Полицијска заштита — наде и страхови

ПОЧЕТКОМ 19. века, у Енглеској су многи били против оснивања професионалне, униформисане полиције. Они су страховали да би оружана сила у рукама централне власти могла да угрози њихову слободу. Неки су се плашили да ће на крају имати систем полицијских шпијуна налик ономе који је постојао у Француској за време Жозефа Фушеа. Ипак, морали су да се питају: ’Шта ћемо без полиције?‘

Лондон је постао највећи и најбогатији град на свету, а криминал је био у порасту и претио је пословању. Ни добровољни ноћни чувари ни професионални ловци на лопове из приватне детективске агенције Bow Street Runners, нису били дорасли задатку заштите људи и њихове имовине. Клајв Емсли у својој књизи The English Police: A Political and Social History каже: „На криминал и неред је све више и више почело да се гледа као на нешто што не би требало да постоји у цивилизованом друштву.“ Тако су се Лондонци надали најбољем и одлучили се за професионалну полицију под управом сер Роберта Пила. a У септембру 1829, униформисани полицајци лондонске полиције почели су да патролирају својим рејонима.

Од почетка њене савремене историје, полиција је будила наду и изазивала страх — наду да ће пружити безбедност, и страх да би могла да злоупотреби своју моћ.

Долазе амерички полицајци

Њујорк је први град у Сједињеним Државама који је имао професионалну полицију. Како је град постајао богатији, тако је било и више криминала. До 1830-их, свака породица је могла да чита страшне приче о криминалу које су биле објављиване у новим, јефтиним новинама — такозваним пени-новинама. Негодовање јавности је расло и Њујорк је 1845. добио полицију. Њујорчани и Лондонци још од тада фасцинирају једни друге полицијом.

Американци су се попут Енглеза плашили оружане силе у рукама власти. Али ове две земље су се досетиле различитих решења. Енглези су се определили за џентлменску полицију обучену у тегет униформе и с цилиндрима на глави. Полицајци су били наоружани само сакривеним кратким пендреком. Британски бобији до дан-данас још увек не носе ватрено оружје, осим у ванредним ситуацијама. Међутим, у једном извештају стоји да „све више расте осећај да је само питање времена када ће се десити оно што је неизбежно... наиме, да британска полиција постане потпуно наоружана“.

 Међутим, у Сједињеним Државама је страх од тога да би владина моћ могла бити злоупотребљена довео до усвајања Другог амандмана устава Сједињених Држава који гарантује „право народа да поседује и носи ватрено оружје“. Због тога су полицији постали неопходни револвери. С временом је употреба револвера од стране полиције довела до уличних обрачуна који су постали, како се сматра, карактеристични за америчке полицајце и криминалце. Још један разлог који је допринео америчком ставу према ношењу ватреног оружја јесте тај што је прва полиција у Сједињеним Државама настала у свету који је био много другачији од Лондона. Њујорк је постао хаотичан град јер се његово становништво веома брзо увећавало. Прилив хиљада имиграната, углавном Европљана и Афро-Американаца, после почетка Грађанског рата који је трајао од 1861. до 1865, довео је до расног насиља. Полиција је сматрала да мора да прибегне грубљим методама.

Зато је полиција често сматрана нужним злом. Људи су били спремни да прегрме повремене ексцесе у нади да ће имати барем неку меру реда и сигурности. Међутим, у неким деловима света почела је да се појављује другачија врста полиције.

Полиција која улива страх

Почетком 19. века, када су почеле да настају савремене полиције, већи део света је био под влашћу европских царстава. Европске полиције су углавном биле организоване да штите владаре, а не народ. Изгледа да се чак ни Британци, којима се никако није допадала идеја о наоружаној полицији војничког стила на сопственом тлу, нису много премишљали када је било у питању коришћење полиције сличне војсци да би се колоније држале у подложности. Роб Моби, у својој књизи Policing Across the World, каже: „Случајеви бруталности, корупције, насиља, убиства и злоупотребе силе од стране полиције обележили су готово сваку деценију историје колонијалне полиције.“ Након што истиче да је од колонијалних полиција било и неких користи, иста књига додаје да су оне проузроковале да „свет на полицију гледа као на силу владе, а не као на слугу народа“.

Тиранске владавине су, из страха од револуција, скоро увек користиле тајну полицију да би шпијунирале своје грађане. Таква полиција тортуром долази до информација, а оне који се тобоже баве субверзивним делатностима убија или затвара без суђења. Нацисти су имали Гестапо, Совјетски Савез КГБ, а Источна Немачка Штази. Да би контролисао популацију од око 16 милиона људи, Штази је имао чак око 100 000 службеника и можда око пола милиона обавештајаца. Ти службеници су даноноћно прислушкивали телефонске разговоре и водили досијее о трећини целокупне популације. Џон Кехлер у својој књизи Stasi каже да „службеници Штазија нису знали за границе и нису имали пардона. Свештеници, укључујући и високе званичнике протестантских и католичких деноминација, масовно су били регрутовани као тајни обавештајци. Њихове канцеларије и исповедаонице биле су пуне уређаја за прислушкивање“.

Међутим, полиција која је уливала страх није била својствена само за државе с тиранским владама. Када је усвојила претерано агресиван начин примене закона, посебно када су у питању мањине, полиција из великих градова је била оптужена да заводи терор. Коментаришући о једном скандалу из Лос Анђелеса који је добио велики публицитет, један часопис је навео да је тај скандал „довео лоше владање полиције на нови ниво безакоња и популарисао један нови термин: ’полицајац-криминалац‘“.

Због тога се владини званичници питају: ’Шта полиција може да уради да би побољшала своју репутацију?‘ Настојећи да истакну своју улогу служења народу, многе полиције покушавају да нагласе аспекте своје делатности које користе друштву.

Нада да полиција користи друштву

Пажњу странаца је привукао јапански традиционални начин чувања реда и мира „из комшилука“. Јапанска полиција одвајкада ради тако што су у градским четвртима смештене мале полицијске станице с десетак полицајаца који су организовани у смене.  Френк Лајсман, Британац који предаје криминалистику и већ дуго живи у Јапану, каже: „Добро је познат опсег пријатељски наклоњених служби које врше полицајци из неког кобана: пружају информације о адресама у јапанским великим улицама без назива; пролазницима које је ухватила киша позајмљују изгубљене кишобране по које власници нису дошли; старају се да пијани сараримени ухвате задњи воз до куће и пружају савете у вези с проблемима који су типични за њихове суграђане.“ Због „полиције из комшилука“, Јапан је стекао завидну репутацију да се његовим улицама људи могу безбедно шетати.

Да ли би оваква врста чувања реда и мира могла да буде делотворна и на другим местима? Неки који се баве проучавањем криминала почињу да увиђају предности таквог начина рада. Данашњи напреци у комуникацији могу да проузрокују да се полиција удаљи од народа коме служи. У многим данашњим градовима, често изгледа да се рад полиције састоји само од одговарања на хитне случајеве. Понекад изгледа као да се изгубио првобитни нагласак на превенцији криминала. Као реакција на ову тенденцију, организовање грађана поново улази у моду.

Организовање грађана

„Ово стварно функционише; смањује криминал“, каже Дјуи, полицајац, о свом послу у Велсу. „Организовање грађана подразумева подстицање људи да међусобно воде рачуна о безбедности. Ми организујемо састанке како би се комшије боље упознале, размениле имена и бројеве телефона, и како би чуле нешто о томе како спречити криминал. Уживам у овом пројекту зато што се њиме код људи који живе у комшилуку враћа осећај заједништва. Људи често и не знају ко су им комшије. Овај систем функционише зато што упознаје људе с више ствари.“ Осим тога, побољшава односе између полиције и јавности.

Ту је још једна иницијатива којом се полиција жели охрабрити да буде саосећајнија према жртвама. Познати холандски виктимолог Јан ван Дајк је написао: „Полицајце треба научити да је начин на који се опходе са жртвама исто толико важан колико је важан начин на који се лекари опходе с пацијентима.“ На многим местима полиција још увек не третира насиље у породици и силовање као праве злочине. Али Роб Моби каже: „Приступ који полиција има према насиљу у породици и силовању знатно се побољшао последњих година. Ипак, још има простора за значајан напредак.“ Злоупотреба силе је још једно подручје на којем би се скоро свака полиција могла побољшати.

Страх од корумпираности полиције

Мисао о осећању заштићености од стране полиције понекад делује наивно, поготово кад круже вести о корумпираности полиције. Такви извештаји постоје откако постоји  полиција. Осврћући се на 1855. годину, књига NYPD — A City and Its Police, описала је да су „многи Њујорчани стекли утисак да је постало тешко разликовати полицајце и разбојнике“. Књига Faces of Latin America од Данкана Грина извештава да се за тамошњу полицију „нашироко веровало да је пуна корумпираних и неспособних полицајаца који нарушавају људска права“. Шеф једне латиноамеричке полиције која броји 14 000 полицајаца, рекао је: „Шта можете да очекујете када полицајац заради мање од [120 евра] месечно? Шта ће он урадити ако му се понуди мито?“

Колико је велики проблем корупције? Одговор зависи од тога кога питате. Један полицајац из Северне Америке који је годинама патролирао једним  градом од 100 000 становника, одговара: „Сигурно постоји известан проценат полицајаца који су непоштени, али већина је поштена. То је оно што сам ја доживео.“ С друге стране, један инспектор из друге земље који има 26 година искуства, каже: „Мислим да су скоро сви полицајци корумпирани. Поштење у полицији је веома ретко. Ако полицајац претражује неку кућу у којој је била провала и нађе новац, вероватно ће га узети. Приликом враћања украдених драгоцености, део њих ће задржати за себе.“ Зашто неки полицајци постају корумпирани?

Неки почну с високим начелима али подлегну утицају корумпираних колега и ниских мерила криминалаца с којима долазе у контакт. Књига What Cops Know цитира једног патролног полицајца из Чикага кад каже: „Што се полицајаца тиче, они из личног искуства знају шта је зло. Они су окружени њиме. Они га додирну... окусе га... омиришу га... чују га... морају да се баве њиме.“ Контакт с таквом поквареношћу лако може имати негативан утицај.

Премда полиција обавља корисне делатности, далеко од тога да је идеална. Да ли се можемо надати неком напретку?

[Фуснота]

[Оквир⁄Слике на странама 8, 9]

„Зар британски бобији нису дивни?“

Британци су били међу првима који су себи могли да приуште луксуз да имају професионалну полицију. Желели су да им друштво буде добро организовано — попут њиховог ефикасног система поштанских кочија који је функционисао тако прецизно. Године 1829, министар унутрашњих послова сер Роберт (Боби) Пил, издејствовао је од парламента дозволу за оснивање градске полиције у Лондону са седиштем у Скотланд Јарду. Бобији су у први мах били непопуларни зато што су предузели енергичну акцију против пијанства и уличног коцкања, али људи су их с временом заволели.

Године 1851, Лондон је с поносом позвао свет да дође на Велику изложбу и диви се достигнућима британске индустрије. Госте је задивио ред и мир на улицама, и то што није било пијанаца, проститутки и скитница. Ефикасни полицајци су помагали људима да се снађу, носили су пртљаг посетилаца, некима су помагали да пређу улицу и чак су водили старије госпође до таксија. Није ни чудо што се међу Британцима и странцима говорило: „Зар британски бобији нису дивни?“

Изгледало је да су толико ефикасни у спречавању криминала да је 1873. шеф полиције у Честеру предвиђао време када криминал практично неће постојати! Полиција је такође почела да организује пружање хитне помоћи и гашење пожара. Организовала је и добротворне акције прикупљања обуће и одеће за сиромашне. Негде су чак организовани клубови за дечаке, екскурзије и излети.

Наравно, нова полиција је имала дисциплинске проблеме због корупције и бруталности. Али већина полицајаца се поносила тиме што су одржавали ред и мир уз минималну примену силе. Године 1853, полиција у Вигану, Ланкастер, морала је да се суочи са изгредима рудара који су штрајковали. Један храбри полицајац с вишим чином, који је са собом имао још само десеторицу људи, истрајно је одбијао да употреби ватрено оружје власника рудника. Дух који се развио може се илустровати једним писмом које је 1886. примио Хектор Маклиод, након што је следећи стопе свога оца постао полицајац. Оно је цитирано у књизи The English Police: „Буди груб и изгубићеш наклоност народа... Интерес друштва је на првом месту јер си ти слуга народа, ком си постављен да служиш, и дужност ти је да удовољиш како њему тако и свом претпостављеном.“

Хејден, пензионисани инспектор који је радио у лондонској полицији, каже: „Били смо поучени да увек испољавамо самоконтролу зато што је полицији, да би била успешна, потребна подршка друштва. Наш кратак дрвени пендрек је био апсолутно крајње решење које већина полицајаца никада није употребила током свог радног века.“ Позитивном имиџу британских бобија допринела је и популарна ТВ-серија Dixon of Dock Green, о поштеном полицајцу који је познавао све у свом рејону, која се емитовала 21 годину. То је вероватно охрабрило полицију да поступа у складу с тим имиџом, али је сигурно охрабрило и Британце да воле полицију.

Током 1960-их, ставови у Британији су се променили и традиција националног поноса устукнула је пред традицијом сумње у ауторитет. У 1970-им, извештаји о полицијској корупцији и расизму окаљали су репутацију полиције, упркос њеним напорима да одржавањем реда и мира „из комшилука“ задобије подршку јавности. У скорије време, након неколико оптужби за расизам и подметање лажних доказа да би се осудили осумњичени, полиција је уложила још искрених напора да се побољша.

[Извор]

Фотографија изнад: http://www.constabulary.com

 [Оквир⁄Слика на 10. страни]

Чудо у Њујорку?

Када се полиција стварно потруди, резултати могу бити изванредни. Њујорк се дуго сматрао једним од најопаснијих градова на свету, и до краја 1980-их, изгледало је као да деморалисана полиција губи контролу над ситуацијом. Економски притисак је приморао градску владу да замрзне плате и смањи број полицајаца. Појавили су се нарко-дилери, а с њима и ужасан талас насиља. Становници центра града су одлазили на спавање уз пуцње. Године 1991. дошло је до великих расних сукоба, а сама полиција је организовала бучан протест да би изразила своје незадовољство.

Међутим, нови шеф полиције се трудио да мотивише полицајце, редовно се састајући с њима да би заједно анализирали стратегију за сваки кварт. Џејмс Ларднер и Томас Репето у својој књизи NYPD објашњавају: „Шеф детектива и начелник бироа за наркотике биле су личности о којима су командири полицијских станица читали у новинама, али које су ретко кад сусретали. Сада су сви они заједно седели и сатима разговарали.“ Стопа криминала је почела нагло да опада. Стопа убистава се прогресивно смањила са скоро 2 000 у 1993, на 633 у 1998. — што је најмањи број убистава у протеклих 35 година. Њујорчани су почели да говоре о чуду. Број кривичних дела која су пријављена властима у протеклих осам година опао је за 64 посто.

Како је постигнут овај напредак? Лист The New York Times од 1. јануара 2002. указао је да је један кључ који је довео до успеха био Компстат, „систем за праћење кривичних дела који укључује седмично анализирање статистике за сваки кварт да би се идентификовали проблеми и да би се на њих што пре реаговало“. Бивши полицијски комесар, Бернард Керик, изјавио је: „Запажали смо где су се и зашто догађала кривична дела и онда бисмо прегруписавали [полицијске] снаге и средства како би се тим подручјима посветила већа пажња. Тако се стаје на пут криминалу.“

[Слика на 7. страни]

Типична полицијска станица у Јапану

[Слика на 7. страни]

Саобраћајна полиција у Хонгконгу

[Слика на странама 8, 9]

Контролисање масе на фудбалској утакмици у Енглеској

[Слика на 9. страни]

У делатност полиције спада и помагање жртвама незгода