Гледиште Библије

Осећање кривице — да ли је увек непожељно?

МНОГИ данас гледају на осећање кривице као на нешто непожељно. Они размишљају попут немачког филозофа Фридриха Ничеа, који је рекао: „Кривица је најгора болест која се икада појавила код човека.“

Међутим, неки савремени стручњаци долазе до једног другачијег закључка. „Кривица је нешто што чини човека осећајном, одговорном особом“, каже др Сузан Форвард, међународно призната терапеуткиња и писац. „Кривица је алат савести.“ Онда, да ли је свако осећање кривице непожељно? Постоје ли неке ситуације у којима би осећање кривице могло бити корисно?

Шта је кривица?

Осећање кривице настаје онда када схватимо да смо повредили некога до кога нам је стало, или када на неки други начин не удовољимо мерилима по којима верујемо да треба живети. Као што то један приручник каже, кривица је повезана са „осећањем дуговања јер особа заслужује казну због неког пропуста, увреде, злочина или греха“.

У Хебрејским списима, кривица је била повезана с пропустом Израелаца да живе према Божјем закону. Многа указивања на кривицу налазе се у библијским књигама Левитској и Бројевима. Занимљиво је да се ова реч веома ретко појављује у Хришћанским грчким списима. Али на неколико места где се појављује, она се на сличан начин доводи у везу са озбиљним грехом против Бога (Марко 3:29; 1. Коринћанима 11:27).

Нажалост, ми можемо осећати кривицу без потребе. На пример, ако је неко перфекциониста и тежи ка томе да за себе постави неразумна мерила, свако разочарање може довести до непотребног осећања кривице (Проповедник 7:16). Или бисмо можда могли дозволити да се оправдана жалост због неке грешке или нечег неисправног појача до осећања срамоте, и да све то заврши непотребним кажњавањем нас самих. Онда, којој доброј сврси осећање кривице може да послужи?

 Осећање кривице може бити и нешто добро

Осећање кривице може бити од користи на најмање три начина. Као прво, оно нам сигнализује да смо свесни исправних мерила, то јест да имамо савест која функционише (Римљанима 2:15). У ствари, једна књига коју је објавило Америчко психијатријско удружење, третира недостатак осећања кривице као нешто што је опасно по друштво. Они с нечистом или умртвљеном савешћу имају тешкоћа да разликују исправно од неисправног, и то може бити опасно (Титу 1:15, 16).

Као друго, савест која је свесна кривице може нам помоћи да избегнемо непожељне поступке. Као што нас физичка бол упозорава на потенцијални здравствени проблем, тако нас и емоционална бол — заједно са осећањем кривице — упозорава на неки морални или духовни проблем који захтева да му посветимо пажњу. Када смо већ једном свесни одређене слабости, тада смо у већој мери подстакнути да у будућности избегавамо да повређујемо себе, наше вољене или друге (Матеј 7:12).

И на крају, признање кривице може помоћи и ономе ко је крив, а и самој жртви. На пример, кривица краља Давида је била пропраћена снажном емоционалном патњом. „Док ја ћутах сасахнуше кости моје од мог уздисања по вас дан“, написао је он. Али када је на крају признао Богу своје грехе, могао је радосно да запева: „Окружаваш ме песмама избављења“ (Псалам 32:3, 7). Признање кривице може довести до тога да се чак и жртва осећа боље, јер је оно може уверити да је ова друга особа толико воли да жали што јој је нанела тако велику бол (2. Самуилова 11:2-15).

Уравнотежено гледиште о осећању кривице

Што се тиче уравнотеженог гледишта о кривици, запази оштру супротност између тога како је Исус гледао на грешнике и на грех, и како су на то гледали фарисеји. У Луки 7:36-50, читамо о једној неморалној жени која је дошла у кућу фарисеја где је Исус био на ручку. Она се приближила Исусу, опрала му ноге својим сузама и намирисала их скупоценим уљем.

Побожни фарисеј је презриво гледао на ову жену као да није вредна ни достојанства ни пажње. Он је у себи рекао: „Да је овај човек [Исус] пророк, знао би ко је ова жена која га дотиче и каква је, да је грешница“ (Лука 7:39). Исус је брзо исправио његово размишљање. „Ниси ми намазао главу уљем“, одговорио је Исус. „А ова ми жена намаза ноге мирисним уљем. Због тога, кажем ти, опроштени су јој греси, иако их је много, јер је много волела.“ Ове љубазне речи су без сумње охрабриле ову жену и обрадовале јој срце (Лука 7:46, 47).

Исус ни у ком случају није одобравао неморал. Уместо тога, он је поучавао тог поноситог фарисеја о супериорности љубави као покретачке силе у служењу Богу (Матеј 22:36-40). Наравно, исправно је што је ова жена осећала кривицу због своје неморалне прошлости. Очигледно се кајала јер је плакала, није покушавала да оправда своје раније понашање и предузела је позитивне кораке да би Исусу јавно указала част. Видевши то, Исус јој је рекао: „Твоја вера те је спасла; иди с миром“ (Лука 7:50).

С друге стране, фарисеј је на њу и даље гледао као на грешницу. Он се можда надао да ће у њу улити страх од Бога и да ће је то посрамити. Међутим, непрестано покушавати да се другима наметне осећање кривице ако они не обављају ствари увек на начин на који ми мислимо да треба, није одраз љубави, и гледано на дуге стазе то је контрапродуктивно (2. Коринћанима 9:7). Најбољи резултати настају када опонашамо Исуса — тако што представљамо прави пример: искрено похваљујемо друге и показујемо да се у њих можемо поуздати чак и ако су понекад неопходни укор и савет (Матеј 11:28-30; Римљанима 12:10; Ефешанима 4:29).

Дакле, осећање кривице може бити добро, чак и неопходно, када смо учинили нешто лоше. Пословице 14:9 кажу: „Грех је шала безумнима.“ Савест која је свесна кривице може, а и треба да нас покрене на признавање греха и на друге позитивне поступке. Међутим, наш основни потицај за служење Јехови треба увек да буде љубав, а не осећање кривице (Јов 1:9-11; 2:4, 5). Библија нас уверава да када се добри људи охрабре и подсете на ово, они дају све од себе. Што је још важније, срећни су када тако раде.