Религиозни скуп у Асизију у потрази за миром

„Насиља никад више! Рата никад више! Тероризма никад више! У име Божје, нека свака религија донесе правду и мир, опроштај, живот и љубав на земљи!“ (папа Јован Павле II).

АСИЗИ У ИТАЛИЈИ, 24. јануар 2002. — представници религија из целог света окупили су се да би се молили за мир угрожен тероризмом, нетолеранцијом и неправдом. Папа је овај састанак најавио око два месеца после пада кула близнакиња у Њујорку. Многе верске вође су са одушевљењем прихватиле овај позив из Ватикана.

У два ранија наврата — једном 1986, а затим 1993. — папа је сазвао дан молитве у том истом италијанском граду. a Преко хиљаду новинара из целог света дошло је да прати састанак одржан ове, 2002. године. Представници многих религија су се молили за мир — биле су ту религије хришћанског света (католичка, лутеранска, англиканска, православна, методистичка, баптистичка, пентекостална, менонитска, квекерска и друге) затим ислам, хиндуизам, конфуцијанизам, сикизам, ђаинизам, тенрикјо, будизам, јудаизам, традиционалне афричке религије, шинтоизам и зороастризам. Такође су присуствовали и делегати других религија, као и представници Светског савета цркава.

Изјаве у корист мира

Тај дан је започео у 8.40 ујутру, када је „воз мира“ кренуо из мале ватиканске станице. Тај воз се састојао од седам комфорних  вагона и ради безбедности пратила су га два хеликоптера. Путовање је трајало два сата, и папа и друге верске вође стигли су у Асизи. Обезбеђење је било јако — дежурало је око хиљаду полицајаца.

Верске вође су се окупиле на древном тргу прекривеном огромним шатором. Унутра се налазила црвена позорница у облику латиничног слова „V“ на коју су се сместили представници религија с папом у средини. Са стране позорнице налазило се маслиново дрво — симбол мира. Испред позорнице је била публика од преко 2 000 пажљиво изабраних гостију. У првом реду су били неки највиши италијански функционери. Између говора су импресивни хорови певали црквене песме о миру. У другим деловима града, хиљаде људи, углавном омладинаца, носили су антиратне слогане на неколико језика и певали песме о миру. Многи су носили маслинове гранчице.

Када је заузео своје место на позорници, папа је изразио добродошлицу члановима делегација разних религија. Затим су, након певања једне химне на латинском, засноване на Исаији 2:4 — где се прориче време када „неће више народ мач на народ вадити“, бројни делегати обучени у своје специфичне религиозне одоре дали свечане изјаве у корист мира. Сада следе неке од изјава.

„У овом историјском часу, човечанство треба да види конкретне потезе у корист мира и да чује речи наде“ (кардинал Франсоа Хавијер Навиејн ван Туан).

Бог „није Бог рата и сукоба већ Бог мира“ (екуменски патријарх Вартоломеус I).

„[Људи] не треба због религиозних разлика да игноришу, или чак да мрзе, оне који су другачији“ (др Сетри Ниоми, Савез реформаторских цркава).

„Правда и братска љубав су два неопходна ослонца правог мира међу људима“ (поглавар Амаду Гасето, представник афричких традиционалних религија).

„Само је мир свет, рат никада!“ (Андреја Рикарди, католичка црква).

Неки делегати су признали да религије сносе велику одговорност за ширење нетолеранције и подстрекавање на рат. Представник Светског лутеранског савеза навео је да је свет „уздрман жестином мржње која  је подстакнута религиозним фундаментализмом“. Један представник јудаизма је рекао: „Религије распирују многе грозне и крваве ратове.“ Један хиндуски делегат је изјавио: „Историја стално изнова обелодањује случајеве где су самозвани верски спаситељи стављали религију у службу моћи и раздорних сила.“

Након свечаног осуђивања тероризма и рата, делегати су се повукли, сваки на своје место да би се молили за мир својим божанствима.

Молитве за мир

Представници религија хришћанског света молили су се заједно у доњој базилици св. Фрање, у близини гробнице по којој ова црква носи име. Свечаност је започела тако што су папа и још три делегата почели да „призивају Тројство“. Молитве су биле испрекидане црквеним песмама и молбама које су величале мир као и читањем библијских стихова о тој теми. У једној молитви је било речи о успостављању „једне јединствене вере“. На завршетку церемоније, учесници су на латинском отпевали Оченаш, темељен на 6. поглављу Матеја, стиховима 9-13.

У исто време су се делегати других религиозних група молили на другим местима. У једној сали окренутој према Меки, муслимани су се клечећи на теписима обраћали Алаху. Зороастрејци, који су се молили близу ђаиниста и конфуцијаниста, запалили су свету ватру. Делегати афричких традиционалних религија молили су се духовима својих предака. Хиндуси су молили своје богове за мир. Сви су преклињали своја божанства у складу са својим обредима.

Заједничка молитва за мир

Делегати су се поново окупили под огромним шатором за завршницу церемоније. Калуђери су делегатима свечано уручили упаљене лампе — симбол наде за мир. Призор је био веома упечатљив. Затим су чланови различитих религија прочитали заједничку молитву за мир, при чему је сваки од њих дао другачију изјаву.

„Да би се мир градио треба волети свог ближњег“ (екуменски патријарх Вартоломеус I).

„Насиље и тероризам не могу се спојити с изворним духом религије“ (др Конрад Рајзер, делегат Светског савета цркава).

„Ми се посвећујемо поучавању људи да се међусобно поштују и уважавају“ (Бај Саибји Мохиндер Синх, представник сикске религије).

„Мир без правде није прави мир“ (православни владика Василиос).

На крају је папа прочитао речи које се налазе у уводу овог чланка. Овај интерконфесионални састанак завршио се тако што су се у знак мира делегати међусобно изгрлили. Пажљиво припремљене звучне речи биле су пропраћене помпом и церемонијом. Међутим, каква је била реакција на овај импресивни догађај?

’Ако се с речи пређе на дела‘

Новине и телевизија су поздрављали ову папину иницијативу. Неки су чак папу називали „представником целокупног хришћанског света“. Ватикански лист L’Osservatore Romano окарактерисао је тај дан у Асизију као „прекретницу у стварању цивилизације мира“. Наслов у новинама Corriere dell’Umbria био је „Асизи баца светло на мир“.

Нису сви посматрачи били тако одушевљени. Неки су били скептични зато што упркос ранијим данима молитве 1986. и 1993. године, ратови у име религије и даље харају светом. Верска мржња је покренула крваве покоље у Уганди, бившој Југославији, Индонезији, Пакистану, Средњем истоку и Северној Ирској.

Италијанске новине La Repubblica приметиле су да су неки критичари одмахнули руком на тај састанак као на „пуку параду“. Један члан Европског парламента је рекао да би подупирали мир, религиозни људи треба да „практикују оно што стоји у Јеванђељима“— то јест да се држе речи као што су „волите своје непријатеље и окрените и други образ“. А то је према његовом мишљењу нешто што „нико не чини“.

 Председник јеврејске заједнице у Италији рекао је да ће „бити добро да се види шта ће сада бити, то јест, да ли ће се с речи прећи на дела и да ли ће уследити стварна промена“. Представница будиста у Италији рекла је да треба „засигурати да апели за мир не остану само на добрим намерама“. Један новинар, пишући за италијански часопис L’Espresso, навео је да је религијама хришћанског света које су присуствовале у Асизију, тај састанак послужио једној другој сврси. Он је то назвао „коалицијом отпора против верског незадовољства, недисциплине и неверовања“, као и покушајем да се сузбије „озбиљан процес секуларизације“ који погађа Европу упркос њеној „хришћанској историји“.

Међу строжим критичарима били су и католички традиционалисти који се плаше разводњавања својих црквених доктрина. У једном телевизијском интервјуу, Виторио Месори, познати католички писац, констатовао је да постоји опасност да овај догађај у Асизију замути разлике међу религијама. Наравно, црквени ауторитети су предузели мере предострожности како се не би стекао утисак о мешању религија. И сам папа је дао једну изјаву да би оповргао такве оптужбе. Па ипак, сама природа овог догађаја изгледа да је многе навела на помисао како различите религије једноставно представљају различите начине приступања истој вишој сили.

Религија и мир

Међутим, шта религије могу да учине како би дошло до мира? Неки ово питање сматрају ироничним, јер религије изгледа више доприносе ратовима него што раде на њиховом спречавању. Историчари су забележили на који начин световне власти користе религију да би подстакле на рат. Међутим, поставља се следеће питање: Зашто религије допуштају да буду искоришћене?

Религије хришћанског света барем имају свето правило које би им могло помоћи да избегну кривицу везану за учешће у ратовима. Исус је рекао да његови следбеници ’неће бити део света‘ (Јован 15:19; 17:16). Да су религије хришћанског света живеле по  овим речима, не би се ујединиле с политичким силама, одобравајући војску и рат и благосиљајући их.

Заиста, да би живели према лепим речима изговореним у Асизију, верске вође би морале да се држе подаље од политичких сила. Штавише, требало би да своје поданике поучавају путевима мира. Међутим, историчари запажају да је управо међу онима који спроводе насиље много оних који верују у Бога — или се барем тако изјашњавају. Недавно је један новински уредник навео: „Не тако дуго после 11. септембра, неко је на једном зиду у Вашингтону написао следеће страшне речи које терају на размишљање: ’Драги Боже, спаси нас од оних који верују у тебе.‘“

Сва помпа и церемонија у Асизију оставиле су без одговора нека тешка питања. Али, многим побожним људима ниједно питање није можда важније, односно теже, од следећег питања: Зашто Бог очито одбија да услиши молитве за мир које упућују светске религије?

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Делегати са упаљеним лампама — симбол наде за мир

[Извор]

AP Photo/Pier Paolo Cito

[Извор слике на 5. страни]

AP Photo/Pier Paolo Cito