Потреба коју сви имамо

ПОТРЕБНА ВАМ ЈЕ ХРАНА. Потребна вам је вода. Потребан вам је ваздух. Потребно вам је неко склониште и заклон од невремена. Ово нису потребе само људи, већ и безброј других живих бића на нашој планети. Међутим, постоји једна потреба својствена само људима. Која је то потреба?

Канадски социолог Реџиналд В. Биби је написао: „Људи имају потребе којима може само религија удовољити.“ У издању журнала American Sociological Review од фебруара 2000, штампан је један чланак који је навео: „Занимање за духовне ствари вероватно ће увек бити део људског начина размишљања.“

 Да, људи су током историје имали потребу за обожавањем. Вековима се већина обраћала неком облику организоване религије да би удовољила тој потреби. Али, ствари се мењају. У многим индустријски развијеним земљама — као што су Северна Америка и северна Европа — све више и више људи напуштају цркве. Да ли тај тренд значи да је религији дошао крај? Далеко од тога.

„Извештаји о томе да је религија умрла много су преувеличани“, пишу шведске новине Svenska Dagbladet. Шта замењује традиционалне цркве? Ове новине настављају: „Ново је то што више не припадамо ниједној цркви. Уместо тога, с глобалног тржишта религије ми можемо да покупимо и одаберемо оно што нам се свиђа и направимо једну нама прихватљиву мешавину... То може обухватати све, од исцељујућих кристала до мантије будистичког монаха. Кад вам досади једно, онда то можете једноставно променити у нешто друго што вам одговара.“

Истраживачи социологије религије говоре о овом тренду као о „индивидуалној религији“ или „невидљивој религији“. Раније цитирани социолог Биби, сковао је израз „религија а ла карт“. Други такве религије називају „скројеним“ или направљеним „према укусу“. У неким традиционално хришћанским земљама, највећу религиозну групу сада сачињавају људи који, у ствари, имају своју личну религију.

Осмотрите резултате једног истраживања које је спроведено у Шведској, једној од најсекуларизованијих земаља на свету. То истраживање је открило да су две од три особе мислиле да су хришћани „на свој начин“. Неки су рекли: „Имам своје гледиште о хришћанству“, „Осећам се чудно у цркви“, „Не волим да идем у цркву и да слушам свештенике“ или „Могу да се повучем у своју собу и тамо насамо да се молим“. Многи су били склони веровању у реинкарнацију или у судбину. Већина је рекла да верује да можда постоји неки облик божанске силе, али да то не могу дефинисати.

Једно друго истраживање је открило да многи своја религиозна осећања чувају за време кад изађу из куће и уживају у призорима природе. Једна млада жена са села је рекла: „Мислим да сте најближи Богу кад сте у шуми или на пољу.“ Једна друга интервјуисана особа која себе не сматра религиозном, објаснила је: „Кад одем у шуму, осећам као да сам у једном огромном храму... Ко то контролише, не знам, али могу да осетим.“ Неки описују природу као свету, божанску и вредну страхопоштовања, и кажу да им она обнавља снагу, мир и унутрашњу хармонију. На крају је један од анкетара закључио свој извештај речима: „Бог се преселио у шуме.“

Овај тренд је данас приметан у многим деловима света. Томас Лукман, амерички специјалиста за социологију религије, говорио је да индустријски развијено друштво одбацује религију усмерену ка цркви и замењује је „социјалним обликом религије“. Особа заправо ствара своју животну филозофију тако што одабира идеје о духовним стварима и затим их обједињује у своју индивидуалну религију.

Можда се питате: ’Да ли устаљене религије и цркве стварно бивају потиснуте на маргину друштва? Зашто?‘ Ова питања биће осмотрена у наредном чланку.

[Слика на 3. страни]

Коментаришући о скорашњем тренду тражења духовности у природи, један истраживач је закључио: „Бог се преселио у шуме“