Живот у расипничком друштву

ЉУДИ у развијеним земљама стварају енормне количине отпада. Примера ради, погледајте колико се годишње створи смећа у Сједињеним Државама. Каже се да би та тежина смећа била једнака „тежини воде која би стала у 68 000 олимпијских базена“. Десетак година раније, процењено је да су становници Њујорка годишње гомилали толико смећа да би се огроман Централ Парк могао прекрити до висине од четири метра! a

Није никакво чудо што се Сједињене Државе називају „упозорењем за остатак света“, када је реч о „потрошачком и расипничком друштву“. Али ова земља није изузетак. Процењује се да би се отпадом који годишње настане у Немачкој могао напунити један теретни воз који би се протезао око 1 800 километара, што значи од Берлина до обале Африке. У Британији је једном процењено да обична четворочлана породица просечно годишње баци папира у вредности од шест стабала.

 Ни земље у развоју нису имуне на претрпаност смећем. Једне познате новине извештавају: „Једна стварно лоша вест јесте да од 6 милијарди становника на овој планети већина почиње да следи стопе САД и осталих развијених земаља тако што стварају огромне количине смећа.“ Да, свиђало нам се то или не, већина нас данас живи у расипничком друштву.

Посве разумљиво, људи су одувек имали нешто за бацање. Али конзервисана и пакована храна и роба сада је много распрострањенија него пре неколико година, тако да има изузетно много једнократних амбалажа. Такође је драстично порастао и број новина, часописа, рекламних летака и другог штампаног материјала.

Наш индустријски и научно високоразвијен свет такође ствара и нове врсте смећа. Немачке новине Die Welt тврде да се „у Европској Унији годишње одлаже у старо гвожђе око девет милиона аутомобила“. То није нимало лак задатак. Још је већи проблем како безбедно одложити нуклеарни или хемијски отпад? Сједињене Државе су 1991. имале „страшно много радиоактивног отпада без неког трајног места за одлагање“. Речено је да је милион буради смртоносних супстанци ’чучало‘ у неком привременом складишту уз сталну „претњу да ће се загубити, да ће их неко украсти или да ће због погрешног руковања довести до штете по животну средину“. Само у 1999. години, око 20 000 установа у Сједињеним Државама  произвеле су преко 40 милиона тона опасног отпада.

Још један чинилац је број становника у свету који је у прошлом веку порастао вртоглавом брзином. Више људи, више и смећа! А велики део тог становништва је потрошачки оријентисан. Worldwatch Institute је недавно закључио: „Од 1950. потрошили смо више робе и искористили више услуга него у целој људској историји.“

Истина, мало би се њих који живе у развијеним земљама одрекли свих тих ’роба и услуга‘. На пример, помислите само како је лако да одете до продавнице и купите потребне намирнице које су већ упаковане и онда их донесете у папирним или најлонским кесама које узмете у продавници. Ако би људи одједном остали без оваквог савременог паковања, убрзо би установили да веома много зависе од њега. А што више такво паковање удовољава хигијенским стандардима, то оно барем на индиректан начин више доприноси бољем здрављу.

Међутим, упркос свим овим предностима, да ли има икаквог разлога за зебњу да би данашње расипничко друштво могло отићи предалеко? Очигледно има, будући да су различита решења за претрпаност смећем једва тек нешто смањила читаво море отпадака које људи стварају. Што је још горе, ставови који се крију иза данашњег расипничког друштва указују на нешто што још више забрињава.

[Фуснота]

[Слика на 4. страни]

Безбедно одлагање опасног отпада представља озбиљан проблем