Навигација помоћу звезда

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! С ХАВАЈА

ВЕКОВИМА пре него што је Кристифор Колумбо препловио Атлантски океан, полинежански морепловци су прелазили хиљаде километара Тихим океаном у дрвеним чамцима, пловећи међу острвима Полинезијског троугла. Како су древни Полинежани открили велики број острвских група унутар овог огромног подручја? Да ли су случајно набасали на ова острва?

Ако су Полинежани тачно знали своје одредиште, како су могли управљати чамцима без мапа, магнетних компаса или других инструмената које су користили истраживачи са Запада?

Одговор на ово питање открива не само генијалност полинежанских метода навигације већ такође продубљује и наше цењење према реду и организацији који постоје на нашој планети и у свемиру.

Две првобитне теорије

Нису сви научници и изучаваоци спремни да прихвате претпоставку по којој су Полинежани били у стању да прецизно управљају чамцима тако да с једног острва дођу до другог. Норвешки истраживач по имену Тор Хејердал изнео је претпоставку по којој Полинежани првобитно потичу из Јужне Америке и да су њихови морепловци дошли до острва у Тихом океану ношени морским струјама и ветровима.

Да би то доказао, Хејердал је с посадом од пет Скандинаваца испловио са западне обале Перуа на сплаву направљеном од балзамовог дрвета. Пловили су Тихим океаном ка западу ношени морским струјама. Након 101 дана и пређених 7 000 километара, Хејердал и његова посада пристали су на атол Рароја, који се налази у архипелагу Туамоту. Тако је Хејердал на упечатљив начин показао да су Полинежани могли да дођу из Јужне Америке ношени снажним океанским струјама. Али овај Хејердалов подухват није уверио све изучаваоце.

Један од оних који су били сумњичави био је Ендру Шарп, историчар с Новог Зеланда. У својој књизи Ancient Voyagers in Polynesia коју је написао 1963, он је навео бројна археолошка и лингвистичка открића као доказ који подупире гледиште које је шире прихваћено међу историчарима и стручњацима, а по којем су Полинежани првобитно дошли са запада. Међутим, он је одбацио гледиште да су Полинежани били вешти морепловци.

Иако је Шарп прихватао могућност да су Полинежани умели да управљају чамцима на кратким релацијама, тврдио је да ни у ком случају нису могли имати јасну представу о томе куда иду када је реч о релацијама дужим од 500 километара. Веровао је да су током дужих путовања на сва острва наилазили сасвим случајно.

 Експериментална путовања

Сматрајући да Хејердал и Шарп нису одали признање древним Полинежанима као морепловцима и навигаторима, др Дејвид Луис с Новог Зеланда одлучио је да докаже вредност древних метода навигације. Пловећи без компаса на савременом катамарану и управљајући се само по звездама, Сунцу и уз помоћ гибања океана, он је 1965. успешно отпловио од Тахитија до Новог Зеланда, што је растојање од 3000 километара! Луисово путовање подстакло је занимање за традиционалне технике навигације и древне правце пловидбе. Човек који је обратио пажњу на ово Луисово достигнуће био је Бен Фини.

Као професор антропологије на Хавајском Универзитету, Фини је годинама проучавао облик и начин израде древних полинежанских чамаца. Он и пар његових сарадника из Полинежанског удружења за пловидбу направили су чамац с два трупа дужине 20 метара, који су назвали Хокулеја, што је хавајска реч која значи „Звезда радости“. Иако је Хокулеја била направљена од синтетичких материјала уместо од дрвета Acacia koa, које се традиционално користило као грађевински материјал, она је ипак представљала копију древних чамаца у погледу конструкције, изгледа и карактеристика.

Прво путовање Хокулеје почело је 1. маја 1976, када је кренула с хавајског острва Мауи и упутила се према Тахитију. Пошто су полинежанска вештина оријентације и управљања по звездама ишчезли, требало је пронаћи неког вештог навигатора ван Хавајских острва. Тако је за управљање Хокулејом на њеном првом путовању био изабран Мау Пиајлук, стручњак за навигацију из Микронезије. Хокулеји је требало 31 дан да доврши своје неколико хиљада километара дугачко путовање до Тахитија.

Ово успешно путовање је широм Полинезије оживело културу и подстакло интерес за древне методе како навигације тако и прављења чамаца. Наредних година уследила су слична путовања између острва у Полинезијском троуглу, као што су Хаваји, Нови Зеланд (такође познато као Аотејароа), Раротонга (на Куковим острвима) и Ускршње острво (познато и као Рапа Нуи). Многа од ових путовања водио је Најноа Томпсон с Хаваја, који је вештину навигације учио од Пиајлука.

Древне методе навигације

Како су уопште Полинежани могли успешно пловити хиљадама километара без инструмената? Према Денису Кавахаради из Полинежанског удружења за пловидбу, главна водиља било је Сунце. Тачан положај Сунца приликом његовог изласка и заласка указивао је на смер којим је требало да се иде током дана. Ноћу је навигатор одређивао правац кретања чамца уз помоћ изласка и заласка звезда.

Чак иако не постоји ниједна звезда која излази или залази у одређеном смеру у којем чамац иде, као водиље на небу могу се користити друге звезде. Поред звезда, навигатори такође користе Месец и пет видљивих планета као додатну помоћ како би остали на правом курсу.

Током дана и облачних ноћи када ниједна звезда није видљива, навигатор може управљати чамцем уз помоћ ветрова и гибања океана (у односу на излазак и залазак Сунца). Према Кавахаради, „гибање океана представља таласе на које не утичу струје ветрова нити олује које су их изазвале, или другим речима, то су таласи који постоје и након што престане олуја која их је створила“.

Стога, гибање океана пружа поузданије вођство од таласа које стварају променљиви локални ветрови. Пошто се гибање океана креће праволинијски, навигатор може усмерити чамац у жељеном правцу. Начин на који се чамац њише приликом гибања океана показује навигатору да ли путује у исправном правцу.

Чињенице указују на то да су древни Полинежани били у стању да уз помоћ небеских тела и природних сила усмеравају своје чамце хиљадама километара у жељеном правцу. Ипак, без обзира на то колико су били довитљиви као навигатори, ниједна од њихових метода не би била ефикасна да не постоје закони који управљају природним  појавама које су они користили, као што је излазак и залазак звезда.

Пре више од 2 700 година пророк Исаија је приписао заслугу Величанственом Створитељу, Јехови Богу, за ред који постоји на небу, када је написао: „Подигните очи своје и гледајте! Ко је све то створио? Ко ли војску води њихову? Он свакога по имену зове и с велике силе и моћи његове ни једно не изостаје“ (Исаија 40:26; Псалам 19:2).

Псалмиста је такође био надахнут да запише да Бог „избраја звезде многе и све их по имену зове“ (Псалам 147:4). Полинежани су увидели да међу звездама на небу постоји ред и били су у могућности да их користе док су истраживали велика подручја Тихог океана. Зар ово не иде у прилог мишљењу да је наш свемир дело једног изузетно интелигентног и организованог Створитеља?

[Мапа/Слике на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Фиџи

ПОЛИНЕЗИЈСКИ ТРОУГАО

Хаваји

Самоа

Тонга

Нови Зеланд

Кукова острва

Тахити

Маркиска острва

Туамоту архипелаг

Табуај острва

Ускршње острво

[Слика]

„Хавајиилоа“, чамац с два трупа направљен је 1993. године коришћењем традиционалнијих материјала од оних од којих је направљена „Хокулеја“

[Извор]

Хаваиилоа на странама 21 и 23: © Monte Costa