Љубитељи узбуђења — откуд та фатална привлачност?

У ДРЕВНОЈ римској арени, мноштво узбуђених људи — 50 000 њих — били су у жељном ишчекивању. Ишчекивање је расло данима док се навелико објављивало да ће наредне представе пружити „спектакуларна узбуђења која се не смеју пропустити“.

Мада су мађионичарске представе, пантомима, кловнови и комедије и даље привлачили мноштва у месна позоришта, представе у арени биле су потпуно другачије. Док су се узбуђења која одузимају дах низала пред очима гледалаца, тврда, неудобна седишта и дневне бриге брзо су биле заборављене.

Први су наступали певачи након којих је излазио свештеник одевен у свечано рухо. Онда су носиоци тамјана предводили у поворци идола који су приказивали богове и богиње, и који су били високо подигнути тако да их сви могу видети. Тиме се одавао утисак да представе имају божанско одобравање.

Покољ животиња

Сада је велика забава могла да почне. Као прво, у арену су били пуштени нојеви и жирафе, које је мало ко у публици икада видео, и то без икакве могућности да побегну. Мноштво вештих ловаца је луковима и стрелама побило беспомоћне животиње, све до једне, на одушевљење публике која је вапила за узбуђењем.

Следећа тачка која је приказана зарад ужитка масе била је борба на живот и смрт између два огромна слона на чије су кљове били постављени дугачки, оштри гвоздени шиљци. Громогласан аплауз одјекује док једна од снажних животиња пада смртно рањена на крвљу натопљен песак. Ова је сцена само отворила апетит гледалаца за главним догађајем који је требало да уследи неколико минута касније.

Главни догађај

Масе жељне узбуђења дижу се на ноге док гладијатори улазе у арену праћени бучним фанфарама. Неки су наоружани мачевима, штитовима и металним кацигама или бодежима, док су други лако наоружани и лагано обучени. Док гледаоци кличу, гладијатори се боре прса у прса, често до смрти једног или обојице. Извештаји показују да је приликом једне представе за 100 дана било убијено 5 000 животиња. Приликом једне друге представе било је убијено 10 000 гладијатора. Ипак, публика је бучно тражила још.

Као учесници тих игара увек су се користили криминалци и ратни заробљеници. Међутим, како каже један извор, „ову врсту гладијатора не треба мешати с групом обучених гладијатора који су се борили оружјем, зарађивали значајне суме новца и који нису били криминалци осуђени да буду гладијатори до краја живота“. На неким местима гладијатори су пролазили кроз посебну обуку како би научили вештину борбе прса у прса. Док је адреналин текао њиховим венама, обузимало их је узбуђење карактеристично за спорт али и његова фатална привлачност. Снажна жеља да се поново боре била је страст која је њима доминирала. „Гладијатор који је у каријери имао педесет борби пре повлачења, био је веома успешан“, закључује један извор.

Борба с биковима

Данас је људско друштво ушло у нови миленијум. Очигледно је да су многи људи који још увек негују исту страст за узбуђењем очарани рискантним спортовима, посебно оним који су опасни по живот. На пример, борба с биковима је вековима популаран догађај у Јужној Америци и Мексику. Данас је распрострањена у Латинској Америци, Португалу и Шпанији.

 Наводно у Мексику постоји око 200 арена и преко 400 у Шпанији. Једна арена у Мексику може да смести 50 000 људи. Многе од ових арена су испуњене до последњег места људима који долазе да гледају оне који своју храброст стављају на испит пред разбеснелим биковима. И најмањи кукавичлук борца с биковима изазива незадовољство и ругање масе.

Сада су и жене постале матадори и зарађују милионе долара убијајући бикове. Једна матадорка је у интервјуу телевизији изјавила да своју страст за узбуђењем може задовољити једино у арени борећи се с биком, упркос сталној опасности да изгуби живот од убода.

Трка с биковима

„Гомила људи у четири реда стоји код ресторана Сикстоу у улици Каје Естафејта у Памплони, а бука не јењава“, запазио је један извештај. „У гомили се чује више језика — баскијски, кастилијански, каталонски, енглески.“ Маса се рано сакупља да би гледала догађај. Бикови који се држе за борбу чувају се у торовима који су само око километар удаљени од арене.

Ујутро на дан борбе, врата тора се нагло отварају, ослобађајући шест бикова, уз још једног додатног, који ће се борити те ноћи. Дуж улице су нанизане зграде док барикаде спречавају улазак у бочне улице. На овај начин се формира подесан пролаз којим бикови трче до арене, за шта је потребно око два минута уколико све тече глатко.

Годинама раније, људи су ризикујући живот проверавали своје тркачке способности покушавајући да бикове надмаше у трчању. Неки то и даље раде сваке године. С временом то је постао међународни догађај. Многима су бикови нанели тешке повреде док су други изгубили живот од убода. „Ако мислите да сте бржи од њих“, каже један тркач, „грдно се варате“. У периоду од 20 година, према шпанском Црвеном крсту, „у просеку је сваки дан долазило до једног убода“. Поред тога, 20 до 25 особа је дневно затражило лекарску помоћ због повреда.

Откуд ова фатална привлачност? Један тркач је одговорио: „Тих неколико секунди колико трчите у корак с биковима, осећате њихов мирис, чујете топот њихових копита и гледате како њихови рогови севају горе-доле на неколико центиметара од вас — то је узбуђење које покреће тркаче.“ Маса која кличе бодри тркаче. Хоће ли неки гледаоци бити разочарани ако својим очима не виде пробадање са смртним исходом или тркача којег разјарени бик од око 680 килограма баца преко својих плећа? Да ли је проливање крви подједнако привлачно за неке од гледалаца као што је то било за масе у римским аренама?

Игра са животом

Такође има и оних који имају снажну жељу да се играју са животом на друге начине. Каскадери на мотоциклима ризикују да изгубе живот или да буду озбиљно повређени тако што мотоциклом изводе скок преко 50 аутомобила поређаних један  до другога, преко низа великих путничких аутобуса или преко неког широког кањона. Један каскадер је изјавио да је сломио 37 костију и да је 30 дана био у коми. Он је рекао: „Сломљене кости и руке за мене нису ништа ново... Имао сам 12 озбиљних операција на отвореном прелому костију. Током таквих операција вас отворе и ставе плочу или шраф у кост. Мислим да у мојим костима има око тридесет и пет или четрдесет шрафова који повезују кости. Мој живот се врти око болнице.“ Једном приликом када је био повређен током пробе и није био способан да изведе скок преко низа аутомобила, публика је звиждала показујући своје разочарање.

Многи љубитељи узбуђења учествују у екстремним спортовима — укључујући по живот опасне вратоломије као што је пењање уз градске небодере без сигурносне опреме, скијање на дасци низ стрме 6 000 метара високе планине, банџи скакање с високих торњева и мостова, искакање с падобраном из авиона док је један падобранац привезан за леђа другог или пењање уз стрму литицу покривену ледом при чему се користи само један пар малих пијука. „Слутим да ћу годишње остати без три или четири своја пријатеља“, жалила се једна девојка која се бави пењањем уз ледене литице. Ово су само неке од по живот опасних вратоломија које су постале популарне у свету спорта. „Оно што чини екстремне спортове тако изазовним јесте могућност да се заврше катастрофално“, изјавио је један писац.

„Расте популарност чак и најекстремнијим међу екстремним спортовима“, навео је часопис U.S.News & World Report. „Сурфовање небом, при чему се искусни падобранци у циркуском маниру окрећу и обрћу на графитним даскама за сурфовање док слободно падају с висине од 4 000 метара, није постојало 1990; сада оно привлачи на хиљаде љубитеља тог спорта. И спорт познат под акронимом BASE скакање (од енглеских речи Buildings — зграде; Antennas — антене; Spans — лукови; Earth — земља), који је званично утврђен 1980, сада мами стотине људи који се — често без дозволе и ноћу — падобраном спуштају са објеката попут радио-торњева или мостова.“ Многи који су се бавили овим спортом изгубили су живот. „У BASE скакању нема много повреда“, каже један искусни скакач. „Или преживиш или погинеш.“

Пењање уз стрме планинске литице само уз помоћ руку и ногу привлачи хиљаде људи. Чак и пропагандне поруке које на телевизији и у часописима рекламирају све од камиона до лекова против главобоље приказују оне који се пењу како у опасном положају висе у ваздуху над стрмим планинским провалијама, на висини од неколико стотина метара, везани само танким конопцем. Извештава се да се 1989. у САД око 50 000 људи одважило да учествује у овом спорту; у скорије време фатална привлачност овог спорта обузела је око пола милиона људи. Број учесника се широм света повећава.

 У Сједињеним Државама „све већи број ’обичних‘ младића и девојака погине или буде осакаћено бавећи се новим, чудним и опасним спортовима“, извештава часопис Family Circle. „Сурфовање на аутомобилу“ — пењање кроз прозор на кров аутомобила у пуној брзини и стајање на крову док аутомобил јури, стајање на врху лифта који је у покрету или на крову воза подземне железнице у пуној брзини — многе је младе људе коштало живота.

Чак је и импресивно високи Маунт Еверест постао мета као никада раније. Недовољно обучени љубитељи планинарења платиће 71 000 евра за помоћ да се попну до врха и да сиђу. Од 1953, више од 700 планинара стигло је до врха. Многи никада нису сишли. Тела неких од њих још увек су горе на планини. „Планинари се сада такмиче ко ће поставити рекорд као најмлађи, најстарији и најбржи освајач Евереста“, написао је један новинар. „За разлику од било ког другог спорта“, писао је други, „планинарење захтева да планинари буду спремни да умру“. Да ли треба ставити живот на коцку да би се доказала храброст? „Храброст не треба поистоветити с прављењем глупости“, упозорио је један искусни планинар. Међу „глупости“ он сврстава и „’авантуристичке излете‘ неискусних планинара на Маунт Еверест“.

И тако то иде. Број и врсту по живот опасних стремљења која постају уобичајена широм света ограничава само машта оних који су спремни да их измисле. Један психолог предвиђа да ће екстремни спортови, чији учесници стављају свој живот на коцку док изводе опасне подухвате, „постати спортови с највише гледалаца и учесника у 21. веку“.

Зашто то раде?

Многи од оних који се баве екстремним спортовима своје учешће у по живот опасним вратоломијама оправдавају бекством од досаде. Измрцварени монотоним пословима, неки су их напустили да би изградили нову каријеру у свету екстремних спортова. „Почео сам да се бавим банџи скакањем да бих своје расположење довео до нивоа еуфорије, да бих заборавио своје проблеме и почео из почетка“, каже један учесник. „Кад бих скочио чинило ми се да немам никаквих проблема.“ „Цитирани банџи скакач је искусан, иза себе има 456 скокова, укључујући и скокове с литице Ел Капитан у националном парку Јосемит у Калифорнији, са Заливског моста у Сан Франциску и с највише жичаре на свету која се налази у Француској“, извештава један часопис.

Један други учесник у екстремним спортовима изјавио је: „Чини се као да време стоји. Баш вас брига за то шта се дешава око вас.“ Опет, други је рекао: „Оно што ми радимо зарад задовољства [што многима доноси и новчану награду], већина људи не би учинила ни под претњом смрћу.“ Часопис Newsweek је коментарисао: „Сви су они луди за узбуђењима.“

 Неки психолози темељито проучавају страст према узбуђењу. Један психолог је љубитеље узбуђења означио као личности типа Т. „Ово Т означава ’узбуђења‘ (енглески, thrills) — ризиковање, потрагу за стимулацијом, надражајем и побудом.“ Он каже : „Постоје људи који у животу желе сигурност и држе се правила и традиција. Људи који припадају типу Т су другачији. Они живе по своме.“ Он тврди да студије откривају да личности типа Т имају двапут више саобраћајних несрећа него други. „Несреће су водећи узрок смрти међу тинејџерима који себе доводе у опасност у жељи да задовоље своју потребу за узбуђењем.“

Научници и психолози признају да није природно да се човек бави високоризичним, по живот опасним спортовима. Чињеница да многи који доживе тешке, по живот опасне повреде, након дугог опоравка у болницама и рехабилитационим центрима наставе да учествују у овој врсти спорта, указује на то да нешто није у реду с њиховом способношћу размишљања. Ипак, често међу њима има веома интелигентних људи.

Стручњаци нису сигурни шта је то што наводи љубитеље узбуђења да се излажу опасности и ризикују свој живот. Сугеришу да би се одговор можда могао пронаћи у мозгу. „Жељу за узбуђењем не можете угушити“, кажу они, „али покушајте да спречите људе да ризикују живот. На крају крајева, желите да престану да угрожавају живот других.“

Гледиште хришћана

Хришћани сматрају живот драгоценим даром од Јехове Бога. Када неко непотребно ризикујући намерно доводи живот у опасност само да би показао своју храброст — свој мачизам — или да би забављао публику или задовољио своју потребу за интензивним ужитком, он у ствари тиме омаловажава чудесан дар живота који смо добили од Бога. Исус је без сумње показивао поштовање према свом животу и није га непотребно доводио у опасност. Он је одбио да искуша Бога (Матеј 4:5-7).

На сличан начин, хришћани су обавезни да показују поштовање према животу. „Једанпут сам се пењала уз једну стрму литицу и нашла сам се у ситуацији да нисам могла ни напред ни назад“, написала је једна хришћанка. „До дана данашњег јежим се при помисли на то колико сам била близу смрти. Заиста бих глупо изгубила свој живот!“

„Тамо где ја живим“, написала је једна млада хришћанка, „млади учествују у многим од ових узбудљивих спортова. Увек покушавају да ме наговоре да им се придружим. Међутим, у вестима често видим извештаје о људима који су погинули или су тешко повређени у тим истим, наводно забавним спортовима о којима ми млади причају. Увиђам да не би било мудро да ризикујем живот који ми је дао Јехова Бог, због тако краткотрајног узбуђења.“ Имај и ти овакве здраве мисли и добро просуђивање.

[Извор слике на 21. страни]

© Reuters NewMedia Inc./CORBIS

[Извор слике на 24. страни]

Steve Vidler/SuperStock