Гледиште Библије

Археологија — неопходна за веру?

Енглески свештеник Самјуел Манинг је 1873. овако написао за Јерусалим: „Привучени неодољивим чарима, овамо се скупљају ходочасници из најудаљенијих крајева света. Трошни зидови, прљаве улице и рушевине у стању распадања побуђују снажно и пуно поштовања занимање милиона људи, као што ниједно друго место не може изазвати.“

ЧАР Свете земље привлачи људе у најмању руку још од времена римског цара Константина. a Око 1 500 година, ходочасници су долазили и одлазили, у тежњи да остваре религиозне, личне везе са Светом земљом. Ипак, зачудо, изучаваоци су тек почетком 19. века почели да прате ове ходочаснике и тако започели доба библијске археологије — проучавање ископина, људи, места и језика древне Свете земље.

Археолошки проналасци су довели до повећаног разумевања многих аспеката библијске историје. Такође, често се показује да је археолошки запис у складу с библијском историјом. Али, да ли је ово сазнање неопходно да би хришћанин имао веру? Да бисмо одговорили, усредсредимо пажњу на место многих археолошких истраживања — град Јерусалим и његов храм.

’Неће остати ни камен на камену‘

Дана 11. нисана, у пролеће 33. н. е. по јеврејском календару, Исус Христ је у друштву неких својих ученика последњи пут одлазио из  храма у Јерусалиму. На њиховом путу ка Маслинској гори, један од ученика је рекао: „Учитељу, гледај, какво камење и какве грађевине!“ (Марко 13:1).

Ови верни Јевреји су имали дубоку љубав према Богу и његовом храму. Они су се поносили величанственим комплексом зграда и 15 векова старом традицијом коју је храм представљао. Исусов одговор том ученику био је шокантан: „Видиш ли ове велике грађевине? Неће овде сигурно остати ни камен на камену који се неће развалити“ (Марко 13:2).

Како Бог може допустити уништење свог храма, сада када је обећани Месија стигао? Тек ће с временом, уз помоћ светог духа, Исусови ученици потпуно разумети значење његових речи. Међутим, какве везе Исусове речи имају с библијском археологијом?

Нови „град“

На Пентекост 33. н. е., јеврејска нација је изгубила свој повлашћени положај пред Богом (Матеј 21:43). Тиме је отворен пут за нешто много веће — небеску владавину која ће донети благослове читавом човечанству (Матеј 10:7). У складу са Исусовим пророчанством, Јерусалим је заједно с његовим храмом уништен 70. н. е. Археологија потврђује библијски запис овог догађаја. Ипак, вера правих хришћана не зависи од тога да ли су рушевине древног храма пронађене. Њихова вера је усредсређена на други Јерусалим, који је другачији тип града.

Године 96. н. е., апостол Јован који је чуо Исусово пророчанство о уништењу Јерусалима и његовог храма и доживео његово испуњење, имао је следећу визију: „Видех и свети град, Нови Јерусалим, како силази с неба од Бога.“ Глас од престола је рекао: „Божји шатор је с људима, и он ће пребивати с њима, и они ће бити његов народ. И сам Бог биће с њима. И он ће обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли“ (Откривење 21:2-4).

Овај „град“ сачињавају верни хришћани који ће служити као краљеви с Христом на небу. Они заједно чине небеску владавину — Божје Краљевство — које ће владати над земљом и људском роду вратити савршенство током Миленијума (Матеј 6:10; 2. Петрова 3:13). Хришћани јеврејског порекла из првог века који су имали изглед да буду део ове групе схватили су да се било шта од оног што су имали у јеврејском систему ствари не може поредити с предношћу владања с Христом на небу.

Пишући о свом некада истакнутом положају у јудаизму, апостол Павле у име свих говори: „Оно што ми је било добитак, то сам сматрао губитком ради Христа. Ја заиста и сматрам све губитком због ненадмашне вредности спознања о Христу Исусу, мом Господу“ (Филипљанима 3:7, 8).

Пошто је апостол Павле од свега највише поштовао Божји закон и храмско уређење, његове речи очигледно нису указивале да на ове небеске припреме треба гледати с презиром b (Дела апостолска 21:20-24). Павле је једноставно показао да је хришћанско уређење супериорније од јеврејског система.

Нема сумње да су Павле и други хришћани јеврејског порекла из првог века конкретно познавали многе фасцинантне детаље јеврејског система ствари. Пошто археологија баца светло на прошлост, неке од тих детаља сада могу разумети и хришћани. Ипак, запази на шта је Павле рекао младом Тимотеју да се усредсреди: „Размишљај о тим стварима [које се односе на хришћанску скупштину]; буди заокупљен њима, да твој напредак свима буде очигледан“ (1. Тимотеју 4:15).

Похвално је то што је библијска археологија проширила разумевање ствари везаних за Библију. Ипак, хришћани схватају да њихова вера не зависи од доказа које су открили људи, већ од Божје Речи, Библије (1. Солуњанима 2:13; 2. Тимотеју 3:16, 17).

[Фусноте]

[Слике на 18. страни]

Горе: Јерусалим 1920; римски новчић који су користили Јевреји, 43. н. е.; расцветали нар од слоноваче, вероватно из Соломоновог храма, осми век пре н. е.

[Извори]

Стране 2. и 18.: Новчић: Photograph © Israel Museum, Jerusalem; courtesy of Israel Antiquities Authority; Нар: Courtesy of Israel Museum, Jerusalem