Изгубила сам своју још нерођену бебу

ПОНЕДЕЉАК 10. април 2001, био је топао и сунчан дан тако да сам планирала да обавим још неке послове. Управо сам ушла у четврти месец трудноће, и иако се нисам осећала веома снажном, била сам срећна што сам напољу. Затим, док сам чекала у реду на каси у продавници, имала сам осећај да се нешто са мном дешава.

Моје страховање се поново потврдило када сам дошла кући. Крварила сам — тако нешто ми се није догодило током претходне две трудноће — и то ме је престравило! Позвала сам свог лекара, али он је предложио да сачекам и дођем следећег дана, пошто сам код њега ионако имала заказан преглед. Увече, пре него што смо муж и ја спремили наше двоје деце на спавање, заједно смо се помолили, тражећи од Јехове да нам да снагу у било ком смислу у ком нам она буде потребна. На крају сам заспала.

Али око два сата, пробудио ме је јак бол. Полако се бол смањио, али тек што сам заспала, поново сам га осетила, овога пута у редовним интервалима. Такође се појачало и крварење, и схватила сам да имам трудове. Покушавала сам да се присетим да нисам можда нешто учинила чиме сам допринела да дође до тога, али ништа ми није падало на памет.

У пет сати ујутро, знала сам да морам у болницу. Када сам стигла с мужем, лакнуло нам је што сам доспела у руке веома љубазног, сусретљивог и саосећајног особља на ургентном одељењу. Затим, два сата касније, доктор нам је саопштио вести које су нас престравиле: изгубили смо бебу.

Због ранијих симптома, припремала сам се за овакав исход и релативно добро сам поднела ту вест. Осим тога, мој муж је све време био уз мене и заиста је пружао велику подршку. Али сада, пошто ћемо без бебе ићи кући, питали смо се шта да кажемо деци, шестогодишњој Кејтлин и четворогодишњем Давиду.

Шта да кажемо деци?

Деца су отишла у кревет свесна тога да је нешто кренуло наопако, али како им рећи да је умро њихов будући брат или сестра? Одлучили смо да будемо отворени и искрени. Моја мајка нам је помогла тако што је деци рекла да беба неће доћи с нама кући. Када смо стигли, они су нам потрчали у сусрет и снажно нас загрлили и љубили. Њихово прво питање је било: „Да ли је беба добро?“ Нисам могла да одговорим, али мој муж, држећи нас у чврстом загрљају, рекао је: „Беба је умрла.“ Загрлили смо једни друге и плакали, што нам је помогло да почне процес излечења.

Међутим, нисмо у потпуности били припремљени за касније реакције наше деце. На пример, две недеље након побачаја, у нашој локалној скупштини Јеховиних сведока било  је објављено да је један старији Сведок, близак пријатељ наше породице, преминуо. Наш четворогодишњи Давид је неконтролисано јецао, па га је мој муж изнео напоље. Након што се стишао, Давид је питао зашто је његов пријатељ умро. Затим је упитао зашто је беба умрла. А након тога је питао свог оца: „Хоћеш ли и ти умрети?“ Желео је такође да зна зашто Јехова Бог још није уништио Сатану и почео да „сређује ствари“. Заиста, били смо изненађени када смо видели шта све заокупља његов млади ум.

Кејтлин је такође постављала многа питања. Када се играла са својим луткама, често је приказивала да је једна од лутки болесна, а остале лутке су биле медицинске сестре или чланови породице. Направила је кутију од картона као болницу за лутке и често би замишљала како једна од њених лутки умире. Питања наше деце и њихове игре пружиле су нам многе прилике да их поучимо важним лекцијама о животу и о томе како нам Библија може помоћи у излажењу на крај с кушњама. Такође смо их подсећали на Божју намеру да Земљу претвори у диван рај, без било које врсте патње и бола — чак и без смрти (Откривење 21:3, 4).

Како сам се изборила с губитком

Када сам се вратила кући из болнице, осећала сам се празно и изгубљено. Свуда око мене биле су ствари које је требало да обавим, али нисам знала одакле да почнем. Позвала сам неколико пријатељица које су имале исто искуство, и оне су деловале веома утешно. Једна наша драга пријатељица послала нам је цвеће и понудила се да причува децу током поподнева. Веома сам ценила њену срдачну бригу и практичну помоћ!

Поређала сам породичне фотографије у албуме. Разгледала сам и држала у руци неношену дечју одећу — једини опипљиви подсетник на бебу коју сам изгубила. Недељама сам се осећала као да сам на емоционалном тобогану. Неколико дана нисам могла престати да плачем — чак ни уз сву подршку коју сам добијала од породице и пријатеља. Понекад ми се чинило као да губим разум. Нарочито ми је било тешко у присуству пријатељица које су биле у другом стању. Раније сам мислила да је побачај у животу жене попут једне „тачкице“, нешто преко чега се може прећи без пуно проблема. Колико сам само погрешила! a

 Љубав — најбољи лек

Како је време пролазило, делотворан лек била је љубав коју су ми мој муж и сухришћани показивали. Једна Сведокиња је припремила оброк и донела га. Један скупштински старешина и његова жена дошли су нам једне вечери у посету с цвећем и писамцем пунум саосећајних речи.. Знали смо колико су заузети, тако да нас је њихова пажња дубоко дирнула. Многи други пријатељи су нам слали писамца или цвеће. Једноставне речи попут: „Мислимо на вас“, значиле су тако пуно! Једна сестра из скупштине је написала: „Ми гледамо на живот онако како Јехова гледа — као на нешто најдрагоценије. Ако он зна када неки врабац падне на земљу, он сигурно зна и када умре људски фетус.“ Моја рођака је написала: „Колико смо задивљени чудом рађања и живота, исто толико смо изненађени када то не успе.“

Када смо неколико седмица касније били у Дворани Краљевства, плакало ми се и морала сам да одем пре почетка састанка. Две драге пријатељице које су запазиле како излазим са сузама у очима селе су са мном у кола, држале ме за руку и орасположиле ме. Ускоро смо се све три вратиле унутра. Каква је радост имати пријатеље који су ’од брата вернији‘! (Пословице 18:24).

Како се ова вест прочула, била сам изненађена када сам сазнала колико је Сведокиња исто то доживело. Чак и неке с којима раније нисам била толико блиска пружиле су ми посебну утеху и охрабрење. Њихова подршка пуна љубави у тренутку када ми је она била најпотребнија, подсетила ме је на библијску пословицу: „Пријатељ у свако време љуби, а у невољи се братом показује“ (Пословице 17:17).

Утеха из Божје Речи

Меморијал Христове смрти био је недељу дана након мог побачаја. Једне вечери док смо читали библијске извештаје о Исусовим последњим данима, изненада ми је синуло: ’Јехова зна какав је осећај губитка. Он је изгубио свог сина!‘ Пошто је Јехова наш небески Отац, понекад заборавим колико он има разумевања и саосећања према својим слугама — мушкарцима и женама. У том тренутку осетила сам огромно олакшање. Осећала сам се ближе Јехови него икада раније.

Такође сам извлачила велико охрабрење из публикација које се темеље на Библији, нарочито из ранијих издања часописа Куле стражаре и Пробудите се! који су се бавили губитком вољене особе. На пример, чланци „Суочити се с губитком детета“ у издању Пробудите се! од 8. августа 1987, (енгл.), били су веома корисни, као и брошура Кад неко кога волите умре. b

Нестанак жалости

Како је време пролазило, знала сам да рана зацељује када сам могла да се смејем без осећања кривице и када сам могла да водим разговоре који се нису дотицали теме о беби коју сам изгубила. Чак и тада, понекад сам осећала емоционални немир, као на пример када сам срела пријатеље који нису чули о мом побачају или када је нека породица с малом бебом дошла у нашу Дворану Краљевства.

Затим, једног јутра пробудила сам се осећајући да су се облаци моје туге повукли. Чак пре него што сам отворила очи, имала сам осећај да ми је боље — мир и спокој који месецима нисам осетила. Међутим, кад сам годину дана након губитка бебе поново затруднела, навирале су ми мисли о могућем поновном побачају. Срећом, у октобру 2001. родила сам здравог сина.

Још увек жалим за бебом коју сам изгубила. Ипак, упркос свему томе што се десило повећано је моје цењење према животу, према мојој породици, према сухришћанима и према Богу — који све нас теши. Овај догађај је такође истакао дирљиву истину да Бог не узима нашу децу, већ да „све зависи од времена и од прилика“ (Проповедник 9:11).

Колико се радујем времену када ће Бог отклонити сваку жалост, плач и бол, укључујући и физичку и емоционалну бол узроковану побачајем! (Исаија 65:17-23). Тада ће сви послушни људи моћи да кажу: „Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац?“ (1. Коринћанима 15:55; Исаија 25:8). — Приложено.

[Фусноте]

[Оквир на 21. страни]

Учесталост побачаја и његови узроци

„Студије показују да од 15 до 20 посто трудноћа заврши побачајем“, каже The World Book Encyclopedia. „Али опасност је највећа током прве две недеље након зачећа (оплодње), у време када већина жена чак и не зна да су трудне.“ Један други извор каже да се преко „80 посто свих побачаја догоди у првих 12 недеља трудноће“, од којих се бар за половину верује да настају услед аномалије на хромозомима фетуса. Ове аномалије нису резултат сличних поремећаја у мајчиним или очевим хромозомима.

Други узроци побачаја могу бити повезани са здрављем мајке. Ауторитети на пољу медицине указују на хормонске и имунолошке поремећаје, инфекције и абнормалности на грлићу материце или у материци мајке. Хронична обољења као што су дијабетес (уколико се неадекватно контролише) и висок крвни притисак такође могу бити узроци.

Према стручњацима побачај не мора да настане услед вежбања, подизања тешких ствари или услед сексуалних односа. Мале су вероватноће да ће пад, лакши ударац или изненадни страх довести до побачаја. Један извор каже: „Тешко да ће било каква повреда нанети штету фетусу, осим ако повреда није толико озбиљна да угрожава и ваш живот.“ Начин на који је материца створена заиста указује на мудрог Створитеља пуног љубави! (Псалам 139:13, 14).

 [Оквир⁄Слика на 23. страни]

Како породица и пријатељи могу помоћи

Понекад је тешко знати шта тачно рећи или урадити када члан породице или нека пријатељица доживи побачај. Људи различито реагују на такав губитак, тако да не постоји нека универзална формула за пружање утехе и помоћи. Међутим, осмотрите следеће предлоге. c

Практичне ствари које можете учинити да бисте помогли:

◆ Понудите се да причувате старију децу.

◆ Припремите неки оброк и однесите га тој породици.

◆ Пружите и оцу подршку. Као што је један отац рекао: „У оваквој ситуацији очевима се не посвећује пуно пажње.“

Корисне ствари које можете рећи:

◆ „Жао ми је што си имала побачај.“

Ове једноставне речи много значе, и оне могу отворити врата ка даљњим утешним речима.

◆ „Плакање је сасвим у реду.“

Сузе су веома честе у првим седмицама или чак месецима након побачаја. Уверите особу да је не цените мање због тога што испољава своја осећања.

◆ „Смем ли поново да те назовем следеће седмице да видим како си?“

У почетку они који су доживели тако нешто могу бити обасути с пуно саосећајности, али како време пролази а бол још увек остаје, могу почети да мисле да су их други заборавили. Лепо је ако им дате до знања да је ваша подршка трајна. Осећања се могу испољавати недељама или месецима. Она могу избити чак и након наредне успешне трудноће.

◆ „Стварно не знам шта да кажем.“

Често је боље изговорити и те речи него ништа не рећи. Како ваша искреност тако и чињеница да сте на располагању одражава вашу бригу.

Шта не рећи:

◆ „Увек можеш имати другу бебу.“

Иако је то можда тачно, ова изјава може одражавати недостатак саосећања. Родитељи нису желели неку бебу, они су желели баш ту бебу. Пре него што почну да размишљају о другом детету, вероватно ће им требати времена да прежале бебу коју су изгубили.

◆ „Вероватно нешто није било у реду с бебом.“

Иако је то можда тачно, оваква изјава није баш утешна. У мајчином уму, она је носила здраву бебу.

◆ „Макар ниси познавала бебу. Било би много горе да се то касније десило.“

Већина жена се веома рано веже за своје нерођено дете. Стога када та беба умре, обично уследи жалост. Ова жалост је појачана чињеницом да нико други није „познавао“ бебу колико ју је мајка познавала.

◆ „Бар имаш осталу децу.“

За родитеље који су у жалости, оваква изјава може бити као да се некоме ко је изгубио руку или ногу каже: „Бар ти је друга остала.“

Наравно, мора се признати да чак и људи који су најбрижљивији и најискренији повремено кажу нешто погрешно (Јаков 3:2). Дакле, разборите жене које су доживеле побачај требало би да показују хришћанску љубав и да не гаје зловољу или огорченост према онима који су добронамерни, али ипак кажу нешто нетактично (Колошанима 3:13).

[Фуснота]