Луди коњ — претварање планине у споменик

ШТА би подстакло једног младог, изузетно талентованог, самоуког америчког вајара пољског порекла да се прихвати посла претварања планине у претпостављени лик једног поштованог ратника америчких Индијанаца? То није била пренагљена одлука, јер је Корчаку Зјолковском — како се овај вајар звао — требало седам година да се одлучи на овај корак.

Године 1939. Корчак је примио писмо од старог поглавице Лакота Индијанаца, Хенрија Медведа Који Стоји, који је живео у индијанском резервату Пајн Риџ у Јужној Дакоти. Овај поглавица му је упутио позив да у планинама Блек Хилс, у Јужној Дакоти, направи споменик једном од легендарних индијанских поглавица. Лакота Индијанци Блек Хилс сматрају светом индијанском земљом и зато нису били срећни када је вајар Гатсон Борглум, на планини Рашмор усред њиховог светог Блек Хилса, довршио своју џиновску скулптуру која приказује четири председника САД. Поглавица Медвед Који Стоји написао је Корчаку: „Остале поглавице и ја бисмо желели да бели човек зна да и црвени човек има велике јунаке.“

Зашто Луди Коњ?

Зашто су изабрали Лудог Коња? a Роб Девол објашњава: „Индијанци су изабрали да се направи споменик Лудом Коњу. У суштини, Луди Коњ је био идеалан пример Индијанца — изузетно храбар ратник и сјајан војни стратег, први Индијанац за ког се зна да је навлачио противнике у замку. Он... никада није потписао споразум и никада није живео у резервату.“

Како је Корчак добио идеју за изглед скулптуре? Он је чуо причу о одговору који је Луди Коњ дао једном белом трговцу који га је исмејавао зато што је одбијао да оде и живи у резервату када је већина Лакота Индијанаца то већ била учинила. Трговац је питао: „Где је сада твоја земља?“ Луди Коњ је „погледао према хоризонту, показао преко главе свог коња и поносно казао: ’Моја земља је тамо где су сахрањени моји мртви‘“.

Где наћи место споменику

Први задатак је био да се одабере планина која ће бити претворена у оно што је планирано да буде највећа скулптура на свету, која ће чак надмашити скулптуру на оближњој планини Рашмор. Године 1947, Корчак и поглавица Медвед Који Седи коначно су одабрали планину која ће послужити овој сврси. Радило се о 200 метара високом врху једне планине која се издиже 2 050 метара изнад нивоа мора. Корчак ју је назвао Тандерхед због необичног изгледа облака̂ који се понекад формирају изнад ње. Како ће добити дозволу да ову планину претворе у гигантски споменик једном Индијанцу?

Девол објашњава у књизи Korczak — Storyteller in Stone: „Било ко је могао да поднесе захтев за отварање рудника у планинама Блек Хилс и да, у ствари, ’поседује‘ земљу док год сваке године обави посао вредан 100 долара. Корчак је сматрао иронијом то што је влади било свеједно ако планина на крају буде личила на једног Индијанца на коњу, све док он сваке године обави посао процењене вредности.“

Колики део планине треба да се уклони?

Корчак се, са ограниченим средствима суочио са огромним задатком и испрва је радио сам. Прво минирање динамитом, којим је одваљено скромних десет тона стене, било је 3. јуна 1948. Од овог почетка па до 1994, око 8.4 милиона тона стене било је одваљено с планине. Приликом првог минирања било је присутно неколико стотина Индијанаца, укључујући и пет од девет  преживелих учесника чувене битке код Литл Бигхорна (25. јун 1876). b

Корчак је био неуморан и предан човек. Користећи локалну дрвну грађу коју је припремио, он је направио степениште од 741 степенице до врха планине, где је планирао да поставља динамит и исклеше главу коња. Био му је потребан ваздух под притиском за пнеуматску бушилицу. Обезбедио га је помоћу једног старог компресора на гас. Корчак је по планини морао да спроведе 620 метара дугачак цевовод ширине 8 центиметара до места где је бушио. Сваки пут када би компресор изненада престао да ради, морао је да сиђе низ степенице, низ свих 741, да би поново стартовао мотор. Једног дана је сишао и попео се рекордних девет пута! Није био у могућности да унајми неког ко би водио рачуна о компресору. Очигледно је био јако издржљив и одлучан.

Године 1951, користећи 660 литара беле боје, на падини планине уцртао је скицу пројектоване скулптуре. То је посетиоцима омогућило да себи лакше дочарају коначни изглед скулптуре.

Трагедија и криза

Током 1970-их и почетком 80-их, Корчак се усредсредио на уклањање потребне количине стене како би могао да започне са обликовањем главе коња. Већ је преживео два срчана удара  (1968. и 1970). У лето 1982, успешно му је урађен четвороструки бајпас на срцу. Онда се догодила трагедија — Корчак је изненада умро у октобру исте године у старости од 74 године. Шта ће се сада догодити са огромним пројектом Лудог Коња? Да ли ће завршити као и живот његовог творца?

Корчак никада није очекивао да ће овај пројекат завршити сам. Знао је да је за његово привођење крају било потребно више од једног животног века, тако да је за овај посао направио детаљне планове. Његова жена Рут и њихово десеторо деце били су попут њега предани циљу довршавања споменика. Рут је била укључена у све фазе овог пројекта тако што је помагала у прорачунима и такође у делу посла који је захтевао физички рад.

Приоритет му је био да заврши главу коња. Али његова смрт променила је овај план. Његова удовица је 1987, заједно с директорима једне непрофитне фондације, одлучила да се усредсреди на лице Лудог Коња. Откуд ова промена? С обзиром да је лице било много мање од главе коња, било би завршено много брже и трошкови би били мањи. Тако би се за краће време јавности приказао препознатљив лик и тиме би се можда подстакла подршка овом пројекту.

Запањујуће димензије

Димензије главе Лудог Коња су 26.7 метара висине и 18 метара ширине. Тврди се да би „све четири 20 метара високе главе на планини Рашмор стале унутар саме главе Лудог Коња — и још би остало простора!“ Према неким изворима, Луди Коњ ће, са испруженом левом руком и с коњем, бити највећа скулптура на свету — висока 172 метра и дугачка 195 метара. Сама рука биће дугачка 69 метара, док ће дужина кажипрста износити 11.4 метра, а дебљина 3 метра.

Корчак није желео да за свој пројекат прихвати новац од владе САД. Два пута му је било понуђено да се у потенцијалне владине фондове уплати 10 милиона долара, што је он одбио. Девол наводи да је Корчак „остао снажно привржен својој филозофији слободне иницијативе. Током свог живота сам је прикупио и потрошио више од пет милиона долара на Лудог Коња“. Није имао плату нити рачун за личне трошкове.

Данас, групе возила приликом уласка плаћају улазницу док је за особе и мотоцикле ова улазница јефтинија. Сада, сваке године више од милион посетилаца дође да види Лудог Коња. Много поклона у виду опреме и новца омогућило је да се пројекат настави.

Музеј Индијанаца

На локалитету споменика Лудом Коњу налази се импресиван Музеј Индијанаца Северне Америке, који је направљен од дрвећа с тог простора. У њему се налазе хиљаде индијанских рукотворина које представљају многа племена Северне Америке, којих има преко 500. Тамо је такође смештена обимна библиотека у којој се налазе стручна дела о староседеоцима Америке, која студенти и изучаваоци могу да консултују.

 Староседеоци Америке, попут Присиле Енген и Фриде Гудсел (Оглала Лакота), такође су присутни да одговоре на питања и објасне нека од изложених уметничких дела и рукотворина. Доновин Спрејг, лектор на универзитету и припадник Миниканџу, Лакота племена, пружа консултације током посета. Он је чукунунук поглавице Хумба, који је учествовао у бици код Литл Бигхорна 1876. године.

Каква је будућност споменика Лудом Коњу?

За музеј је планиран нови објекат. Корчакова првобитна идеја била је да музеј буде ближе подножју споменика и у стилу брвнаре Навахо Индијанаца. То ће бити вишеспратница, пречника 110 метара. Постоје планови и за универзитет и центар за медицинско образовање за северноамеричке Индијанце. Међутим, пре него што се остваре ови грандиозни планови, мора се завршити сам споменик Лудом Коњу. Колико ће времена требати за то? Корчакова жена, Рут, каже: „Не можемо одредити неки датум зато што је укључено изузетно много променљивих чинилаца — временски услови, колико ће зиме бити оштре, финансије и други чиниоци. Важно је да непрестано напредујемо према нашем коначном циљу.“

[Фусноте]

[Слика на странама 14, 15]

Макета Лудог Коња и глава коња уцртана на падини планине

[Извор]

Стране 2. и 15: Корчак, вајар © Crazy Horse Memorial Fnd.

[Слика на 15. страни]

Корчак и поглавица Хенри Медвед Који Стоји, 3. јуна 1948. Иза њих се налази мермерна макета споменика и планина пре почетка минирања.

[Извор]

Фотографија: Crazy Horse Memorial archives

[Слика на 16. страни]

Породица Зјолковски. Четврта здесна је Рут, Корчакова удовица

[Извор]

Crazy Horse Photo

[Слика на 17. страни]

Унутрашњост Музеја Индијанаца

[Слика на странама 16, 17]

Годишњи поход на лице Лудог Коња

[Извор]

Photo by Robb DeWall, courtesy Crazy Horse Memorial Foundation (nonprofit)

[Извор слике на 16. страни]

Photos by Robb DeWall, courtesy Crazy Horse Memorial Foundation (nonprofit)