Толерантна кнежевина у нетолерантном времену

„СВАКО, БЕЗ ИКАКВЕ ПРИСИЛЕ, МОЖЕ ПРИХВАТИТИ РЕЛИГИЈУ КОЈУ ЖЕЛИ, И МОЖЕ СЛОБОДНО ПОДУПИРАТИ ПРОПОВЕДНИКЕ СВОЈЕ ВЕРЕ.“

АКО би се од вас тражило да погодите када су написане ове речи, шта бисте рекли? Многи би мислили да су оне део неког савременог устава или повеље слободе.

Међутим, можда ћете се изненадити када сазнате да је ово изјављено пре више од 400 година — и то у једној земљи која је, на неки начин, била попут острва толеранције у мору нетолеранције. О којој земљи је реч? Пре свега, мало се упознајте с позадином ове приче.

Нетолеранција као правило

Религиозна нетолеранција је била нешто уобичајено у Средњем веку и поново се распламсала у 16. веку. Религија је изазвала грозне, крваве ратове у Енглеској, Немачкој, Француској и Холандији. У западном хришћанском свету је од 1520. до око 1565, 3 000 људи било проглашено за јеретике и погубљено. Било је врло вероватно да ће готово свако довођење у питање вредности и идеја — посебно на подручју религије — наићи на нетолерантну реакцију.

Веровање Католичке цркве да се Бог састоји од три особе — Тројство — дуго је било окружено контроверзом. У ствари, историчар Ерл Морс Вилбер објашњава да је Тројство „било предмет многих дебата у Средњем веку међу католичким теолозима, укључујући чак и саме папе“. Међутим, те дебате су ретко долазиле до ушију обичног човека од кога се очекивало да такве доктрине прихвати с вером као „божанске мистерије“.

Ипак, неки људи су у 16. веку одлучили да иду насупрот традицији и да испитају Писмо не би ли разјаснили такве мистерије. Њихов мото је био sola Scriptura (само Писмо). Католици и протестанти су жестоко прогонили оне који су одбацили доктрину о Тројству — од којих су неки касније, за разлику од тринитараца, названи унитарци. Своја нашироко читана дела су објављивали под псеудонимима и скривали су се како би избегли прогонство. Антитринитарци су били и у првим редовима у борби за толеранцију. Неки су, као што је шпански теолог Мигел Сервето, због својих уверења чак платили животом. a

Уједињени толеранцијом

Уместо да се бори у религиозним ратовима или да прогони отпаднике, једна земља је заузела радикално другачији став. Та земља је била Трансилванија, тада независна кнежевина, а сада део Румуније у источној Европи. Мађарски историчар Каталин Петер објашњава да је удовица трансилванског кнеза, кнегиња Исабела, „настојала да се не меша у религиозне сукобе и то тако  што је на себе преузела улогу заштитнице свих деноминација“. У периоду од 1544. до 1574, трансилвански парламент, или сабор, донео је 22 закона који су дозвољавали слободу вероисповести.

На пример, следећи одлуку сабора у Турди, кнегиња је, заједно са својим сином, 1557. донела декрет у ком је стајало да „свака особа [може] практиковати било коју веру коју жели, са старим или новим ритуалима, што ћемо Ми, у исто време, препустити њеној вољи, све док то никоме не штети“. Овај закон је био назван „првим законом у свету који је гарантовао слободу вероисповести“. Религиозна толеранција у Трансилванији достигла је зенит под Исабелиним сином Јаношом II Сигисмундом, који је почео да влада 1559.

Јавна дебата

Још једна кључна личност у антитринитарском покрету у Трансилванији био је италијански лекар Ђорђо Бјандрата. Његове сумње у вези с Тројством вероватно су се јавиле током времена које је провео у Италији и Швајцарској где је прибежиште нашло много антитринитараца који су избегли из својих домовина. По одласку у Пољску, Бјандрата је урадио много тога на унапређивању Мање цркве, касније познате као Пољско братство. b Године 1563, Сигисмунд га је наименовао за свог лекара и саветника, и он се преселио у Трансилванију.

Још једна образована личност из Трансилваније која је Тројство довела у питање био је Ференц Давид, поглавар реформаторске цркве и дворски свештеник. У погледу сложених учења везаних за Тројство, он је написао: „Ако су ове ствари неопходне за спасење, сигурно је да се ниједан сироти сељак који је хришћанин неће спасти, јер их он ни за цео свој живот никад неће разумети.“ Давид и Бјандрата су заједно објавили књигу  у којој је било неких Серветових списа и посветили су је Сигисмунду.

Контроверзе око Тројства су почеле да расту и с тиме се јавила потреба за јавном дебатом о тој теми. У складу с начелом sola Scriptura, Бјандрата је захтевао да се на тим дебатама користи само библијски, а не филозофски језик. После једне прекинуте дебате 1566, Сигисмунд је антитринитарцима дао једну штампарску пресу да би ширили своје идеје.

Бјандрата и Давид су енергично прионули на свој задатак, штампајући књигу De falsa et vera unius Dei Patris, Filii, et Spiritus Sancti cognitione (Лажно и истинско спознање о јединству Бога Оца, Сина и светога духа). Књига је говорила и о онима који су одбили да верују у Тројство. У једном поглављу су се налазиле слике чија је сврха очигледно била да се исмеје начин на који је Тројство представљено у уметничким делима у разним црквама. Противници су били шокирани, говорећи да су слике скандалозне и покушали су да униште све примерке те књиге. Та контроверзна књига је изазвала бројне расправе. У одговору на све то, Сигисмунд је заказао другу дебату.

Победа унитаризма

Дебата је започела 3. марта 1568. у пет сати ујутру. Одржана је на латинском и трајала је десет дана. Тринитарску страну је предводио поглавар Трансилванске реформаторске цркве. Он и они који су говорили у прилог Тројству користили су верска убеђења, Црквене оце, православну теологију и Библију. С друге стране, Давид се ослањао само на Библију. Давид је Оца означио као Бога, Сина као особу која је подложна оцу, а свети дух као Божју силу. Изузетно заинтересован за религиозна питања, и Сигисмунд је учествовао, јер је веровао да је дискусија најбољи начин да се дође до истине. Његово присуство је помогло да се обезбеди слободна, отворена, иако на моменте жучна дискусија.

Дебата се сматрала победом антитринитараца. Давид је у свом родном граду Коложвару (данашњи Клуж-Напока у Румунији), дочекан као херој. Традиција каже да је по доласку стао на велики камен на углу једне улице, и да је толико убедљиво говорио о својим веровањима да је свакога убедио да прихвати његова учења.

Обраћење и смрт

Горе описане дебате одржане су на латинском, језику који су могли да разумеју само образовани. Међутим, Давид је желео да своју поруку пренесе народу. Зато је уз Сигисмундово допуштење следећа дебата одржана 20. октобра 1569. у Нађвараду (данашња Орадеа у Румунији) на мађарском језику. Поново је Сигисмунд био посредник између две стране.

Тринитарац Петер Мелиус је тврдио да му је Господ, у једној визији претходне ноћи, открио своју праву природу. Кнез је одговорио: „Пасторе Петер, ако сте прошле ноћи били поучени о томе ко је Божји Син, шта сте онда, питам ја вас, проповедали до сад? Сигурно сте све до овог тренутка заводили народ!“ Када је Мелиус вербално напао Давида, Сигисмунд га је прекорио, подсећајући га да је тринитарска „вера дар Божји“ и да се „на савест не може вршити притисак“. У завршној речи, кнез је рекао: „Захтевамо да тамо где ми владамо  постоји слобода савести.“

После те дебате, Сигисмунд и већина његових дворана стала је на страну унитариста. Године 1571. донесен је један кнежевски едикт којим је дато законско признање Унитаристичкој цркви. Трансилванија је била једина земља у којој су унитаристи имали исти статус као и католици, лутерани и калвинисти, а Сигисмунд је познат као једини владар који је икада прихватио антитринитарску веру. На несрећу, убрзо после тога, 30-годишњи кнез се повредио у лову с Давидом и Бјандратом, и неколико месеци касније је умро.

Његов наследник, католик Иштван Батори, потврдио је декрет којим се штите признате религије али је назначио да неће толерисати даљње промене. Иштван је на почетку рекао да је он владалац над људима, али не и над њиховом савешћу. Међутим, ускоро је ограничио штампање књига, које су представљале основно средство за преношење вере. Давид је изгубио свој положај, а други унитаристи су били уклоњени с двора и из државних служби.

Када је Давид почео да научава да не треба обожавати Христа, издато је наређење којим му је било забрањено да проповеда. Упркос тој забрани, Давид је следеће недеље два пута одржао проповед. Био је ухапшен, оптужен за увођење религиозних „промена“ и осуђен на доживотну робију. Умро је у кнежевској тамници 1579. Пре смрти, Давид је на зиду своје ћелије написао: „Ни мач папа̂... нити претња смрћу неће зауставити марш истине... Уверен сам да ће после моје смрти пропасти учења лажних пророка.“

Поуке од кнеза

Кнез Јанош Сигисмунд је унапређивао образовање, музику и уметност. Међутим, његов живот је био кратак и прожет болешћу. Његова владавина је била у опасностима због унутрашњих фактора — против њега је сковано барем девет завера — и због спољашњих, јер су стране силе подстицале побуне. Овај толерантни кнез је често био жестоко осуђиван због својих религиозних гледишта. Један противник је касније рекао како ’нема сумње да је кнез отишао у пакао‘.

Међутим, историчар Вилбер помаже да се ствари исправно поставе на своје место: „Те године када је кнез Јанош [Сигисмунд] донео свој последњи декрет којим се гарантовала потпуна религиозна слобода чак и реформаторској секти која је доживљавала најжешће противљење, протестантски теолози су још увек уздизали Калвина зато што је Сервета живог спалио, инквизиција је у Холандији проливала протестантску крв... и требало је да прође још 40 година да би се у Енглеској престало с праксом да се људи спаљују на ломачи због веровања у погрешне религиозне идеје.“

Штавише, како је један коментатор рекао, „кнез Јанош Сигисмунд је по скоро свим стандардима — а поготово када се узму у обзир стандарди његовог времена — био изванредан владар... Он је толеранцију учинио обележјем свог владања“. Увиђајући да је религиозни мир био у најбољем интересу државе, он је постао ватрени поборник слободе савести и слободе вероисповести.

У нашем времену, када религиозна нетолеранција још увек показује своје ружно лице, можемо се замислити над овом малом кнежевином из прошлости. Трансилванија је једно кратко време стварно била толерантна кнежевина у нетолерантном времену.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 14. страни]

’На савест се не може вршити притисак... захтевамо да тамо где ми владамо постоји слобода савести‘ (Кнез Јанош II Сигисмунд)

[Слике на странама 12, 13]

Ђорђо Бјандрата

Странице из књиге коју су одштампали Бјандрата и Давид, укључујући и две слике које су шокирале тринитарце

Ференц Давид пред сабором у Турди

[Извори]

Два цртежа Тројства: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris; све друге фотографије: Országos Széchényi Könyvtár

[Извор слике на 14. страни]

Стране 2 и 14: Országos Széchényi Könyvtár