Да ли нада у мир бледи?

„Данас имамо осећај да живимо... усред торнада, усред неке беспримерне катастрофе“ (новине „La Repubblica“, Рим, Италија).

ПОСЛЕ прошлогодишњих терористичких напада на Њујорк и Вашингтон, више људи него икада пре пита се шта очекује човечанство. Сцене кула близнакиња које се руше у пламену — као и сцене очаја оних који су преживели — емитоване су на ТВ-у небројено пута. Те сцене су узнемириле људе широм света. Узнемиреност је била пропраћена осећајем да свет у неком смислу доживљава историјску промену. Да ли је то тако?

После 11. септембра 2001. избио је рат. Убрзо су нације, које су раније биле непријатељски расположене једна према другој, постале савезнице у заједничким напорима у сузбијању тероризма. Све у свему, смрт и разарање су узели велики данак. Али можда је за многе људе широм света важнији губитак осећаја сигурности, то јест све тежи осећај да нико и нигде није сасвим сигуран.

Светске вође се суочавају са огромним проблемима. Новинари и коментатори питају се шта се може учинити како се тероризам не би проширио попут неукротиве ватре, пошто је изгледа његово гориво сиромаштво и фанатизам — а те бољке, како се чини, више нико не зна како да излечи. Неправда је у свету толико раширена да постоје сви фактори за настанак ситуације с разорним последицама. Људи се питају да ли ће се невоље у друштву икада решити. Да ли ће ратови — са свом бедом, смрћу и разарањем које доносе — икада престати?

Тражећи одговоре на ова питања, милиони људи се окрећу религији. Други су међутим скептичнији. Како је с вама? Да ли мислите да верске вође могу да одговоре на оваква питања? И могу ли својим молитвама заиста допринети миру?