Злогласна аустралијска ера осуђеника

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ЏОН ХИЛ: Осуђен због крађе једне ланене марамице вредне шест пенија и прогнан у Аустралију на седам година.

ЕЛИЗАБЕТ БЕЈСОН: Осуђена због крађе шест и по метара памучног платна. Иако осуђена на вешање, казна је преиначена на седам година изгнанства.

ЏЕЈМС БАРТЛЕТ: Проглашен кривим због крађе 450 килограма ужади. Био је прогнан у Аустралију на седам година.

ЏОРЏ БАРЗБИ: Проглашен кривим зато што је убио Вилијама Вилијамса и украо од њега свилену врећицу за новац, златан сат и шест гвинеја (око шест британских фунти). Био је осуђен на вешање, али је казна преиначена на доживотно изгнанство.

ОВО су само четири примера људи који су крајем 18. века осуђени у Енглеској, а затим прогнани у Аустралију. Око 160 000 људи је доживело сличну судбину током те злогласне ере осуђеника. Жене, у много случајева чак и са својом децом, биле су рутински осуђиване на казну од 7 до 14 година затвора.

„Многи аустралијски ’криминалци‘ били су дечаци и девојчице који још нису ни зашли у тинејџерске године“, каже Бил Бити у својој књизи Early Australia — With Shame Remembered. Он извештава да је један осуђеник било дете од само седам година. Дечак је био „доживотно“ прогнан у Аустралију.

Ипак, за неке осуђенике ситуација није била безнадежна. Штавише, изгнанство је некима на крају донело бољи живот. У ствари, цела та ера осуђеника је била пуна контрадикција — мешавина бруталности и саосећања, смрти и наде. И све је то почело у Британији.

Започиње ера осуђеника

Британија је у 18. веку прошла кроз социјалне промене које су довеле до пораста криминала, који је често био последица крајње беде. Да би обуздале овај тренд, власти су увеле строге законе и казне. Почетком 19. века, за око 200 прекршаја била је одређена смртна казна. „Најмањи лопов“, приметио је један путник, „кажњава се смрћу.“ Заиста, један једанаестогодишњи дечак је био обешен зато што је украо марамицу!

Међутим, почетком 18. века усвојен је један декрет који је дозвољавао да се смртна казна у много случајева преиначи у протеривање у британске колоније у Северној Америци. Тако је с временом око 1 000 осуђеника годишње бродом било транспортовано, у почетку углавном у Вирџинију и Мериленд. Али то је престало када су 1776. колоније стекле независност од Британије. После тога, осуђеници су били затварани у озлоглашене бродове-затворе који су били раштркани дуж лондонске реке Темзе. Ови плутајући затвори су очигледно имали ограничен капацитет. Стога, шта је могло да се уради?

Истраживач Џејмс Кук је пружио решење када је у корист Британије анексирао Нову  Холандију — сада Аустралију. Убрзо после тога, 1786, источна обала Аустралије била је одређена за казнене колоније. Следеће године „Прва флота“ је кренула из Енглеске да би основала колонију у Новом Јужном Велсу. a Уследиле су друге флоте и ускоро је основано пуно кажњеничких насеобина у Аустралији, као и једна на острву Норфолк, 1 500 километара североисточно од Сиднеја.

Тешкоће на мору

Прва путовања до кажњеничких насеобина била су ноћна мора за осуђенике који су били натрпани у влажне, смрдљиве потпалубе. Стотине их је умрло током путовања; други убрзо по доласку. Скорбут је однео много живота. Међутим, коначно су на бродове са осуђеницима, посебно на оне који су превозили жене, били послати лекари. То је довело до драстично веће стопе преживелих. С временом су бржи бродови скратили време путовања са око седам на четири месеца и тада је преживело још више путника.

И бродолом је представљао опасност. Пет дана пошто је испловио из Енглеске, и још увек на видику с француске обале, британски брод са осуђеницима Амфитрити наишао је на страшну олују. Пошто га је олуја немилосрдно шибала два дана, брод је 31. августа 1883. у пет сати после подне потонуо на километар од обале.

Помоћ је била одбијена и чамци за спасавање нису испловили. Зашто? Зато што се веровало да би осуђеници — 120 жена и деце — могли да побегну! После три језива сата, разбијени брод је избацио у море своје путнике. Већина посаде и свих 120 жена и деце изгубило је живот. У следећих неколико дана, море је избацило на обалу 82 тела — једно је било тело жене која је загрлила дете тако да их ни смрт није могла раставити.

Када се смрт прижељкивала

Гувернер Новог Јужног Велса, сер Томас Бризбан, изјавио је да се најгори осуђеници из Новог Јужног Велса и Тасманије морају послати на острво Норфолк. „Злочинцу који је тамо послат“, рекао је он, „заувек је ускраћена свака нада у повратак.“ Сер Ралф Дарлинг, један каснији гувернер, заветовао се да ће то острво учинити „местом [најекстремнијег] кажњавања које ће бити најближе смрти“. Острво Норфолк је постало управо то, посебно када је гувернер постао аристократа Џон Прајс.

За Прајса је речено да је „изгледало да са застрашујућом прецизношћу зна на који начин функционише ум једног криминалца и то му је, уз немилосрдну примену закона, давало готово хипнотичку моћ над [осуђеницима]“. Прајс је преступе као што су певање, недовољно брзо ходање, или недовољно снажно гурање колица с камењем, кажњавао с најмање 50 удараца бичем или с десет дана у самици, заједно с некад и до 13 других затвореника, у којој је једва било места и за стајање.

Многи затвореници су потражили излаз у смрти. Извештавајући о једној побуни 31 осуђеника, од којих је 13 било погубљено, а 18 помиловано, један свештеник је написао: „Жива је истина да је горко плакао сваки човек који је чуо да је помилован, и да је сваки човек који је чуо да је осуђен на смрт пао на колена и без сузе у оку захвалио Богу.“ Овај свештеник је додао: „Када су окови скинути и када је прочитана наредба за извршење смртне казне, клекли су да је приме као  вољу Божју. А онда су [осуђеници] некако спонтано, понизно пољубили стопала онога ко ће их упокојити.“

Само се свештенство са својим црквеним имунитетом усудило да проговори против оваквих свирепости. „Шта год да кажем, никада не би могло на одговарајућ начин да опише [Прајсову] варварску нехуманост... према затвореницима“, написао је један свештеник. „Одвратно је и помислити да се то може некажњено радити.“

Појављује се трачак наде

По доласку капетана Александера Маконокија, на острво Норфолк је 1840. дошло и извесно олакшање. Он је смислио један систем оцењивања који је побољшање код затвореника повезивао с награђивањем и омогућавао им да стекну слободу након што сакупе одређени број бодова, то јест поена. „Верујем“, написао је Маконоки, „да је преваспитавање увек могуће ако се користе исправни методи. Људски ум је бескрајно прилагодљив када се његове способности усмере у исправном правцу, за разлику од поремећености коју изазива малтретирање, што је исто што и жив сићи у гроб.“

Маконокијеве реформе су биле толико успешне да су касније прихваћене у Енглеској, Ирској и Сједињеним Државама. Међутим, Маконоки у то време није само направио реформе у опхођењу са осуђеницима већ је узнемирио его неких утицајних људи чије је методе одбацио. Због тога је на крају био уклоњен из службе. Бруталност се по његовом одласку вратила на острво Норфолк. Али не задуго. Године 1854, након снажних жалби од стране свештенства, острво је престало да буде казнена насеобина и осуђеници су пребачени у Порт Артур на Тасманији.

И Порт Артур је уливао страх, нарочито првих година. Међутим, бруталност која је тамо владала није се могла поредити са оном на острву Норфолк. На пример, у Порт Артуру је до 1840. шибање углавном било укинуто.

Ијан Бранд у својој књизи Port Arthur — 1830-1877, пише да је строги гувернер Џорџ Артур желео да та колонија има „репутацију механичке дисциплине“. У исто време, Артур је желео да сваки осуђеник зна које су „награде за добро понашање, а које су казне за лоше понашање“. У ту сврху је осуђенике сврстао у седам категорија које су се протезале од оних који су за добро понашање могли добити карту за одлазак, до оних који су били кажњени на тежак рад у ланцима.

Прогонство — за многе благослов

„Ако изузмемо оне који су у казненим колонијама као што су Порт Артур, острво Норфолк... и слична места, боравили током њиховог најмрачнијег периода“, пише Бити, „осуђеници су често имали боље изгледе  него у својој домовини... Имали су прилику да успеју.“

Заиста, осуђеници који су брзо били помиловани, као и они који су одслужили своју казну, увидели су да су се њима и њиховим породицама отвориле многе могућности. Зато, једва да се неко од њих вратио у Енглеску када су били ослобођени.

Гувернер Локлан Маквари који се заузимао за ослобођене затворенике, рекао је: „Када човек буде ослобођен, нико не треба да памти његову прошлост, нити она треба да му штети; нека се осећа подобним за сваку ситуацију за коју је током дугог времена исправног понашања доказао да јој је дорастао.“

Маквари је стајао иза својих речи и то је показао тиме што је ослобођеним осуђеницима давао земљу. Затим је одредио да осуђеници помажу онима који су изашли из затвора, тако што ће радити на њиховом имању и обављати различите послове у њиховим домовима.

С временом су многи вредни и предузимљиви бивши осуђеници стекли богатство, углед и, у неким случајевима, чак славу. На пример, Самјуел Лајтфут је одиграо кључну улогу у оснивању првих болница у Сиднеју и Хобарту. Вилијам Редферн је постао угледан лекар, а Франсис Гринвеј је карактеристичном архитектуром оставио траг у Сиднеју и његовој околини.

Коначно је 1868, након 80 година, изгнанство у Аустралију престало. Данашње савремено аустралијско мултикултурно друштво пружа мало доказа о тим давним годинама. Рушевине казнених насеобина сада су само туристичке атракције. Ипак, поглед изблиза открива много безболније подсетнике на еру осуђеника: мостове, старе зграде и чак цркве — које су подигли осуђеници. Нешто од тога је у одличном стању и користи се све до дана-данашњег.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 14. страни]

ПРИЧА ЈЕДНОГ ПОТОМКА ОСУЂЕНИКА

Један потомак који је пето колено од двоје осуђеника, прича како је један од његових предака доспео у Аустралију. Он објашњава:

„Један од мојих предака је с 19 година био осуђен... због крађе новчаника. Он је 12. децембра 1834. отишао из Енглеске бродом Џорџ III; заједно с још 308 путника — од којих су 220 били осуђеници. До 12. априла 1835, када се обала Тасманије већ могла видети с брода, 50 затвореника је имало скорбут. Умрли су жена једног војника, троје деце и још 12 особа. Двоје деце је рођено током путовања.

„После шест недеља пловидбе, на броду је избио пожар. Али катастрофа је избегнута захваљујући храбрости двојице затвореника који су спречили да се запале два бурета с барутом. Ипак, уништено је много намирница, и због тога је било јако мало залиха за остатак путовања. Настојећи да што пре стигне до луке, капетан је изабрао краћи пут кроз канал Дантркастро који се налази на јужном крају Тасманије. У 21.30, брод је на пет километара од копна ударио у једну стену која није била уцртана на карти, данас познату као Стена краља Џорџа, и потонуо. Од 133 људи који су се удавили, готово сви су били затвореници који су били закључани испод палубе. Од 220 осуђеника, колико их је било у почетку, преживео је само 81. Један од њих је био мој предак. Године 1843. оженио се једном осуђеницом која је била ослобођена и две година касније је био помилован. Умро је 1895.“

[Слике на странама 12, 13]

СЕР ТОМАС БРИЗБАН

ГУВЕРНЕР ЛОКЛАН МАКВАРИ

Британски брод са осуђеницима „Амфитрити“

[Извори]

Осуђеници: By Courtesy of National Library of Australia; Шенков портрет сер Томаса Бризбана: Rex Nan Kivell Collection, NK 1154. By permission of the National Library of Australia; Маквари: Mitchell Library, State Library of New South Wales; брод: La Trobe Picture Collection, State Library of Victoria

[Слике на странама 14, 15]

Одељак с ћелијама у затвору Порт Артур

[Извор]

Ланци и одељак с ћелијама: La Trobe Picture Collection, State Library of Victoria

[Слика на 15. страни]

Светионик у сиднејској луци је копија светионика ког је пројектовао бивши осуђеник Франсис Гринвеј

[Слика на 15. страни]

Неприступачна обала острва Норфолк

[Слика на 15. страни]

Стара касарна на острву Норфолк