према деци.“

Јошија, који сада има 54 године и такође је из Јапана, имао је добро плаћен посао у једној фабрици, али се осећао као да робује том послу, и да га путовање до посла и назад страшно исцрпљује. „Једног дана сам помислио у себи: ’Колико ћу још дуго овако да живим?‘ Решио сам да пронађем посао који ће се више бавити људима него стварима. Поучавање је јединствено. Радите с младим људима. То је хумана ствар.“

Валентина из Санкт Петербурга у Русији такође цени ту страну поучавања. Она је рекла: „Наставни рад је нешто у чему проналазим себе. Већ 37 година радим као учитељица у једној основној школи. Волим да радим с децом, посебно с малом децом. Волим свој посао и зато још нисам отишла у пензију.“

Вилијам Ерс, који је и сам наставник, написао је: „Људе привлачи наставни рад зато  што воле децу и младе, или зато што воле да буду с њима, да их гледају како се развијају и расту и постају вештији, способнији и снажнији у свету... Људи поучавају... и у том смислу дарују себе другима. Ја поучавам у нади да ћу од света створити боље место.“

Упркос потешкоћама и недостацима, хиљаде преданих жена и мушкараца привучени су наставничком занимању. Који су неки од значајнијих изазова с којима се суочавају? На ово питање одговориће следећи чланак.

[Оквир на 6. страни]

Предлози за однос наставник-родитељ

✔ Упознајте родитеље. То није протраћено време. То је обострано корисно улагање времена. То је прилика да успоставите везу са онима који могу бити ваши најбољи сарадници.

✔ Говорите тако да вас родитељи могу разумети — немојте да се уздижете пред њима нити да им паметујете. Избегавајте наставнички жаргон.

✔ Кад говорите о деци, наглашавајте позитивне ствари. Похвала чини више него критика. Објасните шта они као родитељи могу да учине да би им дете било успешно.

✔ Допустите да се родитељи изразе и онда стварно слушајте.

✔ Покушајте да разумете каква је атмосфера у кући детета. Уколико је могуће, посетите дете.

✔ Утврдите датум следећег сусрета. Наставак сарадње је важан. То показује да је ваше занимање стварно искрено (засновано на делу Teaching in America).

[Слика на 6. страни]

’И мој отац је био наставник‘ (ВИЛИЈАМ, КЕНИЈА)

[Слика на 7. страни]

„Волим да радим с децом“ (ВАЛЕНТИНА, РУСИЈА)

[Слике на 7. страни]

„Поучавање је јединствено. Радите с младим људима“ (ЈОШИЈА, ЈАПАН)