Суочавање с последицама

„ПЕШАЧИМО ЈОШ ОД ЈУТРОС. БЕЖИМО ДА БИСМО СПАСЛИ ЖИВОТ. НЕМА ВОДЕ, НЕМА ХРАНЕ. СВЕ КУЋЕ СУ УНИШТЕНЕ“ (ХАРЏИВАН, ПРЕЖИВЕЛИ ИЗ ЗЕМЉОТРЕСА МАГНИТУДЕ ОД 7,9 ЈЕДИНИЦА РИХТЕРОВЕ СКАЛЕ У ИНДИЈИ).

ЗАСТРАШУЈУЋЕ је доживети жестину земљотреса. „Књиге које стоје на два и по метра високом дрвеном ормару иза мог кревета летеле су на све стране“, присећа се једна жена која је преживела земљотрес на Тајвану 1999. ’Нова кацига коју сам купила пошто возим мотоцикл, слетела је са ормара и пала на кревет поред моје главе. Иронично је‘, додаје она, ’што је могла да ме убије.‘

После преживљавања

Доживети земљотрес је нешто застрашујуће, али преживети га јесте тек почетак. У сатима који следе, спасиоци храбро покушавају да пронађу повређене и помогну им. Често то раде под претњом од нових потреса. „Морамо да будемо јако пажљиви“, рекао је један човек који је учествовао у копању кроз планину земље која је после недавног земљотреса у Салвадору затрпала крај у коме је живео. „Ако се тло изненада поново помери, остатак овог брда могао би да се сруши.“

Понекад појединци испољавају изванредну самопожртвованост у настојању да дођу до жртава. На пример, када се почетком 2001. у Индији догодио велики земљотрес, Ману, један старији човек који сада живи у Сједињеним Државама, вратио се у своју домовину. „Морам да идем“, рекао је, „не само да бих помогао својој породици, већ свакоме ко је погођен.“ Ману је утврдио да су услови у регионима које је посетио јако лоши. Па ипак, он је запазио: „Храброст коју људи показују је запањујућа.“ Један новинар је написао: „Не знам никога од мојих познаника који нису дали шта год су могли — дневну, седмичну или месечну зараду, део своје уштеђевине или шта год су могли само да би помогли.“

Наравно, једно је рашчистити крш и помоћи повређенима, а сасвим је нешто друго повратити осећај нормалности у животе који су се за неколико тренутака ужаса потпуно преокренули. Осмотрите Делорес, једну жену која је у потресу у Салвадору изгубила кућу. „Ово је горе од рата“, каже она. „Тада смо бар имали кров над главом.“

 Као што је споменуто у уводном чланку, понекад није изузетно потребна само материјална помоћ, већ и емоционална подршка. На пример, када је почетком 1999. један земљотрес паралисао Арменију, град на западу Колумбије, више од хиљаду људи је изгубило живот, а многи други су били шокирани и очајни. Психијатар Роберто Естефан, чија је зграда у којој је становао уништена у овој катастрофи, рекао је: „Где год се окренете, људи моле за помоћ. Изађем да купим хамбургер и већина људи који ме поздраве траже тренутак да ми испричају о својој несаници и тузи.“

Као што др Естефан добро зна, емоционалне последице земљотреса могу бити разорне. Једна жена која се добровољно пријавила да помогне у изградњи логора за пружање помоћи, запазила је да неки људи који имају запослење не иду на посао, јер верују да ће ускоро умрети.

Пружање наде усред очаја

Када дође до оваквих криза, Јеховини сведоци се труде да помогну преживелима не само физички већ духовно и  емоционално. На пример, одмах након раније споменутог земљотреса у Колумбији, тамошња подружница Јеховиних сведока је организовала локални одбор за пружање хитне помоћи. Хиљаде Сведока из свих делова те земље добровољно је дало храну и новац. Убрзо је у погођено подручје послато око 70 тона хране.

Често је духовна подршка најважнија. Једног јутра после земљотреса у Колумбији, једна Јеховина сведокиња је приметила једну јако утучену жену како тумара улицом опустошеног града Арменије. Пришла је тој жени и понудила јој трактат Има ли наде за наше мртве? a

Жена је однела трактат кући и пажљиво га прочитала. Када је следећи пут једна Јеховина сведокиња дошла на њена врата, та жена је осетила потребу да исприча своју причу. Испоставило се да је земљотрес уништио неколико кућа које је поседовала у том граду, а које су јој обезбеђивале добар приход. Сада је била сиромашна. Али то није било све. Током земљотреса срушила се кућа у којој је живела са својим 25-годишњим сином и убила га. Жена је рекла Сведокињи да је религија никада раније није занимала, али да сада има много питања. Трактат јој је дао праву наду. Убрзо је био започет библијски студиј.

Јеховини сведоци су уверени да ће доћи време када човечанству више неће претити опасност од природних катастрофа, укључујући и земљотресе. Следећи чланак ће објаснити зашто.

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

БУДИТЕ СПРЕМНИ!

◼Побрините се да бојлери буду добро причвршћени и да су тешки предмети или на поду или на нижим полицама.

◼ Научите чланове породице како да искључе довод струје, гаса и воде.

◼ Побрините се да у кући имате апарат за гашење пожара и комплет за прву помоћ.

◼ Нека вам при руци буду транзистор и нове батерије.

◼ Одржите једну породичну вежбу и истакните потребу да се (1) остане смирен, (2) искључе шпорети и грејна тела, (3) стоји на пролазу од врата или да се буде испод стола и (4) буде даље од прозора, огледала и димњака.

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

ЗЕМЉОТРЕСИ У ИЗРАЕЛУ

Израел има „најдужи и најредовнији историјски запис о земљотресима на лицу земље“, пише професор Амос Нур. То је због тога што део Велике раседне долине — део раседа између средоземних и арапских плоча — пролази баш кроз Израел, од севера ка југу.

Интересантно је што неки археолози верују да су древни градитељи користили посебну технику како би смањили штету која настаје услед земљотреса. То се слаже с библијским описом Соломоновог грађевинског програма: „Велико двориште имаше све унаоколо три реда тесанога камена и један ред кедрових греда као и унутрашњи трем дома Јеховиног и као и трем дома“ (1. Краљевима 6:36; 7:12, курзив наш). Докази за ову технику уграђивања дрвених греда у камену конструкцију пронађени су на разним местима — укључујући и капију код Мегида, за коју се мисли да потиче из времена Соломона или нешто раније. Изучавалац Давид М. Рол верује да су те греде биле „уграђене у покушају да се грађевина заштити од оштећења која би настала услед земљотреса“.

[Слика]

Рушевине након земљотреса у Беј Сану, у Израелу

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

ДВА МИНУТА УЖАСА — ПРИЧА ЈЕДНОГ ПРЕЖИВЕЛОГ

У Ахмадабаду, у Индији, наша породица се припремала за свадбу код једне рођаке. Дана 26. јануара 2001, уместо сата пробудио ме јак потрес. Чуо сам како се метални ормари померају тамо-амо и тада сам схватио да нешто није у реду. Мој стриц је викао: „Напоље из куће!“ Кад смо изашли, могли смо да видимо како се кућа љуља. Чинило се као да ће то трајати читаву вечност. У ствари, потреси су трајали само два минута.

Шок је био превелик, јер се све десило тако брзо. Проверили смо да ли су сви чланови наше породице добро. Због прекида телефонских веза и нестанка струје нисмо могли одмах да утврдимо како су наши рођаци из околних градова. После сат времена неизвесности, сазнали смо да су добро. Нису сви били те среће. На пример, у Ахмадабаду се срушило више од стотину зграда и више од 500 људи је изгубило живот.

Следећих недеља сви су били у страху. Људи су сваке ноћи одлазили на спавање страхујући од још једног потреса који се предвиђао. Опоравак је текао споро и многи су остали без крова над главом. Све је то било због једног земљотреса који је трајао свега два минута, али који ће у нашем сећању остати заувек. (Испричао Самир Сараја.)

[Слика на странама 6, 7]

Човек који је преживео земљотрес који је у јануару 2001. погодио Индију, држи слику своје мајке која је погинула и која је кремирана

[Извор]

© Randolph Langenbach/UNESCO (www.conservationtech.com)