МОЖДА ваше васпитање или култура налажу да се ван породице или цркве не разговара о религији. Као резултат тога, можете постати раздражени када вам неко дође у кућу ненајављен, с Библијом у руци. Неки су стекли овакво гледиште због насиља које бележи историја религије, а које је вршено под наводним кампањама за спасење.

Историја многих народа говори о масовним преобраћењима људи која нису била подстакнута љубављу према Христу већ, уместо тога, оштрицом мача. Многи су се радије скривали, напуштали дом и земљу или су чак губили свој живот — неки су радије били спаљени на стубу — него што су допустили да буду преобраћени у веру прогонитеља.

Надахнути списи Библије не подупиру таква присилна преобраћења. Стога, да ли то искључује могућност да своја религиозна веровања делимо с другима? Библија даје одговоре.

Прво, размотри пример који је поставио Исус Христ. Он је био вешт учитељ који је утицао на животе својих слушалаца (Јован 13:13, 15). У Беседи на гори његово поучавање је било једноставно, али снажно. Зато су слушаоци били ’задивљени његовим начином поучавања; јер их је поучавао као онај који има ауторитет‘ (Матеј 7:28, 29). Неких 2 000 година касније, његова учења и даље утичу на животе оних који их истражују. Потврђујући ово гледиште професор Ханс Дитер Бец записао је да „утицај Беседе на гори, уопште гледано, у великој мери премашује границе јудаизма и хришћанства, па чак и западњачке културе“.

Непосредно пре узнесења на небо, Исус је дао једну заповест која је засигурала да ће се дело поучавања које је он започео наставити и после његове смрти, па чак и да ће се проширити (Јован 14:12). Дао је упутство својим ученицима да иду људима из свих нација „учећи их да држе све“ што је заповедио. Главна сврха овог задатка је била јасна када је Исус у истој изјави рекао: „Идите дакле и стварајте ученике“ (Матеј 28:19, 20; Дела апостолска 1:8).

Такође размотри пример апостола Павла. После свог преобраћења на хришћанство није се устезао да с другима дели своју новопронађену веру (Дела апостолска 9:17-19, 22). Павле је имао обичај да држи говоре у синагогама и да доказује „наводима да је требало да Христ пострада и устане из мртвих“. Вешто је „резоновао с њима на темељу Писма“ да би ’уверио Јевреје и Грке‘. Према  једном стручном извору, грчка реч која се користи за „уверавао“ значи „променити размишљање резоновањем или узимањем у обзир моралних вредности“. Резултат Павловог уверљивог резоновања био је да је он „уверио много народа и преобратио их“ (Дела апостолска 15:3; 17:1-4, 17; 18:4; 19:26).

У савремено доба израз „прозелитизам“ се користи у смислу присилног преобраћења једног или другог типа. Библија не подржава такав поступак. Насупрот томе, она научава да су људи створени са слободном вољом и да имају могућност и одговорност да одлучују о томе како ће живети. Ово укључује и њихову одлуку на који ће начин обожавати Бога (Поновљени закони 30:19, 20; Исус Навин 24:15).

Исус је поштовао ово од Бога дато право избора тако што никад није користио своју страхопоштовања вредну моћ ни овлашћење да би приморао или присилио неког да прихвати његово учење (Јован 6:66-69). Он је мотивисао своје слушаоце тако што је користио здраво резоновање, поређења и питања о личном гледишту с том намером да допре до њиховог срца (Матеј 13:34; 22:41-46; Лука 10:36). Исус је поучавао своје ученике да према другима показују исто такво поштовање (Матеј 10:14).

Очигледно је да се Павле у својој служби угледао на Исусов пример. Иако је своје слушаоце уверавао здравим резоновањем из Писма, Павле је поштовао осећања и гледишта других (Дела апостолска 17:22, 23, 32). Схватио је да је љубав према Богу и Христу то што нас мора покренути да активно служимо нашем Створитељу (Јован 3:16; 21:15-17). Зато је то наша лична одлука.

Када доносе важне одлуке у животу као што су куповина куће, питање запослења и васпитања деце, разумни људи то не чине олако. Они можда испитују различите могућности, размишљају о ономе што су сазнали и вероватно траже савет. Само после разматрања свега тога они ће донети одлуку.

Одлука о томе на који начин треба да обожавамо Бога заслужује више нашег времена и труда од било које друге одлуке у животу. То ће утицати на наш садашњи живот и што је још важније на наш изглед за вечни живот у будућности. Хришћани првог века из Верије су ово јасно разумели. Иако им је добру вест објаснио лично апостол Павле, они су ипак сваки дан пажљиво разматрали Писмо како би се уверили да је оно чему су били поучавани истина. Резултат је био тај да „многи од њих посташе верници“ (Дела апостолска 17:11, 12).

Данас Јеховини сведоци настављају дело поучавања и стварања ученика које је започео Исус (Матеј 24:14). Они поштују право других да имају своју религију. Али, када је у питању дељење религиозних веровања с другима, они следе образац који је постављен у Библији. Да, они користе искрено резоновање на темељу Писма док обављају оно у шта верују да је дело којим се спасавају животи (Јован 17:3; 1. Тимотеју 4:16).