Гледиште Библије

Да ли Бог одобрава ратовање?

КОЛИКО су често генерали, владари и чак свештеници објављивали или одобравали рат у име Бога! Године 1095, уз благослов папе Урбана II почео је Први крсташки рат за претварање „светог града“ Јерусалима у хришћански. Али пре него што је постигла свој циљ, једну чету крсташа су разбили Турци, чија је ревност за Алаха била толико јака колико и веровање крсташа у Тројство.

Један млади Немац је у августу 1914, за време Првог светског рата, из свог војног логора писао: „Ако у историји постоји правда и Божје вођство — у шта сам апсолутно сигуран — тада победа мора бити наша.“ Тог истог месеца је цар Николај II покренуо руске трупе против Немачке истовремено обзнањујући: „Шаљем искрене поздраве својим храбрим трупама и својим племенитим савезницима. Бог је с нама!“

То је охрабрило милионе војника који су отишли на фронт, потпуно уверени да је Бог на њиховој страни. Многи људи сматрају да Бог допушта такве сукобе за добијање слободе и да би то подупрли указују на ратове из Хебрејских списа (који се обично називају Стари завет). Да ли је исправно њихово тумачење Божје Речи?

Ратови древног Израела

Јехова Бог је заповедио да Израел ратује како би Обећану земљу очистио од изопачених Хананеја (Левитска 18:1, 24-28; Поновљени закони 20:16-18). Баш као што је Бог казнио зле људе потопом у Нојевим данима, а ватром у случају Содома и Гоморе, тако је употребио и нацију Израел као свој мач извршења казне (Постање 6:12, 17; 19:13, 24, 25).

Према Библији, Израелци су водили и друге битке под Божјим вођством, обично да би одбили неизазване непријатељске претње. Када је нација била послушна Јехови, ратови које су водили успешно су се завршавали (Излазак 34:24; 2. Самуилова 5:17-25). До катастрофа је обично долазило када су се Израелци усудили да воде битке насупрот Божјем савету. Размотри случај краља Јеровоама. Не обазирући се на једно директно упозорење од пророка, послао је своју огромну војску у грађански рат против Јуде. По завршетку тог хаоса, било је 500 000 мртвих Јеровоамових војника (2. Летописа 13:12-18). Чак је и верни краљ Јосија једном започео битку коју није требало да води. Та пренагљена одлука коштала га је живота (2. Летописа 35:20-24).

Шта ови догађаји показују? Они показују да је у древном Израелу Бог био тај који је одлучивао о ратовању (Поновљени закони 32:35, 43). Његов народ се борио због посебних циљева. Међутим, ти циљеви су одавно постигнути. Осим тога, Јехова је прорекао да  ће они који му служе „у потоње време“ ’од мачева својих ковати раонике‘ и ’неће се више боју учити‘ (Исаија 2:2-4). Јасно је да библијски ратови не оправдавају савремене сукобе, од којих ниједан није под Божјим вођством нити је по његовој наредби.

Утицај Христовог учења

Док је био на Земљи, Исус је показао како да се мржња замени несебичном љубављу, заповедајући: „Волите један другога као што сам ја волео вас“ (Јован 15:12). Такође је рекао: „Срећни су мирољубиви“ (Матеј 5:9). Овде грчка реч за „мирољубив“ значи више него бити миран. То заиста захтева развијање мира, активно залагање на унапређивању наклоности.

Током Исусовог хапшења, апостол Петар је покушао да га одбрани смртоносним оружјем. Али Божји Син га је прекорио речима: „Врати свој мач на његово место, јер сви који се за мач хватају од мача ће и погинути“ (Матеј 26:52). Како су хришћани првог века примењивали ове речи? Обратите пажњу на следеће цитате.

„Пажљиво разматрање свих доступних информација [показује] да, за време Марка Аурелија [121-180. н. е.], ниједан хришћанин није постао војник; и ниједан војник који је постао хришћанин није остао у војној служби“ (The Rise of Christianity).

„Понашање [раних] хришћана веома се разликовало од понашања Римљана... Пошто је Христ проповедао мир, они су одбијали да постану војници“ (Our World Through the Ages).

Пошто су Христови ученици одбијали да служе у царским легијама, Римљани су многе од њих погубили. Зашто су Хришћани остајали при једном таквом непопуларном ставу? Зато што их је Исус поучио да буду миротворци.

Савремено ратовање

Замислите колико би била страшна ситуација да су се Христови следбеници борили у противничким војскама и убијали једни друге. Такав сценарио би био супротан хришћанским начелима. Заиста, они који су послушни Богу Библије не би никога повредили — чак ни своје непријатеље a (Матеј 5:43-45).

Јасно је да Бог не благосиља савремено ратовање између људи. Пошто су мирољубиви, прави хришћани су поборници мира који ће под Божјим Краљевством бити утврђен широм света.

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

Шпански генерал Франсиско Франко заједно с неколико католичких свештеника

[Извор]

U.S. National Archives photo

[Слика на 21. страни]

Војници које благосиљају свештеници Грчке православне цркве пре одласка на Косово, 11. јуна 1999.

[Извор]

AP Photo/Giorgos Nissiotis