Немо оружје — колико је реална претња?

ПОКУШАЈИ убијања у рату изазивањем болести нису ништа ново. У источној Европи су у 14. веку лешеви заражени кугом катапултирани преко зидина у градове који су били под опсадом. Четиристо година касније, британски официри су током мировних преговора за време француско-индијанског рата промишљено испоручили Индијанцима ћебад заражену вирусом великих богиња. То је довело до епидемије због које су се Индијанци предали. Међутим, тек је крајем 19. века откривено да заразне болести изазивају микроби. То је отворило нове, али и застрашујуће могућности да се болести користе као оружје.

Наравно, медицински и научни напреци такође су довели до развитка лекова и вакцина, који су били веома успешни у лечењу и превентиви болести. Међутим, упркос тим напрецима, заразне болести и даље остају моћан непријатељ који сваке године однесе више од 17 милиона људи — око 50 000 сваког дана. То је права иронија — док мушкарци и жене бриљантног ума посвећују свој живот сузбијању болести код људи, други се с истом том ревношћу и умешношћу усредсређују на поробљавање људи помоћу болести.

Покушаји да се забрани биолошко оружје

Сједињене Државе, бивши Совјетски Савез и још неке државе више од 25 година су с пуно амбиција радиле на развијању биолошког наоружања. Међутим, те земље су 1972. пристале да се забрани такво оружје. Међутим, неке земље су наставиле да тајно развијају и истражују смртоносне биолошке агенсе, гомилајући их заједно са средствима којима ће се ширити.

Шта је довело до званичне забране таквог оружја? Према размишљању које је преовладавало почетком 1970-их, биолошки агенси, иако веома смртоносни, лоше су оружје на ратном попришту. Један од разлога је што не делују одмах — потребно  је време да се појаве симптоми. Други разлог је што њихова ефикасност зависи од ветра и временских прилика. Поред тога, државе су схватиле да ако једна држава употреби биолошко оружје против друге, та друга ће вероватно узвратити из свог арсенала биолошког или нуклеарног оружја. На крају, многи осећају етичку одбојност према намерном коришћењу живих организама за онеспособљавање или убијање других људи.

Ниједан од ових разлога неће зауставити људе који кипте од мржње и који су спремни да делују мимо уврежених етичких мерила. За оне који су спремни на убијање свега одреда, биолошко оружје звучи изузетно привлачно. Оно се може тајно развијати и ширити. Идентитет нападача може се сакрити, а ако је нападач познат, није лако узвратити терористичкој мрежи која има своје групе у многим земљама. Поред тога, неми, невидљиви, биолошки напад с лаганим, али смртоносним дејством може и само путем панике дестабилизовати друштво. Напади на усеве или стоку могу довести до несташице хране и привредне катастрофе.

Још једну значајну ставку представљају релативно ниски трошкови развоја биолошких борбених средстава. У једној анализи су упоређени трошкови коришћења различитог оружја за убијање незаштићених цивила на подручју од једног квадратног километра. Процењени трошкови конвенционалног оружја били су око 2 200 евра, нуклеарног оружја 880 евра, нервних бојних отрова 660 евра и биолошког оружја 1,10 евра.

Технолошке препреке за терористичке нападе

Извештаји у медијима кажу да неке терористичке групе експериментишу с биолошким оружјем. Међутим, постоји огромна разлика између експериментисања с биолошким оружјем и дословног напада.

Да би успео, један терориста (или терористичка организација) мора да савлада огромне техничке проблеме. Као прво, он мора набавити довољно смртоносну врсту микроорганизама који изазивају болести. Као друго, мора знати како да исправно и безбедно барата њима и да их чува. Као треће, мора знати како да их произведе у великој количини. Мале количине микроорганизама могу опустошити поље под неком пољопривредном културом, или неко стадо стоке или један град, под претпоставком да се микроорганизми испусте тачно на циљ. Међутим, биолошки агенси се не могу дуго одржати ван лабораторије. У стварности би само један део биолошких агенаса доспео до циља, те су зато потребне далеко веће количине да би дошло до напада с катастрофалним последицама.

То није све. Терористи морају знати како да одржавају микроорганизме живима и способнима током транспорта из места где се чувају до места где ће бити пуштени. И на крају, треба да знају како да их успешно распрше. То подразумева да честице патогених агенаса одговарајуће величине стигну до мете, да су пуштене на довољно велико географско подручје и да их има у довољној концентрацији да би довеле до масовне заразе. Једном америчком тиму веома стручних истраживача за биолошки рат било је потребно више од десет година да би створили поуздан систем примене биолошког оружја. Када се неки биолошки агенс испусти у ваздух, изложен је сунчевој светлости и варијацијама у температури, што може убити те микроорганизме. Отуда је за коришћење агенаса као оружја потребно детаљно познавање понашања тих биолошких организама у ваздуху.

 С обзиром на низ технолошких препрека, не изненађује што је до сада извршен мали број напада биолошким оружјем. Штавише, ти покушаји су довели до малих губитака. Недавно су у САД писма заражена антраксом довела до пет смртних случајева. И то је већ трагично, али губици су мањи него они који би настали од неке мање експлозије или чак и од употребе пиштоља. Истраживачи рачунају да од 1975. у 96 посто напада у којима су широм света коришћени хемијски или биолошки агенси, није повређено или убијено више од три човека.

Увиђајући потешкоће које су укључене у извођење једног успешног биолошког напада, Британско-амерички савет о информацијама везаним за обезбеђење навео је: „Иако се владе сусрећу с мноштвом претњи хемијског и биолошког тероризма, већина аналитичара верује да катастрофални сценарио с масовним губицима, иако могућ, има веома малу вероватноћу појављивања.“ Иако вероватноћа може бити мала, последице таквог напада би могле да буду ужасне.

Лоше вести

До сада смо износили добре вести у корист мале вероватноће појављивања катастрофалних биолошких напада — технолошке потешкоће и историјски аргументи. Лоша вест једноставно речено јесте да прошлост није јасан показатељ будућности. Иако су напади у прошлости у великој мери заказали, будући би могли успети.

Постоје извесне бојазни. Све више терориста је изгледа спремно да убије велики број људи. Не само што су терористичке групе технолошки све боље опремљене већ и неке терористичке групе имају финансијска и техничка средства која се могу упоредити са средствима неких држава.

Стручњаци изгледа не брину о томе да ли ће државе испоручити биолошко оружје терористичким групама. Један аналитичар је рекао: „Колико год биле немилосрдне, амбициозне и идеолошки екстремне, владе неће бити раде да испоручују неконвенционално оружје терористичким групама над којима не могу имати потпуну контролу; владе могу бити искушане да саме употребе такво оружје у првом нападу, али је вероватније да ће их користити као средство за уцену него као средство у правом рату.“ Оно што стручњаке забрињава јесте да веома стручни научници могу бити привучени уносним понудама да раде за терористичке групе.

Изрежирана болест

Напреци у биотехнологији су такође забрињавајући. Научници већ знају како да измене постојеће патогене агенсе и да их учине изузетно смртоносним и при том лаким за руковање. Такође се могу генетски изменити безопасни микроорганизми тако да стварају отрове. Микроорганизмима се може манипулисати тако да измакну стандардним методама за њихово откривање. Надаље, могу се створити микроорганизми отпорни на антибиотике, стандардне вакцине и  терапије. На пример, научници који су пребегли из бившег Совјетског Савеза тврдили су да су створили једну врсту куге која је отпорна на 16 врста антибиотика.

Очекује се да ће будући напреци у биотехнологији и генетском инжењерингу проширити те могућности. Научници могу преуредити генетски састав организама и тако реконструисати или обликовати мноштво биолошког оружја — смртоноснијег, издржљивијег и лакшег за производњу и испоруку. Такво оружје се може генетски променити тако да се последице могу лакше предвидети и контролисати. Патогени агенси се могу произвести тако да после унапред одређеног броја деобе ћелија угину — они убију, а после и сами нестану.

 У будућности би се такође могло израдити и неко посебно, тајно биолошко оружје. На пример, неко високо специјализовано оружје могло би да се употреби за слабљење имунолошког система код људи тако да уместо да су нападнуте неком конкретном болешћу, жртве су подложне многим болестима. Ако би се појавио такав смртоносни вирус, као што је сида, ко би знао да ли је он резултат природне мутације или генетске манипулације у некој непријатељској лабораторији?

Технолошки напреци су променили размишљање људи који раде у војсци. Један официр морнарице САД је написао: „Они који конструишу оружје тек су почели да истражују могућности биотехнолошке револуције. Отрежњавајуће је што у том погледу много више лежи испред него иза.“

[Оквир на 6. страни]

Шта је биолошки рат?

„Биолошки рат“ се односи на намерно ширење болести међу људима, животињама или усевима. Болест настаје када је циљ заражен живим микроорганизмима. Ти организми се умножавају (неки при том производе токсине) и с временом симптоми болести постају очигледни. Извесна биолошка оружја онеспособљавају, док друга убијају. Нека пак могу да се користе за изазивање обољења и уништавање усева.

[Оквир⁄Слике на странама 8, 9]

Важни подаци о биолошком оружју

Антракс: Заразна болест изазвана бактеријом у облику спора. Први симптоми удисања антракса могу да личе на обичну прехладу. После неколико дана, симптоми прерастају у озбиљне проблеме с дисањем и настаје шок. У овом облику антракс је обично смртоносан.

Уколико људи дођу у контакт са антраксом, зараза се може спречити антибиотицима. Битно је рано почети с лечењем; одлагање смањује шансе за преживљавање.

Директно ширење антракса путем личног контакта са зараженим готово је немогуће.

У другој половини 20. века, на антраксу као оружју радило је неколико земаља, укључујући и Сједињене Државе и бивши Совјетски Савез. Број нација за које се мисли да су имале програме за биолошко наоружање порастао је са 10 у 1989. на 17 у 1995. Није јасно како многе од тих земаља баратају антраксом. Према једној процени владе САД, распршивање 100 килограма аеросола антракса над неким великим градом могло би бити смртоносно попут хидрогенске бомбе.

Ботулизам: Болест која паралише мишиће коју изазива бацил који ствара отрове. Симптоми тровања храном која садржи ботулин су диплопија или замагљен вид, обешени очни капци, неразговетан говор, тешкоће с гутањем и сува уста. Слабост у мишићима се шири по телу, од рамена наниже. Паралисање плућних мишића може довести до смрти. Ботулизам се не преноси са особе на особу.

Ако се довољно рано да антитоксин, смањује се озбиљност симптома и вероватноћа наступања смрти.

Ботулин је водеће биолошко оружје не само зато што је једна од најотровнијих познатих супстанци већ и зато што га је релативно лако произвести и транспортовати. Надаље, зараженима је потребна дуготрајна интензивна нега. Сумња се да неколико земаља производи ботулин као биолошко оружје.

Куга: Веома заразна болест коју изазива једна бактерија. Први знаци смртоносне плућне куге су грозница, главобоља, малаксалост и кашаљ. Услеђује септични шок и ако се на време не лечи антибиотицима, смрт је готово неизбежна.

Болест се преноси са особе на особу путем капљица пљувачке.

Куга је у 14. веку за пет година покосила око 13 милиона људи у Кини и око 20 до 30 милиона у Европи.

Током 1950-их и 1960-их, Сједињене Државе и бивши Совјетски Савез радиле су на развијању техника за ширење плућне куге. Верује се да је хиљаде научника радило на томе да се куга искористи као оружје.

Велике богиње: Веома заразна болест коју проузрокује један вирус. Почетни симптоми обухватају јаку грозницу, малаксалост, главобољу и бол у леђима. Касније се појављују болне ране испуњене гнојем. Свака трећа жртва умре.

Велике богиње су у свету сузбијене 1977. Рутинско вакцинисање против великих богиња завршило се средином 1970-их. Имунитет код особа вакцинисаних пре тога је неизвестан, ако га уопште и има. Не постоји потврђен лек против великих богиња.

Болест се преноси са особе на особу путем заражених капљица пљувачке. Заражена одећа или постељина такође може да шири вирус.

Совјетски Савез је 1980. започео успешан програм за производњу великих количина вируса великих богиња и за њихову обраду тако да се могу ширити путем интерконтиненталних балистичких ракета. Такође је рађено на развијању оних врста великих богиња које су вирулентније и заразније.

[Слика]

Бактерија антракса и сферична спора

[Извори]

Извори: U.S. Centers for Disease Control and Prevention, Johns Hopkins Center for Civilian Biodefense Studies

Жртва антракса: CDC, Atlanta, Ga.; бактерија антракса: ©Dr. Gary Gaugler, Photo Researchers; бактерија ботулизма: CDC/Courtesy of Larry Stauffer, Oregon State Public Health Laboratory

Бактерија куге: Copyright Dennis Kunkel Microscopy, Inc.; вирус великих богиња: ©Meckes, Gelderblom, Eye of Science, Photo Researchers; жртва великих богиња: CDC/NIP/Barbara Rice

[Слика на 7. страни]

Недавно су писма заражена антраксом створила велике страхове

[Извор]

AP Photo/Axel Seidemann

[Слика на 7. страни]

Хемијско/биолошке авионске бомбе уништене после рата у Заливу

[Извор]

AP Photo/MOD