Примећујеш ли разлику?

„То је клавир!“ „Не, мени то личи на синтесајзер.“ „То су сигурно оргуље!“ „Не, нико није погодио. Реч је о чембалу.“ О чему се тачно ради?

ЗАПРАВО, клавијатуре свих ових музичких инструмената изгледају слично. Али тон који производе и начин на који он настаје приликом притискања дирки могу се у великој мери разликовати. Дакле, како су настали и како су се развили музички инструменти с клавијатурама? Хајде да осмотримо шта се дешавало с њима током векова.

Шта је био хидраулус?

Верује се да су прве познате примитивне клавијатуре припадале инструменту под називом хидраулус, или водене оргуље. Сматра се да их је изумео један инжењер из Александрије по имену Ктезибиос, у првој половини трећег века пре н. е. Према књизи Musical Instruments of the West, „ваздух се удувавао... у један перфорирани суд (пнигеус) који се налазио у једном резервоару с водом, а из пнигеуса се ваздух, сада под притиском, усмеравао у главно спремиште које се налазило испод (низа) цеви, при чему је притисак воде непрекидно одржавао притисак ваздуха“. Цеви су производиле звук захваљујући клизачима којима се управљало помоћу неколико великих дирки. С обзиром да му је звук био снажан и груб, хидраулус је био прикладан за циркуске приредбе, вашаре и празнике који су се одржавали на отвореном простору. Врхунац своје популарности достигао је у време Римског царства — чак је и цар Нерон био приказан као вешт свирач.

Зашто ваздушне оргуље?

Заменом воденог компресора меховима који су сабијали ваздух почела је ера ваздушних оргуља. Мехови су омогућавали свирачу да седи за инструментом и да користи ноге или руке како би обезбедио ваздух. Ископани остаци ваздушних оргуља датирају из трећег века н. е. и у наредних неколико стотина година овај инструмент се увелико користио. Пошто се и даље користила једноставна клавијатура, мелодије су се могле  свирати само врло спорим темпом. Разлог за то је био тај што је величина сваке дирке морала да буде сразмерна цеви која припада тој дирци. Да би одсвирао низак тон, извођач је вероватно морао користити целу шаку или чак песницу да би притиснуо широку дирку.

До 14. века, оргуље су „у Западној Европи постале скоро искључиво црквени инструмент“ (The Encyclopedia of Music). Откриће цилиндричног механизма драстично је променило изглед и начин функционисања клавијатура оргуља. Овај механизам је омогућио да се цеви удаље од клавијатура и да саме дирке буду уже. Најзад, тиме што је користио само по један прст за сваку дирку, извођач је могао грациозно да одсвира брже музичке одломке. Моцарт је толико ценио оргуље да их је назвао краљицом музичких инструмената.

Прве клавијатуре са жицама

У Библији се прво указивање на жичане инструменте налази у Постању 4:21, а касније се спомињу у повезаности са израелском нацијом. Али је тек у 15. веку дошло до обједињавања жичаних инструмената (који се обично окидају прстима или ударају чекићима односно удараљкама) и клавијатура. Клавијатура какву данас познајемо први пут се појавила код инструмента који се зове клавикорд. Био је то једноставан инструмент, налик кутији са жицама које су се протезале слева на десно. Када би извођач притиснуо дирку, подизала се једна месингана плочица (тангента) и одоздо ударала у жицу.

Касније се појавио чембало, спинет и вирџинал. a Ови инструменти, а посебно чембало, постали су главни инструменти с клавијатурама током 16. и 17. века. Нови механизам код чембала био је револуционаран. The History of Musical Instruments описује овај механизам: „Жице су окидане заперцима уместо тангентама као код клавикорда. На задњем крају сваке дирке стајао је један пљоснати штапић, то јест, мали усправан комад дрвета, из ког је штрчао мали заперак или кожни језичак... Када би се дирка притиснула пљоснати штапић би поскочио тако да је заперак окинуо жицу, и онда би се, захваљујући механизму са опругом, вратио назад без поновног ударања у жицу.“

Овај нови механизам давао је чембалу карактеристичан звук. Једна бивша концертна пијанисткиња описала је звук чембала као различитог од звука модерног клавира речима: „Он има пискав, оштар звук који кратко траје.“

Облик чембала се у великој мери мењао током година. Ранији примерци су имали једну клавијатуру с диркама и само по једну жицу за сваку дирку. Касније, сложенији модели су имали две клавијатуре, више жица за сваку дирку и друге механизме за промену тона. Истакнути композитори тог доба, попут Јохана Себастијана Баха (1685-1750) и Доменика Скарлатија (1685-1757) веома су умешно користили тонске и техничке могућности чембала и компоновали су бројна предивна дела, од којих се многа и дан-данас изводе.

Хармоника је откривена у 19. веку а хармоника с клавијатуром је постала посебно популарна у 20. веку. Ова хармоника је комбинација клавијатура и инструмента који помоћу ваздуха производи звук, захваљујући меховима који потискују ваздух кроз језичке који трепере. Модерна хармоника има до 140 басова који се активирају помоћу седам редова дугмади, а опсег клавијатура се креће од две до четири октаве.

Доба електронике

Двадесети век је увео еру електронских клавијатура. Први инструмент ове врсте био је телхармонијум, који је 1906. направио Тадиус Кахил. Електричне оргуље су се појавиле 1930-их година и убрзо након њих следио је електрични чембало и електрични клавир. Када се код електричних оргуља притисне дирка тада, у потпуној супротности механизму хидраулуса, електрични импулс производи тон, који се модификује и појачава.

Једна од најпопуларнијих електронских клавијатура данас је синтесајзер, чији је развој  почео 1940-их година и он је постао основни инструмент који је омиљен међу многим модерним оркестрима и групама. Када се притисне дирка на синтесајзеру, може се чути дословно сваки замисливи звук — од псећег лавежа до симфонијског оркестра.

Не изненађује што рачунар такође игра истакнуту улогу у модерној музици. У саставу данашњих синтесајзера често се налази рачунар, или рачунар може да се користи као генератор звука и стога као прави музички инструмент. Иако се рачунаром често управља помоћу музичких клавијатура, данашњи музичари такође имају могућност да рачунар програмирају помоћу миша или његове стандардне тастатуре. „Данас скоро сваки студио за снимање музике има обиље опреме која користи рачунар. Музика се у дигиталном запису снима на хард диск, потом се обрађује за микс пултом уз коришћење сложених софтвера и затим се коначна верзија снима на аудио-траку“ (The Encyclopedia of Music).

Да ли ова најновија открића значе да су одбројани дани музичких инструмената с клавијатурама? То је мало вероватно када се сетимо једноставности Бетовенове „Месечеве сонате“, композиције „За Елизу“ или Дебисијеве „Месечине“. Али када се осврнемо на стотине година музике инструмената с клавијатурама и утицај који је имала на животе небројених милиона људи, покренути смо да признамо огроман допринос ових инструмената у свету музике и срећи људи током векова.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слике на странама 20, 21]

Зашто је био изумљен пијанофорте?

Током последње четвртине 18. века, чембало је, као првокласан инструмент с клавијатурама, био постепено замењен пијанофортеом, који је познат под именом клавир. Како је овај инструмент добио то име? Било је много расправе око тога ко га је и када изумео, међутим, један Италијан по имену Бартоломео Кристофори је експериментисао с пијанофортеом почетком 18. века. Назив који је Кристофори дао овом инструменту, gravicembalo col piano e forte (чембало с тихим и јаким тоном), нагласио је једну од његових предности над чембалом који је извођачу дозвољавао врло мало контроле над висином тона музике. Када се притиснула дирка на пијанофортеу, новопронађени механизам потиснуо је чекић који је одоздо ударао о жицу. Јачина тона је одговарала јачини притиска на дирку. Ово је сада пружало извођачу велику слободу у изражавању жељених осећања и јачине тонова приликом свирања, на пример пијано, тихо, или форте, јако.

Још један чинилац био је употреба три врсте педала — педале за продужење звука, педале која је омогућавала да тонови произведени притиском на дирке трају док се ова педала не отпусти и педале за утишање звука. По реду како су наведене, ове педале су омогућавале да звук има трајање, да извесни тонови дуже трају и да се тон утиша.

Током 18. века, у Европи се наставило с развојем и изменама пијанофортеа. Почетком 1740-их, пронађен је четвртасти клавир, мањи и економичнији модел. Већи, крилни клавир, или концертни крилни клавир, заузима више простора и има жице различитих дужина које се пружају хоризонтално. Почетком 19. века пронађен је усправни клавир, који је још и данас популаран модел.

Пробудите се! је питао једну пијанисткињу које су главне разлике између звука крилног и звука усправног клавира. Она је рекла: „У три речи, звук, чистоћа и јасноћа. Крилни клавир има шири резонантни опсег. Звук је чист и снажан. Поређења ради, усправни клавир производи тиши звук. Ово је такође последица тога што је усправни клавир често постављен уз зид, који слаби утицај резонантне даске која је постављена позади.“

[Слика]

Концертни крилни клавир дужине 2,7 метара

 [Слике на 18. страни]

Вирџинал са сликом парка, 1666, Енглеска

Чембало, с диркама од корњачиног оклопа (уметак), 1760, Немачка

Клавикорд, 1906, САД

Хармоника с клавијатурама, 1960, Италија

Модерни синтесајзер и рачунар

[Извор]

Горње четири фотографије: Courtesy of the Yale University Collection of Musical Instruments

[Слика на 19. страни]

Хидраулус

[Извор]

Courtesy Macedonian Heritage

[Слика на 19. страни]

Оргуље, зграда Сиднејске опере, Аустралија

[Извор]

By courtesy of Australian Archives, Canberra, A.C.T.