Век насиља

АЛФРЕД НОБЕЛ је веровао да би се мир могао очувати ако би нације поседовале смртоносно оружје. Уосталом, нације би се могле брзо ујединити и сваком агресору нанети страховиту штету. „То би била сила која би онемогућила рат“, записао је. Према Нобеловом гледишту, ниједна нација у којој влада здрав разум не би изазвала сукоб ако би последице по њу саму биле катастрофалне. Али шта је прошли век показао?

За мање од 20 година после Нобелове смрти избио је Први светски рат. У овом сукобу дошло је до употребе нових смртоносних оружја, укључујући и митраљезе, бојне отрове, бацаче пламена, тенкове, авионе и подморнице. Погинуло је скоро десет милиона војника, а било је рањено више него дупло од тог броја. Окрутност Првог светског рата обновила је интересовање за мир. То је довело до оснивања Лиге народа. Председник Сједињених Држава Вудро Вилсон, значајна личност која је допринела оснивању Лиге народа, 1919. је добио Нобелову награду за мир.

Али, све наде да ће рат бити окончан једном за свагда биле су распршене 1939. када је избио Други светски рат. Он је у много чему био далеко ужаснији од Првог  светског рата. Током овог сукоба, Адолф Хитлер је проширио Нобелову фабрику у Кримелу, и она је постала једна од највећих немачких фабрика муниције с више од 9 000 запослених. А онда је, на крају рата, Нобелова фабрика била потпуно уништена током једног Савезничког ваздушног напада у којем је било бачено више од хиљаду бомби. Иронично је што су те бомбе биле направљене захваљујући Нобеловом проналаску.

Током века који је уследио после Нобелове смрти дошло је до два светска рата и небројено много мањих сукоба. Током тог периода нагомилавало се оружје и нешто од тог оружја постало је још смртоносније. Осмотрите неколико војних изума који су обележили деценије које су уследиле после Нобелове смрти.

Ручно наоружање и лако наоружање. Ту спадају пиштољи, пушке, гранате, аутоматске пушке, минобацачи и друге преносиве направе. Ручно наоружање и лако наоружање је јефтино, лако се одржава и још лакше користи.

Да ли је постојање оваквог наоружања — и претња по цивилно становништво — представљало препреку за рат? Тешко! У листу Bulletin of the Atomic Scientists, Мајкл Клер пише да је лако наоружање постало „основно средство борбе у великој већини сукоба у ери после Хладног рата“. У ствари, и до 90 посто жртава у недавним ратовима страдало је од ручног и лаког наоружања. Само током 1990-их, овим направама је убијено више од четири милиона људи. У много случајева, лаким наоружањем баратају млади који нису прошли војну обуку и који не осећају грижу савести због кршења традиционалних правила рата.

Копнене мине. До краја 20. века, копнене мине су сваког дана у просеку осакатиле или убиле око 70 људи! Већина њих нису били војници већ цивили. Копнене мине се често користе не да би убиле, већ да би осакатиле и посејале страх међу онима којима наносе грозне повреде.

Руку на срце, последњих година се улаже много напора не би ли се мине уклониле. Али неки кажу да на сваку уклоњену мину долази 20 постављених, и да широм света можда има 60 милиона  постављених мина. Ни чињеница да нагазне мине не могу да разликују стопало војника од стопала детета које се игра у пољу није обуставила производњу и употребу ових ужасних направа.

Нуклеарно наоружање. С проналаском нуклеарног оружја први пут је постало могуће да читав град буде збрисан с лица земље за само неколико секунди, а да војници не испале ни један једини метак. На пример, узмите у обзир ужасно уништење које се догодило када су 1945. биле бачене атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Неки људи су изгубили вид због јаке светлости. Други су страдали због радијације. Многи су погинули од ватре и топлоте. Процењује се да је смрт у ова два града однела скоро 300 000 живота!

Наравно, неко би рекао да је бомбардовањем ова два града предухитрена смрт многих људи који би погинули да се рат наставио конвенционалним оружјем. Ипак, шокирани оваквим огромним губитком људских живота, неки су почели да се залажу за светску контролу над овим страшним оружјем. Заиста, многи су почели да страхују да је човек постао способан да уништи самог себе.

Да ли је развој нуклеарног оружја повећао шансе за мир? Неки кажу да јесте. Они указују на чињеницу да ово моћно оружје није употребљено у рату већ више од пола века. Ипак, Нобелово веровање да ће оружје  за масовно уништење окончати ратовање није се показало истинитим јер још увек има ратова у којима се користи конвенционално наоружање. Осим тога, Одбор за нуклеарну политику каже да се на хиљаде нуклеарних бојевих глава непрестано налази у стању високе борбене готовости. И у овом времену када тероризам изазива озбиљну забринутост, многи се у страху питају шта би се десило ако би нуклеарни материјал доспео у „погрешне“ руке. Чак и када је у „правим“ рукама, постоји стрепња да би један једини инцидент могао да изазове термонуклеарну катастрофу. С обзиром на разорно оружје, јасно је да ово није мир који је Нобел замишљао.

Биолошко и хемијско наоружање. Биолошки рат обухвата употребу смртоносних бактерија као што је антракс или вируса као што су велике богиње. Велике богиње су нарочито опасне зато што су веома заразне. Ту је затим претња од хемијског оружја, као што су бојни отрови. Ове отровне материје се појављују у разним облицима и иако су већ деценијама забрањене, то није спречило њихово коришћење.

Да ли је ово страшно оружје и опасност којом прети проузроковало да људи реагују онако како је Нобел предвидео — да ’устукну пред ужасом и распусте своју војску‘? Насупрот томе, то оружје је само повећало страх од тога да би једнога дана могло бити употребљено — чак и од стране аматера. Пре више од једне деценије, директор Агенције Сједињених Држава за контролу наоружања и разоружање, изјавио је: „Хемијско оружје се може направити  у малтене било чијој гаражи, чак и ако сте само мало учили хемију у средњој школи.“

Нема сумње да је 20. век био обележен ратовима који су били далеко разорнији од ратова из било ког другог доба. Сада, на почетку 21. века, нада да ће бити успостављен мир изгледа још нестварнија — посебно након терористичких напада који су се 11. септембра 2001. догодили у Њујорку и Вашингтону. „Практично се нико не усуђује да пита да ли би равнотежа у технологији могла потпуно да превагне ка унапређивању зла“, пише Стивен Ливи у часопису Newsweek. Он додаје: „Ко има идеју како да се реши та ситуација? Људи су познати по томе да најпре теже ка ономе што сматрају напретком, а да тек касније анализирају ствари. Док одбијамо да размишљамо о ’нечему што се никако не може догодити‘, ми стварамо околности које омогућују да се то догоди.“

Историја нас је до сада поучила томе да проналасци застрашујућих експлозива и смртоносног оружја уопште нису довели свет ближе миру. Да ли је онда светски мир само сан?

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Припитомљавање нитроглицерина

Италијански хемичар Асканио Собреро је 1846. открио нитроглицерин — густу, уљану експлозивну течност. Та материја се показала веома опасном. Собрера су по лицу доста посекле крхотине стакла након експлозије, и на крају је одустао од рада с том материјом. Осим тога, постојао је проблем с том течношћу који Собреро није могао да реши: кад би се она пролила и ударила чекићем, експлодирао би само део течности који је ударен, а не и њен остатак.

Нобел је решио проблем када је изумео одговарајући упаљач, користећи малу количину једног експлозива која може да запали велику количину другог експлозива. Онда је 1865. измислио детонатор — малу капислу са живиним фулминатом која се стављала у посуду с нитроглицерином и онда иницирала упаљачем.

Међутим, и даље је било опасно радити с нитроглицерином. На пример, 1864. је у једној експлозији у Нобеловој радионици близу Стокхолма погинуло пет људи — укључујући и Нобеловог најмлађег брата Емила. Нобелова фабрика у Кримелу, у Немачкој, два пута је одлетела у ваздух. Осим тога, неки људи су ову течност користили као уље за лампе, средство за полирање ципела или као мазиво за точкове вагона — са озбиљним последицама. Чак и приликом минирања планина, вишак уља је могао да исцури у пукотине и касније изазове несрећне случајеве.

Године 1867, Нобел је претворио уље у чврсто стање тако што је нитроглицерин помешао с киселгуром, једном неексплозивном, порозном супстанцом. Сковао је име динамит од грчке речи динамис, што значи „моћ“. Иако је Нобел касније направио савршеније експлозиве, динамит се сматра једним од његових најважнијих изума.

Наравно, Нобелови експлозиви се нису користили само у ратне сврхе. На пример, они су одиграли истакнуту улогу у изградњи тунела Св. Готхард (1872-82), приликом разарања подводних стена у њујоршком Ист Риверу (1876, 1885) и у ископавању Коринтског канала у Грчкој (1881-93). И поред свега тога, динамит је убрзо пошто је изумљен стекао репутацију средства за разарање и сејање смрти.

[Слика]

Колумбијска полицијска станица која је уништена експлозијама подметнутог динамита

[Извор]

© Reuters NewMedia Inc./CORBIS

[Слика на 4. страни]

За мање од 20 година после Нобелове смрти, Први светски рат је био сведок употребе нових смртоносних оружја

[Извор]

U.S. National Archives photo

[Слике на 6. страни]

Жртве нагазних мина у Камбоџи, Ираку и Азербејџану

[Извори]

UN/DPI Photo 186410C by P.S. Sudhakaran

UN/DPI Photo 158314C by J. Isaac

UN/DPI Photo by Armineh Johannes

[Слика на 6. страни]

Одбор за нуклеарну политику каже да се на хиљаде нуклеарних бојевих глава непрестано налази у стању високе борбене готовости

[Извор]

UNITED NATIONS/PHOTO BY SYGMA

[Слике на 7. страни]

Застрашујућа природа хемијског оружја добила је широк публицитет када је 1995. био убачен сарин у систем подземне железнице у Токију

[Извор]

Asahi Shimbun/Sipa Press

[Извор слике на 5. страни]

UN/DPI Photo 158198C by J. Isaac