Необичан сусрет после 30 година

ГОДИНЕ 1967, два младића су се случајно срела. Били су распоређени као цимери на Мичигенском техничком факултету у Сједињеним Државама. Денис Шитс из Лиме у Охају, био је 18-годишњи бруцош на одсеку за шумарство. Двадесетогодишњи Марк Руџ дошао је из Бафала у Њујорку. Он је био студент треће године на одсеку грађевинске технике.

У то време је изгледало да ће њихово пријатељство бити кратко и пролазно. Ниједан од младића није наставио да студира; сваки је отишао својим путем. Прошло је више од 30 година. Онда су се једног дана ова два човека поново срела у Доминиканској Републици. До овог неочекиваног сусрета дошло је игром случаја. Међутим, до њега је довело још нешто. Шта је то било? Да бисмо добили одговор, хајде да засебно осмотримо њихове животне путеве.

Денис одлази у рат

Денис се вратио кући после прве године студија. Затим је у децембру 1967. регрутован у војску Сједињених Држава и у јуну 1968. је послат у Вијетнам. Тамо је видео све ратне ужасе. Када му је 1969. истекао војни рок, вратио се у Сједињене Државе и на крају се запослио у једној великој компанији у Охају. Међутим, није био задовољан.

„Као дечак сам сањао о томе да се преселим на Аљаску и да се бавим пољопривредом“, објашњава Денис. Зато је 1971. заједно с једним другом из средње школе почео да ради на томе да оствари тај сан. Међутим, уместо да ради као фармер, обављао је мноштво нижих послова. Једно време је живео у шатору и радио као шумар. Пустио је браду и дугу косу и почео да пуши марихуану.

Денис је напустио Енкориџ 1972. да би учестововао на једном религиозном фестивалу у Њу Орлеансу у Луизијани. Након тога је саградио малу брвнару у шумама Арканзаса. Тамо је радио тесарске и зидарске послове. У јуну 1973, Денис је кренуо да ауто-стопом обиђе земљу и проба да пронађе смисао живота.

Марк у антиратном покрету

Марк је остао на факултету још неколико семестара након Денисовог одласка, и тада је закључио да не жели да постане део система који подупире рат. Зато се вратио у Бафало, где је неко време радио као пословођа у једној челичани. Још увек незадовољан због рата, напустио је посао, купио мотор и путовао кроз земљу све до Сан Франциска у Калифорнији. Иако тада то нису знали, Денис и Марк су накратко били у исто време у Сан Франциску.

Као и Денис, и Марк је пустио браду и дугу косу и почео да пуши марихуану. Али, био је дубоко умешан у антиратни покрет и учествовао је у протестним скуповима и маршевима. ФБИ га је гонио због избегавања војне обавезе, те је неколико година користио лажна имена да га не би открили. У  Сан Франциску је живео као хипик. Тамо су му 1970. дошла на врата два Јеховина сведока.

Марк објашњава: „Мора да су стекли утисак да сам заинтересован, па су поново навратили. Нисам био код куће, али су ми оставили једну зелену Библију и три књиге.“ Међутим, Марк је био и сувише заузет политичким активностима и проводом да би их прочитао. Осим тога, ФБИ је помно трагао за њим. Зато се под другим именом преселио у Вашингтон. Придружила му се и његова девојка, Кети Јанискивис, коју је упознао на факултету.

На крају је ФБИ ухватио Марка 1971. Два агента ФБИ-а су га пратила на лету од Вашингтона до Њујорка и затим су га послала за Торонто у Канади. Изгледа да за ФБИ он није представљао претњу јавном реду; само су желели да напусти земљу. Следеће године он и Кети су се венчали и преселили на острво Габриола у Британској Колумбији у Канади. Иако нису желели да буду део система у ком су живели, сматрали су да живот треба да има више смисла.

Постали су Сведоци

Денис је, сећате се, ауто-стопом путовао по земљи тражећи сврху живота. Пут га је одвео до Монтане, где се запослио у околини Шенука. Помагао је једном фармеру током жетве. Жена и ћерка тог човека биле су Јеховини сведоци. Од њих је добио да прочита часопис Пробудите се! Убрзо се уверио да Сведоци имају праву религију.

Поневши Библију са собом, Денис је напустио фарму и преселио се у Калиспел у Монтани. Тамо је први пут присуствовао састанку Јеховиних сведока. На том састанку је затражио библијски студиј. Недуго после тога, ошишао се и обријао. Јануара 1974. први пут је учествовао у делу проповедања и крстио се 3. марта 1974. у једном појилишту у Полсону у Монтани.

У међувремену, Марк и Кети, који су живели на острву Габриола, одлучили су да сада, пошто су имали времена, покушају да истраже Библију. Почели су да читају King James Version, али им је било помало тешко да разумеју архаични енглески. Онда се Марк сетио да још увек има Библију и књиге које су му годинама раније дали Сведоци. Читали су Библију упоредо с књигама Истина која води до вечног живота и Да ли је Библија стварно Реч Божја? и били су импресионирани оним што су сазнали.

Марк објашњава: „Нарочито ме је одушевила чињеница што књига Истина помиње групу хришћана који не би ишли у рат ни под каквим околностима. Схватио сам да такве особе живе у складу с правим хришћанством.“ Недуго после тога, Марк и Кети су се вратили у Хотон у Мичигену, да би посетили Кетину породицу — упркос ризику од хапшења. Тамо су присуствовали састанку Сведока, иако су још увек изгледали као хипици. Прихватили су библијски студиј и проучавали током месеца који су провели у Мичигену.

По повратку на острво Габриола, срели су једног Сведока на улици у Ненејму у Британској Колумбији и објаснили му да желе библијски студиј. Тог истог дана, Сведоци су се превезли трајектом да би дошли до њих, и библијски студиј је започет. После три месеца, Марк и Кети су почели да проповедају. Три месеца касније, 10. марта 1974, обоје су се крстили. То је било недељу дана након Денисовог крштења!

Денис у пуновременој служби

У септембру 1974, Денис је постао пионир, то јест пуновремени слуга. Он каже: „Био сам срећан као пионир, али сам желео да дам још више у служби; зато сам у јулу 1975. поднео молбу за рад у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку. Позвали су ме у децембру те исте године.“

Први задатак који је Денис добио било је учешће у преуређивању бившег хотела Тауерс у стамбену зграду за чланове бетелске породице. Ту је радио неколико година као надгледник керамичара. Затим се преселио у Калифорнију са жељом да се ожени. Венчао се 1984. пионирком по имену Кети Енс, у време док је служио као старешина у скупштини у Катедрал Ситију.

Денис и Кети су били одлучни да воде једноставан начин живота ради интереса Божјег  Краљевства. Зато је Денис често одбијао прилике да заради доста новца у профитабилним грађевинским пословима у јужној Калифорнији. Године 1988, он и Кети су се пријавили да помажу у међународном делу градње Јеховиних сведока. У децембру исте године, добили су доделу да раде на изградњи подружнице у Буенос Ајресу у Аргентини.

Године 1989, Денис и Кети су позвани да служе у делу градње Јеховиних сведока на дуже време. У овом спрецијалном виду пуновремене службе двапут су служили у Суринаму и Колумбији. Такође су учествовали у градњи подружнице у Еквадору и Мексику, као и на сличним пројектима у Доминиканској Републици.

Марк у пуновременој служби

Године 1976. влада САД је амнестирала Марка, заједно с хиљадама других младих Американаца који су побегли у Канаду да би избегли војну обавезу. Он и његова супруга Кети такође су желели да воде једноставан начин живота како би више времена посветили служби. Зато је Марк радио скраћено радно време као геометар, и с временом су отплатили рачуне које су нагомилали пре крштења.

Када су 1978. Сведоци у Канади планирали градњу новог комплекса подружнице близу Торонта у Онтариу, Марк и Кети су могли да понуде своје услуге. Пошто је Марк имао искуство у премеравању земљишта, били су позвани да учествују у градњи. Радили су на пројекту у Џорџтауну, док није завршен у јуну 1981. Затим су се вратили у Британску Колумбију и тамо су четири наредне године помагали у градњи Конгресне дворане Јеховиних сведока. Када је завршена, поново су били позвани да раде на проширењу канадске подружнице.

После неколико месеци у Џорџтауну, Марк и Кети су 1986. позвани да постану стални чланови канадске подружнице. Од тада служе као бетелски радници и такође имају пуно прилика да учествују у делу градње у многим земљама. Захваљујући Марковом искуству у премеравању земљишта, он је почео да премерава земљиште за објекте подружнице и Конгресне дворане Јеховиних сведока у Јужној и Средњој Америци и на Карипским острвима.

Током година, он и Кети су служили у Венецуели, Никарагви, на Хаитима, у Гвајани, на Барбадосу, Бахамским острвима, Доминики, у Сједињеним Државама (Флорида) и Доминиканској Републици. Захваљујући овом специјалном виду пуновремене службе, Марков животни пут се поново укрстио с Денисовим.

Сусрет у Доминиканској Републици

Не знајући један за другог, Марк и Денис су радили на сличним пројектима у Доминиканској Републици. Једног дана, случајно су се срели у објектима подружнице Јеховиних сведока у Санто Домингу. Као што можете и замислити, били су изузетно срећни што су се поново видели. На крају крајева, обојица су били 33 године старији и имали су пуно тога да испричају. Док су причали о догађајима од којих сте већину претходно прочитали, све су се више чудили. Али најизванредније су им биле — као  и свима који су чули њихово искуство — многе сличности у њиховом животу.

Обојица су живели као хипици и преселили се у удаљене крајеве не би ли побегли од савременог материјалистичког начина живота са свим његовим бригама. Денис се оженио девојком по имену Кети, а и Марк се оженио девојком по имену Кети. Обојица су прихватили библијски студиј када су први пут дошли на састанак Јеховиних сведока. Обојица су се крстили у марту 1974. И један и други су постали чланови бетелске породице Јеховиних сведока — Денис у Сједињеним Државама, а Марк у Канади. Обојица се труде да воде једноставан начин живота да би тежили ка духовним циљевима (Матеј 6:22). Обојица су укључени у међународну градњу и добијају доделе у бројним земљама. Све до њиховог случајног сусрета у Доминиканској Републици, ни један ни други никада нису срели ниједног бившег пријатеља који је прихватио библијску истину.

Да ли су Марк и Денис ове необичне случајности приписали судбини? Ни случајно. Они схватају да, као што Библија каже, „све зависи од времена и од прилика“ — понекад на веома занимљиве начине (Проповедник 9:11). Међутим, они такође схватају да је нешто друго имало утицај на њихов сусрет: њихово заједничко трагање за сврхом живота и њихова љубав према Јехови Богу.

Денисово и Марково искуство такође истиче неке ствари које су заједничке за све људе искрена срца који се поучавају библијској истини. Денис каже: „Марково и моје искуство показује да је Јехова свестан животних околности људи и да их привлачи к себи када им се у срцу развије исправан став“ (2. Летописа 16:9; Јован 6:44; Дела апостолска 13:48).

Марк додаје: „Наше искуство нас такође учи да Јехова може користити нечије таленте и способности за унапређивање правог обожавања у корист свог народа када та особа усклади свој живот с Јеховиним мерилима, преда свој живот њему и стави се на располагање“ (Ефешанима 4:8).

Њихово искуство такође показује да Јехова Бог излива благослов када његов народ служи целом душом. Денис и Марк се свакако осећају благословљенима. Денис каже: „Заиста је предност служити интересима Краљевства у специјалној пуновременој служби. Пружа нам прилику да се радујемо размени охрабрења док радимо с хришћанском браћом и сестрама из свих крајева света.“

Марк додаје: „Јехова сасвим сигурно благосиља оне који стављају његово Краљевство на прво место. Сматрам да је посебан благослов то што могу да служим као члан канадске бетелске породице и да учествујем у међународној градњи.“

Необичан сусрет? Да, као што Марк каже: „Прави разлог због којег је наш сусрет био тако узбудљив је тај што смо обојица упознали и заволели јединственог Бога, Јехову и што му служимо.“

[Слика на 21. страни]

Денис, 1966.

[Слика на 21. страни]

Марк, 1964.

[Слика на 23. страни]

Денис у Јужној Дакоти, 1974.

[Слика на 23. страни]

Марк у Онтариу, 1971.

[Слика на 24. страни]

Денис и Марк, заједно са својим супругама, кратко након њиховог случајног сусрета, 2001.