Религиозна дилема у колонијалном Бразилу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРАЗИЛА

ДАНА 30. новембра 1996. у бразилској луци у Салвадору састали су се представници Конференције светске мисије и јеванђелизма коју је организовао Светски сабор цркава. Значајно је било место окупљања. У прошлим вековима су баш у овој луци милиони Африканаца били продати као робови. „Ово море је сабирало њихове сузе“, коментарисао је један свештеник, указујући на несрећно путовање тих заробљеника. Тог посебног дана, изражено је кајање за оно што је један говорник назвао срамном умешаношћу хришћанског света у ропство. Како је религија била умешана у трговину робљем у колонијалном Бразилу?

„Спасавање изгубљених душа“

Године 1441. — скоро 60 година пре званичног открића Бразила — португалски морепловац Антао Гонсалвес је заробио и превезао прву групу афричких домородаца у Португалу. Неки из средњовековног друштва су довели у питање моралност претварања ратних заробљеника у робове, посебно оних које је црква означила као „пагане“. Међутим, за време наредне две деценије, требало је оправдати уносну мирнодопску трговину робљем. Неки су тврдили да се поробљавањем Африканаца „спасавају изгубљене душе“, пошто су ове странце избављали од њиховог паганског начина живота.

Булом романус понтифекса, коју је 8. јануара 1455. издао папа Николас V, званично је подржана већ развијена трговина робљем. Према томе, црква није била заклон од ропства. Напротив, неки њени свештеници су били „непопустљиви поборници“, запажа бразилски историчар Жоао Дорнас Фиљо. Тако је био положен темељ за ширење ропства у Бразилу када су се ту населили португалски колонисти.

„Једини избор“

Године 1549, тек приспели језуитски мисионари су били узнемирени када су открили да су велики део бразилске радне снаге сачињавали незаконито заробљени робови. Земљопоседници су их једноставно силом довели да раде на њиховим фармама и плантажама шећерне трске. „Већина власника је имала узнемирену савест због робова које су поседовали“, писао је 1550. језуитски поглавар Мануел де Нобрега. Ипак, власници би задржали своју ропску радну снагу, чак и када је то значило да неће добити опрост од цркве.

Али ускоро су се и језуити у Бразилу суочили с једном дилемом. Ограничена финансијска средства отежавала су им обављање добротворних радова. Једно решење је било да обрађују земљу коју би им дала држава и да приход од пољопривредних производа употребе за финансирање религиозних активности. Али ко ће обрађивати ту земљу? „Једини избор“, каже португалски историчар Жорже Кото, „била је радна снага црначких робова — решење које је покренуло моралне дилеме, које је језуитски поглавар у Бразилу одлучио да игнорише“.

Језуити су подржали све већи лоби земљопоседника који су захтевали афричке робове. Изгледа да су се индијански робови тешко прилагођавали на интензивне пољопривредне радове и често су се бунили или су  једноставно бежали у шуме. a С друге стране, Африканци су се показали као добри на плантажама шећерне трске на португалским острвским колонијама у Атлантику. „Они никада нису бежали, нити су имали где да побегну“, тврдио је један писац у то време.

Тако се увоз афричких робова уз свештенички благослов непрестано повећавао. Бразил је постао веома зависан од трговине робљем преко Атлантика. До 1768, фарма у Санта Крузу коју су поседовали језуити имала је 1 205 робова. Бенедиктинци и кармелићани су такође стекли имања и велики број робова. „Манастири су пуни робова“, узвикнуо је бразилски аболициониста из 19. века, Жоаким Набуко.

Пошто је земљорадња била конкурентан посао, власници робова на црквеним имањима често су наметали окрутан режим рада. Професор историје Стјуарт Шварц примећује да су чак многи од свештеника који су били против тираније робова имали „ниско поштовање према Африканцима“ и „сматрали да су дисциплина, кажњавање и рад били једини начин да се савлада празноверје, лењост и недостатак учтивости робова“.

„Ропска теологија“

Пошто је свештенство настојало да уклопи хришћанска мерила у систем који је био заснован на немилосрдном израбљивању, оно је створило моралну потпору за ропство — што је један теолог назвао ропском теологијом. Пошто су скучена и болестима испуњена потпалубља бродова с робовима проузроковала смрт великог дела њиховог људског товара, црква је инсистирала да се Африканци крсте пре него што би отишли у Нови свет. b Наравно, обраћеници су ретко кад добијали религиозну поуку пре крштења. (Видите оквир „Инстант хришћани?“.)

У сваком случају, због дугачког радног времена и драстично смањеног животног века робови су имали мало могућности да живе по својој новој вери. Међутим, овај проблем је умањило црквено учење о „раздвајању тела и душе“. Свештеници су резоновали: ’Истина је да су Африканци пропадали због окрутног ропства, али њихове  душе су биле слободне.‘ ’Зато је требало да робови прихвате своје понижење с радошћу, као део Божјег плана да их припреми за небеску славу.‘

У међувремену, црква је подсетила власнике робова на њихову моралну обавезу да дозволе својим робовима да посећују цркву, славе религиозне празнике и да се венчавају. Свештеници су критиковали окрутна злостављања, али су такође пажљиво наглашавали опасност од превише попустљивог става. „Нека буде бичевања, ланаца и окова, све у своје право време и с одговарајућим редом и мером и видећете како ће се бунтовне слуге брзо обуздати“, саветовао је један језуитски свештеник.

Неки су размишљали о коришћењу мање болних начина за преобраћење Африканаца. Али с друге стране, отворене присталице ропства, укључујући и бразилског бискупа Азереда Котиња, стварали су утисак да трговци робљем чине услугу Африканцима! У његовој енергичној одбрани ропства која је објављена 1796, Котињо пита: „Да ли би било боље и прикладније ако би хришћанство допустило да [Африканци] умру као пагани и идолопоклоници уместо у нашој светој религији?“ На сличан начин, водећи језуитски мисионар Антонио Виеира овако је подстицао Африканце: „Бескрајно захваљујте Богу што вас је... довео овде [у ту земљу], где, једном поучени вери, живите као хришћани и спасени сте.“

Цена ропства

Црква се надала да ће одобравањем ропства „спасти изгубљене душе“. Да иронија буде већа, тиме је само посејано семе раздора, јер су се Африканци снажно опирали напуштању својих религиозних обичаја и веровања. Зато данас велики број Бразилаца практикује синкретизам — спој католицизма и афричке племенске религије.

Премда је то што је црква одобрила економске захтеве у колонијалном Бразилу некима тада изгледало као корисна политика, то се на дуже време показало као катастрофално. Смрт и патња до које је тиме дошло покренули су питања о црквеној етици на која се не може добити задовољавајући одговор. За једног историчара, одобравање ропства било је једнако ставу оних које је пророк Исаија осудио зато што су називали ’зло добрим а добро злим‘ (Исаија 5:20).

 Тиранско ропство је неспојиво с Библијом

Библија јасно говори да Јехова Бог не одобрава „кад човек над човеком влада, да га несрећним учини“, и ту би спадало и тиранско ропство (Проповедник 8:9). На пример, према Божјем закону датом Израелу отмица и продаја људи се кажњавала смрћу (Излазак 21:16). Тачно је да је међу Божјим древним народом постојао систем ропства, али то није било ни налик тиранском облику ропства о коме се говорило у овом чланку. Заиста, чињеница да су неки израелски робови изабрали да остану код својих господара када су имали право да буду ослобођени јасно показује да ропство међу Божјим народом није било тиранско (Поновљени закони 15:12-17). Зато, ако бисмо тврдили да је ропство у Израелу пружало оправдање за нечовечност која се дешавала кроз историју, потпуно бисмо извртали Писмо. c

У својој Речи, Библији, Јехова Бог обећава да ће сви облици ропства ускоро нестати. Заиста можемо бити срећни што људи у Божјем новом свету неће живети у страху под тиранском влашћу сурових господара. Уместо тога, „сваки ће код своје лозе седети и под својом смоквом, и нико их бунити неће“ (Михеј 4:4).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 15. страни]

Јехова бог обећава да ће ускоро нестати сви облици ропства

[Оквир⁄Слике на 13. страни]

ЗА БОГА ИЛИ ЗА ДОБИТ?

Фернао де Оливеира, португалски изучавалац из 16. века, тврдио је да је похлепа — а не јеванђелистичка ревност — подстицала трговце робљем. Бродови из Европе су доносили робу коју су у афричким лукама размењивали за заробљенике. Затим су ове заробљенике отпремали у Северну и Јужну Америку и размењивали их за шећер, који су онда одвозили у Европу да би га продали. Овај троугаони трговачки пут доносио је огромну зараду и трговцима и португалској круни. Чак је и свештенство стицало добит, јер су свештеници приликом крштавања Африканаца наплаћивали порез на сваку особу пре него што би били послати у Северну и Јужну Америку.

[Оквир на 14. страни]

ИНСТАНТ ХРИШЋАНИ?

„Почетком седамнаестог века, било је уобичајено крштавати робове у Африци пре њиховог одвођења “, пише историчар Хју Томас у својој књизи The Slave Trade. „По правилу, робови нису добијали никакву поуку пре ове церемоније и многима, можда и већини, претходно није ни наговештено да постоји нешто што се зове хришћански Бог. Крштење је било рутинско.“

Професор Томас бележи да су заробљенике обично одводили у цркву, где је катехета — који је обично и сам био роб — на њиховом матерњем језику говорио робовима о преобраћењу. Томас додаје: „Онда би свештеник прошао између збуњених робова, дајући свакоме од њих крштено име, које је претходно било написано на парчету папира. Такође би посуо со на језик роба и попрскао га светом водицом. На крају би преко преводиоца понекад рекао: ’Сматрајте се сада Христовом децом. Отићи ћете на португалску територију, где ћете учити о католичкој вери. Никад више не размишљајте о свом родном месту. Не једите псе, ни пацове, ни коње. Будите задовољни.‘“

[Слика на 13. страни]

Папа Николас V

[Извор]

Culver Pictures

[Слика на 15. страни]

Јавно бичевање, које је насликао очевидац из 19. века, Јохан Ружендас

[Извор слике на 15. страни]

Слике робова на 13. и 15. страни: De Malerische Reise in Brasilien de Johann Moritz Rugendas, cortesia da Biblioteca Mário de Andrade, São Paulo, Brasil