Пређи на садржај

Пређи на садржај

Зашто људи напуштају традиционалне религије?

Зашто људи напуштају традиционалне религије?

Зашто људи напуштају традиционалне религије?

РЕЛИГИЈЕ КОЈЕ ТВРДЕ да своја учења темеље на учењима Исуса Христа имају око 1,7 милијарди присталица. Хришћанска религија се сматра највећом религијом, чак бројнијом и од популарних религија као што су будизам, хиндуизам и ислам. Међутим, извештаји показују да у многим земљама у којима се исповеда хришћанство, хришћанска религија губи своју моћ над масама.

Људи из свих слојева друштва напуштају цркве. Роналд Ф. Инглхарт, истраживач са Универзитета у Мичигену и директор пројекта Анализа светских вредности, рекао је да у развијеним земљама улога религије бледи. Часопис Bible Review га је цитирао где каже: „Не само што је опала седмична посећеност цркава, већ сада латиноамеричке земље шаљу мисионаре да спасавају душе својих некадашњих колонизатора.“ Он тврди да је „колапс религија“ нарочито уочљив у неким земљама северне Европе. У Норвешкој и Данској само 5 посто становништва редовно одлази у цркву. У Шведској тај број износи само 4 посто, а у Русији 2 посто.

Извештаји из Немачке показују да је између 1984. и 1993. број регистрованих католика који редовно одлазе у цркву опао са 25,3 посто на 19 посто. До 1992, само 4 посто протестаната је редовно одлазило на недељну службу. Године 1999, Christianity Today је известио: „Само сваки десети Немац иде у цркву сваке седмице.“

О опадању верника у Британији новине The Guardian су рекле: „Хришћанство никада није било у горем стању.“ Тај чланак наводи да је период „од 1950. до 2000. за свештенике и презбитере било најгорих пола века“. Указујући на један специјални извештај о религији у Уједињеном Краљевству, те новине показују да не само млади већ и старији губе веру у неку институционалну религију. Тамо стоји: „Старији с годинама губе веру у Бога. Ново истраживање које потврђује овај тренд шокираће британске цркве које су у кризи и које су старије чланове до сад сматрале трајним стубовима својих све мањих скупштина.“

Слично кретање се одиграва и ван Европе. Примера ради, канадски часопис Alberta Report каже да Канада доживљава „колапс институционалног веровања и обожавања“ и да је „у Канади трипут више оних који имају своје личне замисли о Богу него оних који су спремни да се подложе некој јасној вероисповести“.

Многи се једноставно не осећају духовно обогаћено нити просвећено самим присуствовањем црквеним службама. Према канадском часопису Maclean’s, и Јевреји и католици који су били интервјуисани у хималајском ашраму, то јест хиндуском религиозном уточишту, изнели су своје мишљење: „Нисмо више ганути нити дирнути крутим обредима.“ Заиста, после многих година верног одлажења у цркву неки се питају: ’Шта сам стварно научио у цркви? Да ли сам као резултат тога ближи Богу?‘ Као што то каже писац Грег Истербрук, није ни чудо што је „на Западу материјално сиромаштво замењено духовним сиромаштвом као главном оскудицом нашег доба“.

Наравно, има много земаља у којима је број посетилаца цркве већи. Међутим, посећивати цркву не значи увек и лојално се придржавати њених учења. На пример, аустралијске новине The Age наводе да на Западу „нагло опада број хришћана који негују своју религију. У великом делу Африке, Азије и Латинске Америке, хришћанство је плашт под којим многи и даље имају необична племенска и култна веровања која немају никакве везе са ортодоксним црквеним учењима, већ им често противрече, и званично су пре много година била одбачена“.

Зашто тако много особа, и младих и старих, напушта своју цркву? Изгледа да је важан чинилац разочарање.

Суморан извештај о религији

The Guardian наводи следеће запажање: „Римокатоличка црква има жалостан досије да је током 20. века шуровала с фашизмом, почев од изрицања честитки генералу Франку после шпанског грађанског рата до недавних подухвата у корист генерала Пиночеа.“ Guardian је такође приметио да је папа Пије XII, бискуп у време рата, „био пресрећан што може да се споразуме са [Хитлером] и да на тај начин избегне потенцијалне неугодности као рецимо да осуди Холокауст“.

The Age наводи: „Тврдње хришћанства су веома често одјекивале у празно. Хришћани нису успели да сачувају ни свој унутрашњи мир ни јединство... О томе сведоче многи пљачкашки и освајачки ратови оправдавани задобијањем преобраћеника на хришћанство. Вера, нада и љубав можда јесу истакнуте хришћанске врлине, али они који кажу да стреме ка тим врлинама могу бити цинични, склони малодушности исто као и нехришћани, и по свој прилици не много милосрднији од њих... Холокауст је потекао баш из једне хришћанске земље, док је једна друга хришћанска земља употребила ужасно атомско оружје у рату против Јапана.“

Неки могу образлагати како хришћански свет дуго унапређује врлине као што су економичност, одважност, умереност и праведност. Међутим, The Age коментарише: „Међутим, да би задовољили свој апетит, хришћани у Европи, Северној Америци и Аустралији по правилу користе много више земљиних природних ресурса него што им припада и даље толеришу експлоатацију, тлачење и уништавање околине својих слабијих суседа.“

The Age о будућности хришћанске религије каже: „Без неког здравог институционализованог облика, хришћанство се никада не може надати да ће повратити моћ у друштву какву је имало вековима раније. То може бити добро а може бити и лоше, зависи од тога како се гледа. Али то је реалност с којом ће се хришћанство суочити у наредном времену.“

Због оваквог распада организоване религије, многи напуштају традиционалне цркве. Али да ли замена коју проналазе заиста удовољава њиховим потребама? Да ли је то решење?

[Слике на 7. страни]

Многи се окрећу од традиционалних религија због улоге које су оне имале у подржавању ратова и тлачитељских политичких режима

[Слика на 7. страни]

Помпезне церемоније многе остављају духовно празнима

[Извор]

foto: age fotostock