Наставни рад — цена и ризици

„Много се очекује од просвете, али, пречесто предани наставници у нашим школама добијају мало јавне... похвале за свој труд“ (Кен Елтис, Универзитет у Сиднеју, Аустралија).

МОРА се признати да ово „најважније занимање“, како се назива, има многе изазове — од ниских плата, лоших наставних услова, затим прекомерне папирологије и превеликих одељења, непоштовања и насиља, па до незаинтересованости родитеља. Како неки наставници излазе на крај са овим изазовима?

 Недостатак поштовања

Питали смо четири наставника из Њујорка шта они мисле који су значајнији проблеми. Једногласно су одговорили: „Недостатак поштовања.“

Вилијам из Кеније наводи да се у погледу овога много тога изменило у Африци. Он је рекао: „Деца су све недисциплинованија. Када сам ја био мали [сада има више од 40 година], наставници су били међу најпоштованијим људима у афричком друштву. Они су били узор и младима и старима. Таквог поштовања је све мање. Западна култура полако утиче на младе чак и у забаченим крајевима Африке. Филмови, видео-касете и литература приказују недостатак поштовања према ауторитету као нешто херојско.“

Ђулијано, који је наставник у Италији, жали се: „Деца су изложена духу побуне, непокорности и непослушности који прожимају цело друштво.“

Дрога и насиље

Нажалост, у школама је дрога постала такав проблем да Луен Џонсон из САД, која је наставница и списатељица, пише: „Програм против злоупотребе дроге део је скоро сваког наставног плана и почиње од забавишта (курзив наш). Деца о дроги знају више... од већине нас одраслих.“ Она додаје: „Ученици који се осећају изгубљено, невољено, усамљено, несигурно или се досађују највероватније ће пробати дрогу“ (Two Parts Textbook, One Part Love).

Кен, који је наставник у Аустралији, упитао је: „Како да наши наставници васпитавају једног деветогодишњака коме су његови родитељи давали дрогу и сада је наркоман?“ Михаел који је у 30-им годинама предаје у једној школи општег смера у Немачкој. Он пише: „Ми смо и те како свесни да се дрога дилује, али се то јако ретко открије.“ Он такође коментарише о недостатку дисциплине која се „испољава у облику општедеструктивне маније. Шврљају се табле и зидови и уништава се намештај. Неки моји ученици су имали посла с полицијом због крађе по радњама и томе слично. Није ни чудо што су крађе по школама тако учестале!“

Амира је наставница у држави Гванахуато у Мексику. Она признаје: „Суочавамо се с проблемима насиља и наркоманије у породици што директно погађа децу. Деца су окружена атмосфером у којој уче прљав језик и друге лоше ствари. Још један велики проблем је сиромаштво. Иако је школовање овде бесплатно, родитељи морају да купе свеске, оловке и остали прибор. Међутим, храна мора бити на првом месту.“

 Пиштољи у школи?

Недавна убиства из ватреног оружја у школама у Сједињеним Државама нагласила су да оваква врста насиља није мали проблем у тој земљи. Један извештај наводи: „Процењује се да се у 87 125 државних школа сваког дана унесе 135 000 пиштоља. Да би се смањио број унесених пиштоља, школски службеници користе детекторе за откривање металних предмета, камере, посебно обучене псе који откривају пиштоље, претрес ученичких ормара, проверу личних карти и забрану уношења у школу актенташни“ (Teaching in America). Овакве безбедносне мере наводе човека да се пита: ’Да ли ми то говоримо о школама или о затворима?‘ Дотични извештај додаје да је преко 6 000 ученика избачено из школе због ношења оружја у школу!

Наставница Ајрис из Њујорка рекла је за Пробудите се!: „Ученици кријумчаре оружје у школу. Уређаји за детектовање не спречавају да се оно уноси. Вандализам по школама је још један велики проблем.“

Упркос том анархичном окружењу, савесни наставници настоје да пренесу знање и усаде вредности. Није онда ни чудо што многи наставници пате од депресије и физичке и емоционалне исцрпљености. Ролф Буш, председник Удружења просветних радника из Тириншке у Немачкој, рекао је: „У Немачкој се скоро трећина милиона наставника разболи од стреса. Они осећају да су услед посла физички и емоционално исцрпљени.“

Деца имају децу

Још један проблем је полна активност адолесцената. Џорџ С. Морисон, аутор књиге Teaching in America, каже за ту земљу: „Сваке године затрудни око милион тинејџерки (11 посто девојака од 15 до 19 година)“. Сједињене Државе имају највећу стопу трудноће код тинејџерки од свих развијених земаља.

Такво стање потврђује и Ајрис, која је рекла: „Адолесценти причају само о сексу и журкама. То је права опсесија. А сада у школама имамо и Интернет! То подразумева приступ групама за ћаскање и порнографији.“ Анхел из Мадрида у Шпанији је известио: „Полни промискуитет је реалност код ученика. Имали смо случајеве веома младих ученица које су остале трудне.“

„Нахваљени беби-ситери“

Још једна ствар на коју се неки наставници жале јесте да многи родитељи не испуњавају своју одговорност да децу васпитавају код куће. Наставници сматрају да родитељи треба да буду први учитељи своје деце. Лепо владање и бонтон треба да почну у кући. Није ни чудо што Сандра Фелдман, председница Америчког просветног савеза, каже да „просветне раднике... треба више гледати као и друге стручњаке, а мање као нахваљене беби-ситере“.

Родитељи обично не подржавају дисциплину која се пружа у школама. Лимариз која је цитирана у претходном чланку рекла је за Пробудите се!: „Уколико делинквентну децу пријавите директору, знате да тад следи напад од родитеља!“ Раније цитирани Буш је о помагању проблематичним ученицима рекао: „Васпитање у кући је све лошије. Више не можете претпостављати да већина деце у породици има добро и разумно васпитање.“ Естела из Мендосе у Аргентини је рекла: „Ми наставници се плашимо ученика. Уколико им дамо лоше оцене, они нас гађају камењем или нас нападају. Ако имамо кола, они их оштећују.“

 Да ли је онда икакво чудо што у многим земљама нема довољно наставног особља? Вартан Грегоријан, председник Њујоршке корпорације Карнеги, упозорио је: „У наредној деценији ће у нашим школама [у САД] бити потребно чак 2,5 милиона нових наставника.“ Велики градови „сада трагају за наставницима из Индије, са Западноиндијских острва, из Јужне Африке, Европе и из свих других места где се могу наћи добри наставници“. Ово, свакако, значи да и на тим подручјима може доћи до помањкања наставног особља.

Зашто нема довољно наставника?

Један наставник из Јапана, Јошинори, који има 32 године радног искуства, рекао је да је „у јапанском друштву рад наставника племенит и уважен посао с много подстрека“. Нажалост, то није случај у свакој култури. Раније цитирани Грегоријан навео је да се „наставницима не пружа професионално уважавање, признање нити довољна надокнада... Просвета у већини држава [САД] јесте најмање плаћено занимање за које је потребна универзитетска или магистарска диплома“.

Кен Елтис, цитиран у уводном чланку, написао је: „Шта се дешава кад наставници сазнају да су многи послови за које је потребна нижа квалификација знатно више плаћени од наставног рада? Или да ученици које су поучавали пре само дванаест месеци... зарађују више него што они зарађују сада или ће вероватно зарађивати у року од пет година? То сигурно срозава њихов осећај самопоштовања.“

 Вилијам Ерс је написао: „Наставници су лоше плаћени... Наша плата је четвртина адвокатске плате, половина плате књиговођа и мања од плате возача камиона и радника с бродоградилишта... Не постоји друго занимање које захтева тако пуно, а тако је мало плаћено“ (To Teach — The Journey of a Teacher). О тој теми је новембра 2000. Џенет Рино, бивши министар правосуђа САД, рекао: „Можемо послати људе на Месец... Дајемо велике паре нашим спортистима. Зашто онда не можемо да платимо и наше наставнике?“

„Наставници су уопште узев недовољно плаћени“, рекла је Лимариз. „Без обзира на све године студирања, моја годишња зарада је и даље мала, поред свег стреса и неприлика које носи начин живота у овако великом граду као што је Њујорк.“ Валентина која је учитељица у Санкт Петербургу у Русији рекла је: „Кад је реч о заради, посао у просвети је незахвалан. Плата је одувек испод прописаног минимума.“ Марлин из Чибута у Аргентини подупире ово мишљење: „Ниске плате терају нас да радимо на два или три места, јурећи с једног места на друго. То стварно смањује нашу делотворност.“ Артур, који је наставник у Најробију у Кенији, рекао је за Пробудите се!: „Због опадања економије, није ми увек лако да живим као наставник. Као што би се и многе моје колеге сложиле са мном, лоша плата одвраћа људе од наше професије.“

Дајана, која је наставница у Њујорку, жалила се на претерану папирологију која сатима заробљава наставнике. Уобичајена жалба гласи: „Обрасци које треба попунити, ти убиствени обрасци — по цео дан.“

Недовољно наставника, превише ученика

Бертолд из Дирена у Немачкој, изнео је још једну уобичајену замерку: „Одељења су превелика! Овде у некима има и до 34 ученика. То значи да не можемо посветити пажњу проблематичним ученицима. Они пролазе незапажено. Занемарују се индивидуалне потребе.“

Раније цитирана Лимариз је објаснила: „Мој највећи лањски проблем, поред незаинтересованих родитеља, било је превелико одељење од 35 деце. Покушајте да замислите како је радити са 35 првака!“

Ајрис је рекла: „Овде у Њујорку нема довољно наставника, нарочито из математике и природе. Они могу наћи бољи посао било где. Зато је град упослио многе стране наставнике.“

Очигледно је држање наставе тешко занимање. Шта онда мотивише наставнике? Зашто настављају и истрајавају? Наш последњи чланак обрадиће ова питања.

[Истакнути текст на 9. страни]

роцењује се да се у школе САД сваког дана унесе 135 000 пиштоља

[Оквир⁄Слика на 10. страни]

Шта карактерише успешног наставника?

Како бисте описали доброг наставника? Да ли је то особа која помаже детету да развија памћење тако да оно може износити чињенице и положити предмете? Или је то особа која поучава некога да поставља питања, размишља и расуђује? Или онај ко помаже детету да постане бољи грађанин?

„Када схватимо да смо нашим ученицима ортаци на њиховом дугом и компликованом животном путу, кад почнемо да се с њима опходимо с достојанством и поштовањем које заслужују једноставно зато што су људи, онда смо на путу да постанемо часни наставници. То је тако лако — а и тако тешко“ (To Teach — The Journey of a Teacher).

Добар наставник увиђа потенцијал сваког ученика и зна како да тај потенцијал развије до пуне мере. Вилијам Ерс је приметио: „Морамо наћи бољи начин, начин који се темељи на снази, искуству, вештинама и способностима... Сећам се молбе једног родитеља Индијанца, чији је петогодишњи син проглашен ’заосталим‘: ’Винд-Волф зна имена преко четрдесет птица као и њихове миграционе навике. Он зна да пропорционални орао има тринаест пера на репу. Оно што му треба јесте наставник који зна његов прави потенцијал.‘“

Да би из сваког детета извукао највише, наставник мора да открије шта дете занима или мотивише односно шта га карактерише. Предани наставник мора волети децу.

[Извор]

United Nations/Photo by Saw Lwin

[Оквир на 11. страни]

Мора ли учење увек бити забавно?

Просветни радник Вилијам Ерс саставио је списак десет заблуда о учењу. Један од њих гласи: „Добри наставници чине учење забавним.“ Затим наставља: „Забављање одвраћа пажњу, смешно је. Кловнови су забавни. Шале могу бити забавне. Учење може заокупљати пажњу, бити врло занимљиво, запањујуће, збуњујуће, привлачно и често изузетно пријатно. Ако је забавно, у реду. Али не мора да буде такво.“ Он додаје и ово: „За поучавање је потребан велики опсег знања, способности, умећа, расуђивања и разумевања и што је најважније — потребна је обзирна, брижна особа“ (To Teach — The Journey of a Teacher).

Сумио из Нагоје у Јапану, препознаје овај проблем код ученика: „Многи средњошколци немају интересовања ни за шта осим за забаву и оно у шта не морају да улажу труд.“

Роса, педагог из Бруклина у Њујорку рекла је: „Општи став ученика је да је учење досадно. Наставник је досадан. Они мисле да све треба да буде забавно. Не схватају да из учења добијаш онолико колико уложиш у њега.“

Опседнутост забавом спречава младе да се труде и жртвују. Раније цитирани Сумио је рекао: „Крајњи резултат је да не могу дугорочно сагледавати ствари. Веома је мало средњошколаца који мисле да ће им касније вредети то што се сада марљиво труде.“

[Слика на 7. страни]

ДАЈАНА, САД

[Слика на 8. страни]

’Дрога се дилује само што се јако ретко открије‘ (МИХАЕЛ, НЕМАЧКА)

[Слика на странама 8, 9]

„Суочавамо се с проблемима насиља и наркоманије у породици“ (АМИРА, МЕКСИКО)

[Слика на 9. страни]

„Просветне раднике... треба више гледати као и друге стручњаке, а мање као нахваљене беби-ситере“ (САНДРА ФЕЛДМАН, ПРЕДСЕДНИЦА АМЕРИЧКОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕЗА)