Тако дуго до зрелости!

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БОЛИВИЈЕ

ЗАШТО се посетиоци возе од два до три сата од Ла Паза у Андима, преко неплодних пустоши Алтиплана, до једног изолованог подручја званог Команче? Зашто неки ботаничари долазе из разних крајева света да посете ову огромну стеновиту громаду, која изгледа сићушно у поређењу с целокупним пејзажем?

Одговор гласи: да би видели оно што се зове најколосалнијом травом и најнеобичнијом биљком Анда — биљку Puya raimondii. Ако идете у обилазак током пролећа, можда ћете имати среће да видите најизванреднију изложбу цветова, којима, према некима, треба сто година да би настали.

Ову биљку не можете наћи нигде у распону од неколико стотина километара; у ствари, ова ретка врста расте само на неколико места, и то у Андима. Пошто нема дрвенасту структуру, као што је случај с дрвећем и грмљем, ботаничари је сврставају у траве. Сасвим је сигурно да још никада нисте видели оволику траву! Огромна розета уских, веома бодљикавих листова далеко надвисује чак и највишег човека. Ако се мало загледате у њу, схватићете да је то смртна замка за мале птице. У уским прорезима између листова скоро увек се налазе осушени скелети птица које су се увукле међу лишће, можда да би побегле од јастреба, и на крају биле избодене смртоносним шиљцима.

Вероватно ћете увидети да су цветови најзанимљивији део ове биљке. У овој групи биљака обично ћете наћи само једну или две које цветају, ако их уопште и нађете.

Видети овог џина међу биљем како цвета, заиста је предивно искуство. Изнад стабљике пуне лишћа налази се највиши цветни клас у ботаничком свету. На њему се на хиљаде жутих цветова уздиже десетак метара увис — што је више од једне двоспратнице! Приањајући уз стење и пружајући се према небу, Puya raimondii стоји у својој величанственој усамљености.

 Али нажалост, биљци Puya raimondii прети изумирање. Из неких непознатих разлога, људи радо спаљују ову биљку. Може само да се нагађа да ли то чине забаве ради — да би видели тако велику буктињу, ради топлоте када захладни, или из страха да би им се овце могле уплести у бодљикаво лишће и угинути. Ипак, ова биљка опстаје упркос ватри, мразу, ветровима, сунчевој жези и неплодном тлу. Како јој то успева?

Puya raimondii припада једној великој породици од око 2 000 врста биљака, које се зову бромелијаде и изгледа да су опремљене за опстанак на местима где друге биљке не успевају. Осим једне врсте, све оне могу да се нађу искључиво на америчким континентима. Попут биљке Puya raimondii, многе од њих имају корење чија је првенствена улога да биљку вежу за тло. Оне имају микроскопске љуспе на лишћу које им омогућују да уместо из тла, влагу упијају из ваздуха. Осим тога, када има росе или кише, вода капље у средишње резервоаре који обезбеђују воду не само биљци већ такође и мноштву сићушних створења. Али од свих бромелијада, Puya raimondii је највећа.

Оно што још буди занимање за ову „краљицу Анда“, како је од миља називају, јесте веома дуг период који јој је потребан да би сазрела и цветала. Један познати ботаничар је на једном осушеном примерку избројао ожиљке од отпалих листова и проценио да је биљка стара око 150 година. Други тврде да оне живе само 70 година. Локални становници их називају стогодишњим биљкама, верујући да им треба сто година да би цветале. Прва биљка која је узгајана из семена процветала је наводно за само 28 година, у Калифорнији 1986. Шта год да је истина што се тиче тих биљака које расту високо у Андима, њима је заиста потребан веома дуг период за сазревање.

[Слика на 22. страни]

Како ова огромна Puya raimondii расте на тако мало земље?

[Слика на 23. страни]

Puya raimondii са својих више хиљада цветова привлачи многе птице

[Слика на 23. страни]

Puya raimondii која је преживела пожар