Шта можемо научити од хришћана из првог века

„Пазите, можда би вас неко могао одвести као свој плен помоћу филозофије и празне преваре по људском предању, по елементарним стварима света, а не по Христу“ (Колошанима 2:8).

ОВИМ речима је апостол Павле упозорио хришћане првог века колико је опасно да слепо следе људске филозофије. Они су могли или да се држе поузданог вођства које су им пружили Исус и његови апостоли, то јест учења од којих су већ имали огромне користи, или да постану плен врло променљивих људских теорија које су већ тада милионима нанеле боли и јаде (1. Коринћанима 1:19-21; 3:18-20).

Живети „по Христу“

Пре око хиљаду година, крсташи нису схватили да живети „по Христу“ подразумева много више од самог исповедања верности Исусу Христу (Матеј 7:21-23). То значи живети у потпуном складу с његовим учењима која се налазе у Божјој надахнутој Речи — Библији (Матеј 7:15-20; Јован 17:17). „Ако останете у мојој речи“, рекао је Исус Христ, „заиста сте моји ученици“ (Јован 8:31). „По томе ће сви знати да сте моји ученици“, рекао је „ако имате љубав међу собом“ (Јован 13:35).

У ствари, крсташи су били плен „празне преваре по људском предању“. Није ни чудо што је обичан народ био заведен када су његове верске вође, па чак и сами бискупи „били истакнути као војници“. „Ратнички дух је постао тако уобичајен  међу свештеницима“, наводи Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature од Маклинтока и Стронга, „да када би год нешто требало постићи [ратом], они су увек били спремни на то“.

Шта је довело до ове жалосне ситуације? После смрти хришћанских апостола из првог века, отпадничке црквене вође су све више одступале од Христових учења, баш као што је то Божја Реч и прорекла (Дела апостолска 20:29, 30). Тако се искварена црква све више и више уплитала у државне послове. Римски цар Константин се на самртној постељи наводно преобратио на хришћанство. Тада је, како стоји у поменутој енциклопедији, „барјак с крстом који је заменио идолске амблеме обавезивао сваког хришћанина да буде војник“.

Наравно, хришћани никако нису били обавезни на тако нешто. Али, ’убедљиви аргументи‘ људске филозофије навели су их да грубо прекрше све оно за шта се Христ залагао (Колошанима 2:4). Неки веома варљиви аргументи дуго су се користили, и још увек се користе, да би се оправдали ратови и оружани сукоби. Међутим, уплетеност једне хумане то јест побожне особе у „ђаволски рат, који се систематски водио у прошлости или се води данас“, наводи горе цитирана енциклопедија „ни у једном тренутку не може се оправдати... начелима хришћанства“.

Такође су и религије ван хришћанског света вековима водиле ратове. Баш као и цркве хришћанског света, оне су због националних, политичких и верских неслагања извршиле покоље над члановима сопствене религије, а и над другима. Користили су насиље или претње да би приморали друге да прихвате њихова веровања. Неки су у прошлости починили праве масакре покушавајући да остваре своје циљеве. Зато се ни по чему не разликују од религија хришћанског света.

Одвојени од света

Зашто су хришћани првог века могли да остану неутрални у крвавим ратовима и политици њиховог времена? Помогла су им два основна начела. Као прво, заповест коју је Исус дао Петру када је овај употребио мач да га одбрани: „Врати свој мач на  његово место, јер сви који се за мач хватају од мача ће и погинути“ (Матеј 26:52). Друго, Исусове речи упућене Пилату на питање какво је његово Краљевство: „Моје краљевство није део овог света. Кад би моје краљевство било део овог света, моји поданици би се борили да не будем предат Јеврејима. Али моје краљевство није одавде“ (Јован 18:36).

Како су хришћани из првог века примењивали ова начела? У потпуности су били одвојени од света и строго неутрални у политичким и војним стварима (Јован 15:17-19; 17:14-16; Јаков 4:4). Одбијали су да узму оружје против својих ближњих. Историја јасно показује да се хришћани у првом веку нису придружили ни јеврејским националистичким покретима ни римској војсци. У исто време, нису покушавали ни да политичким вођама кажу шта да чине, будући да је то била одговорност државних вођа (Галатима 6:5).

Јустин Мученик из другог века н. е., написао је да су хришћани ’од мачева својих сковали раонике‘ (Михеј 4:3). Одговарајући онима који су приговарали том ставу хришћана, Тертулијан је поставио следеће питање: „Зар је законито да нечије звање подразумева употребу мача, када је Господ изјавио да ће онај ко користи мач од њега и погинути?“

’Бога као владара слушати пре него људе‘

Првим хришћанима није било лако то што су одбијали да иду у рат. То се косило с прихваћеним веровањима тих дана. Целз, један непријатељ хришћанства, исмевао је њихово гледиште. Он је веровао да свако треба да иде у рат кад неко на власти то затражи. Упркос великом непријатељству, рани хришћани су одбијали да следе било коју људску филозофију која је била противречна Христовим учењима. „Бога као владара морамо слушати пре него људе“, говорили су (Дела апостолска 4:19; 5:29).

Јеховини сведоци савременог доба опонашали су њихов пример. На пример, они су у нацистичкој Немачкој одлучно одбијали  да учествују у ужасним ратовима које је Хитлер водио. Били су спремни да претрпе окрутно прогонство, чак и да умру ако треба, само да не би нарушили своју хришћанску неутралност. Извештава се да су нацисти „половину њих стрпали у затворе а једну четвртину погубили“ зато што су се држали библијских начела (Of Gods and Men). Отуда, од десет милиона људи који су погинули у Другом светском рату ниједан од њих није настрадао од неког Јеховиног сведока. Уместо да убијају друге, Сведоци су били спремни да жртвују своје животе, што су многи и урадили.

Поука коју можемо извући

Чему нас историја може поучити? Једна сигурна ствар је да људске филозофије увек воде до мржње и проливања крви међу нацијама и народима. У Проповједнику 8:9 (ДК) стоји: ’Човек над човеком влада на зло његово.‘ Основни разлог за то се налази у Јеремији 10:23, где Божја Реч каже: „Пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим.“ И заиста, Бог није створио људе да буду успешни независно од њега. Нису добили ту способност. То потврђује целокупна историја.

Стога, ми као појединци не можемо променити оно што вође нација раде док понављају трагедије из прошлости, нити смо овлашћени да покушавамо да их убедимо да предузму нешто у одређеном правцу. Али, не морамо ни бити увучени у њихове сукобе и учествовати у њима. Исус је за своје следбенике рекао: „Нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:14). Да не бисмо учествовали у сукобима овог света, морамо допустити да нашим животом управља Божја Реч Библија — а не променљиве људске филозофије (Матеј 7:24-27; 2. Тимотеју 3:16, 17).

Предивна будућност

Божја поуздана Реч не само што расветљава нашу прошлост и садашњост, већ нам даје и поуздано вођство за будућност (Псалам 119:105; Исаија 46:9-11). Такође нам пружа јасну представу о томе шта Бог намерава са овом планетом. Он људима неће допустити да безумном злоупотребом огромне моћи коју им пружају наука и технологија униште земљу. Он ће се побринути да на земљи поново владају рајски услови као што је и намеравао на самом почетку (Лука 23:43).

У погледу овога Божја Реч каже: „У земљи живеће праведни и поштени у њој ће остати. Бездушници ће се истребити из земље, неверници ће се ишчупати из ње“ (Пословице 2:21, 22). То ће се ускоро десити, јер ова тешка времена пружају доказ да живимо у ’последњим данима‘ садашњег злог система ствари (2. Тимотеју 3:1-5, 13). Са сигурношћу можемо рећи да су дани овог света одбројани, његово време истиче. Библијско пророчанство нам каже: „Свет пролази, а и његова жеља, али онај ко врши Божју вољу остаје заувек“ (1. Јованова 2:17; Данило 2:44).

Ускоро ће Бог ’уништити оне који уништавају земљу‘ и садашњи свет испуњен насиљем заменити новим светом у ком ће „пребивати праведност“ (Откривење 11:18; 2. Петрова 3:10-13). Тада ће онима који то преживе „он обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли“ (Откривење 21:1-4). Заувек ће нестати ратова и насиља када се у потпуности буде испунило пророчанство из Исаије 2:4: „Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити.“ И ви можете у сву вечност уживати у предивној будућности, уколико извучете поуку из прошлости (Јован 17:3).

[Истакнути текст на 11. страни]

Јеховини сведоци су извукли поуку из примера хришћана првог века

[Слика на странама 8, 9]

Исус је рекао да његово Краљевство није део овога света

[Слика на 10. страни]

Божја Реч обећава вечни живот у савршенству на рајској земљи