Банке семења — трка с временом

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ

НАШ живот зависи од биљака. Оне представљају извор хране и одеће. Снабдевају нас горивом, грађевинским материјалима и животоспасавајућим лековима. Животиње, птице и инсекти такође зависе од њих. Па ипак, према неким истраживачима, четвртини биљака на свету прети опасност од изумирања у наредних 50 година. Предводник у трци с временом је Пројекат миленијумске банке семења.

Проглашена „Нојевом арком за биљке“ и „полисом осигурања за планету“, једна грађевина вредна 120 милиона долара на југу Енглеске сачуваће огромну количину семења од врста које су најугроженије на свету.

Шта је банка семења?

Да ли сте своје драгоцености икада депоновали у банци како бисте их сачували док вам поново не затребају? Банка семења врши сличну функцију за биљке. То је једноставан, економичан начин да се сачува било која биљка која ниче из семена, од најсићушније травке до највећег дрвета. Када се једном ускладишти, семењу је потребно врло мало пажње. Већина не заузима много места. У једној стакленој бочици може стати милион семенки орхидеје! Што се тиче бројних других врста, у једну најобичнију теглу може стати толико семена колико има људи у неком граду. После специјалног третмана, ове потенцијално нове биљке могу бити безбедно чуване деценијама или чак вековима, што је много дужи период него што би преживеле у природи.

Банке семења нису ништа ново, премда су се у прошлости углавном користиле за комерцијалне културе. Године 1974, научници из Краљевских ботаничких башти у Кеву, у Лондону, почели су да проучавају како да у својим објектима у Вејкхрст Плејсу, у области Сасекс, сачувају семење дивљих биљака. Након што су ускладиштили 4 000 различитих врста пореклом из целог света, схватили су да им треба много већи простор ако желе да спрече губитак биљака и њиховог станишта који се дешава широм планете. Тако је 1998. у Кеву, у Вејкхрст Плејсу, почела изградња веће банке семења.

Постизање циљева

Први циљ је био, чак и пре завршетка изградње, да се до 2000. године ускладишти семење свег дрвећа, грмља, траве, жбуња и дивљих биљака које расту у Британији. Од 1 440 врста које расту у Британији, 317 је у опасности од изумирања. Банка у Кеву је већ имала 579 врста, тако да је тим од преко 250 професионалних ботаничара и ботаничара аматера преплавио земљу у потрази за осталим врстама. Ентузијасти су се пењали по планинама, спуштали низ литице и газили кроз ледену воду тражећи биљке које је тешко  наћи. Посао је обављен у постављеном року и није сакупљено семење само шачице неких ретких врста.

Од 2000. године главни циљ је да се до 2010. прикупи и ускладишти једна десетина, то јест више од 24 000 врста биљака које расту из семена, које постоје на планети, посебно оних које расту у сушним подручјима. Једна петина светског становништва живи у тим топлим, сушним пределима и њихов опстанак зависи од биљака, али огромна подручја се сваке године претварају у пустиње. Експедиције које прикупљају семење су у неким земљама започеле свој рад почетком 1997. и до фебруара 2001. ловци на семење из Кева су прикупили 300 милиона семења из 122 земље, после чега је остало да се у банку стави још око 19 000 врста.

Складиштење семења

Баштовани и пољопривредници већ дуго сакупљају и чувају семење. Међутим, семење које се обради у Миленијумској банци семења живеће далеко дуже од свог природног животног века. Тајна лежи у начину исушивања и замрзавања.

Након што се довољно семена прикупи и очисти, ставља се у папирне или платнене вреће, или чак у флаше од сока, како би се осушило пре него што се пошаље у Британију. У исто време, скупљачи припремају пресоване примерке биљака како би се оне и формално могле идентификовати у Кеву, и помоћу сателитске навигације прецизно се бележи место на коме су пронађене.

Када стигне у Вејкхрст Плејс, семење пролази кроз две врло важне фазе сушења између којих се налази једна фаза чишћења. Семе треба неко време да одстоји у две просторије које имају мању релативну влажност ваздуха и које су сувље од већине пустиња, и то у семену смањује садржај влаге с приближно 50 посто на око 5 посто. То засигурава да неће бити оштећено када буде замрзнуто и успорава његове биолошке процесе до стања које је слично потпуном обустављању животне делатности у коме може остати врло дуг период. Неколико семена се пре складиштења снима рендгеном да би се видело да ли су здрава или су их оштетили инсекти. Други узорак се тестира да се види  да ли ће проклијати. У ствари, узорци ће се сваких десет година враћати у живот да би се установило да ли су још увек способни за раст и развој. Ако проклија мање од три четвртине узорака, биће потребно да се сакупи ново семе.

Сазнати како семе реагује на дуготрајно ускладиштење и како га касније натерати да проклија јесу кључна подручја у истраживању. На крају, семење се ставља у херметички затворене стаклене тегле и носи се испод земље у један од два замрзивача величине собе који се налазе у великом бетонском трезору. Тамо, уредно сложено на полицама, на температури од минус 20 степени Целзијуса, оно започиње свој дуги сан.

Да ли овај процес функционише? Да, и те како. Пре неколико година када је било тестирано 3 000 семенки различитих биљака које су биле ускладиштене једну деценију, проклијало је 94 посто.

Неке врсте представљају проблем. Њихово семе умире ако садржај влаге падне јако ниско. Пример тога је семе неких врста храста (Quercus), какаоа (Theobroma cacao) и гуминог дрвета (Hevea brasiliensis). Али ако се замрзну док су још влажна, биће уништена, јер се вода приликом смрзавања шири и пробија зидове ћелија када се претвори у лед. Научници трагају за техникама којима ће превазићи ову препреку. Једно могуће решење јесте да се клица семена извуче, брзо осуши и ускладишти у течном азоту на јако ниској температури.

Ко ће имати користи?

Попут неке банке која ради с новцем, и Миленијумска банка семења даје исплате. Узорци семења се користе за истраживање. Једна четвртина свих лекова добија се из биљака, а четири петине биљног света на планети још није испитано. Који ће се нови лекови још пронаћи? Једна врста грахорице (Vicia faba) с Медитерана даје један протеин за згрушавање крви који помаже да се открију ретки поремећаји у људској крви. Можда ће бити откривене и нове врсте хране, горива или материјала.

Научници из других земаља остају у Банци док уче како се складишти семе и о техникама клијања, како би у својим земљама могли да оснују банке семења. Свака земља која да семе остаје власник знатног дела тог семена и имаће једнак удео у било каквим користима или заради које проистекну из истраживања.

Постоји нада да ће ове стратегије очувања са узорцима семења које се користи да се обнови  истрошена земља и повећају залихе јако угрожених врста, помоћи да се заустави талас брзог нестајања флоре у свету и многих животних облика који зависе од ње.

Како ће трка бити добијена?

Нико не може порећи да се човечанство суочава са озбиљном ситуацијом. Роџер Смит, начелник одељења за конзервацију семења у Кеву, наводи три разлога за постојање овог пројекта: „Први је директна употреба. Да ли о свакој биљци знамо толико много да ако нестане, знамо и шта је нестало од њеног потенцијала за исхрану и медицину? Други је испреплетеност живота. Замислите да све врсте на свету формирају једну мрежу, и да је свака врста један чвор у тој мрежи. Колико чворова можете исећи, а да не уништите мрежу? Најјачи аргумент је очување. Које право има данашња генерација да будућим генерацијама ускрати право избора не предајући им врсте које је сама наследила?“

Изазови које будућност носи са собом су велики. Координатор пројекта, Стив Алтон, каже: „Можете имати све семење овога света, али ако немате станиште на које ће се те биљке вратити, онда нема сврхе да га чувате.“ Да ли је могуће спасти врсте које нестају и побринути се за одговорну бригу око наше планете?

Охрабрујући одговор је „да“. Створитељ обећава: „Усеви [ће] напредовати, лоза ће носити свој плод, и земља ће рађати свој род, и небо ће давати росу своју. Све ћу ја то дати остатку тог народа“ (Захарија 8:12).

[Оквир⁄Слике на 25. страни]

ЈЕДНА ОД МНОГИХ

Баште у Кеву сачињавају само једну од 1 300 банака семења широм света које марљиво чувају семење у великим фрижидерима. Стив А. Еберхарт, начелник Националне лабораторије за складиштење семена у Колораду, ту установу описује као неку врсту „Форт Нокса за биљке“.

[Слике]

Миленијумска банка семења

[Оквир на 26. страни]

ВАЂЕЊЕ ИЗ ГЕНЕТСКИХ ЗАЛИХА

Једна важна функција банака семења јесте да сакупљају различите облике култура и њихових сродника. Овим сакупљањем се онда ствара генетска залиха која се може користити када се треба борити против појаве нових болести или штеточина у тој култури. Селективним гајењем биљака, научници могу повећати принос, хранљиву вредност, и отпорност култура на болести и инсекте. Те генетске залихе постају све важније.

Више од 90 посто потребе читавог човечанства за калоријама може да се задовољи само са 103 врсте биљака, а више од половине свеукупне енергије коју људи уносе путем хране, долази од само три главне културе — пиринча, пшенице и кукуруза. Зашто то представља проблем?

Када је једна распрострањена култура генетски слична, она постаје једнако подложна једној јединој болести или штеточини. Најпознатији пример тога колико је генетска једнообразност опасна догодио се 1840-их у Ирској. Кромпир је тада био уништен кромпировом медљиком (Phytophthora infestans). Ова гљивица је изазвала оно што се понекад назива Велика глад и довела је до смрти 750 000 људи.

[Оквир на 27. страни]

РАЗНОВРСНОСТ НА УДАРУ

Ботаничар др Питер Х. Рејвен је упозорио делегате на XVI међународном конгресу ботаничара одржаном у Сједињеним Државама, рекавши следеће: „Од укупно 300 000 врста, колико се процењује да их има, чак 100 000 може нестати или је на путу да нестане до средине [21] века.“ Један извештај Организације за храну и пољопривреду при Уједињеним нацијама (FAO) наводи да је губитак разноврсности у културама за исхрану већ „позамашан“. Главна претња по разноврсност биљака долази из једног неочекиваног извора.

У извештају FAO-а стоји: „Главни савремени узрок губитка генетске разноврсности јесте ширење модерне, комерцијалне пољопривреде. Веома непожељна последица увођења нових подврста култура јесте замена — и губитак — традиционалних, врло променљивих пољопривредних варијетета.“

У Кини је 1949. у употреби било скоро 10 000 врста пшенице. Данас их је још увек у употреби мање од 1 000. У Сједињеним Државама је током протеклих 100 година нестало скоро 6 000 врста јабука, а очигледно је нестало и 95 посто врста купуса као и 81 посто врста парадајза.

И рат проузрокује истребљење пољопривредних култура када земљорадници бивају приморани да на много година напусте своје њиве те локалне културе изумиру. У часопису Унеско Courier је писало: „Ратови... су погодили све земље које се налазе у обалској зони западне Африке где се пиринач гаји од давнина. Ова област је кључни центар за генетску разноврсност афричког пиринча (Oryza glaberrima) који се... сада може укрстити са азијским пиринчем, једном од главних култура у свету које се користе за исхрану. Ако ова мало проучавана афричка култура постане жртва регионалних ратова... то ће погодити читав свет.“

Сигурније од банки семења

Џон Таксил, истраживач који ради за Институт за посматрање света, упозорио је: „Ми смо све вештији када је реч о премештању гена, али само природа може да их створи. Ако нека биљка која носи јединствену генетску одлику нестане, не постоји начин да је вратимо.“ Због тога се милиони долара инвестирају у то да семење буде на сигурном у банкама семења.

Још сигурније је обећање које је дао Створитељ тих мајушних чуда, који је пре много времена дао следеће засигурање: „Док земља траје неће нестајати ни сетве ни жетве“ (Постање 8:22).

[Слика на 24. страни]

Сакупљање семена у Буркини Фасо

[Слика на 25. страни]

Складиштење на температури испод нуле

[Слика на 26. страни]

Ботаничар из Кеније учи како да провери колики је садржај влаге у семењу

[Извор слике на 24. страни]

Све слике на странама 24-7: The Royal Botanic Gardens, Kew