Несвакидашњи јуруми

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АРГЕНТИНЕ

У СВОМ мрачном подземном бункеру, једна група жестоко одолева нападу. Браниоци хитају у опасну зону са спремним, мада жалосно неадекватним оружјем. Изненада се обрушава огроман део заштитног зида и рушевине падају на многе становнике. Кроз пукотину у њиховој одбрани, уз заслепљујуће светло пробија се нападач.

Да ли је ово опис напада на неки град из доба Римљана? Или сцена из неког акционог филма? Никако! Уместо тога, то је напад јурумија — и то гледано из угла једног инсекта. Међутим, за јурумија, то јест џиновског мравоједа, то је још само једна хумка термита коју ће срушити у својој свакодневној рутини.

Сусрет са јурумијем

Иако има много врста мравоједа, посебно ћемо осмотрити овог џиновског мравоједа. У неким језицима познат је као мрављи медвед, можда због свог незграпног хода и због тога што често заузима усправан положај када треба да се брани. Такође својим снажним подлактицама „грли“ нападача као што то и медвед ради.

У североисточној Аргентини и околним земљама, тај џиновски мравојед има гварански назив јуруми, што значи „малих уста“. Тај назив је одговарајући зато што су његова уста веома мали отвор, иако му се вилица растеже дуж целе њушке. Његова дугачка уста у облику цеви јесу прва ствар која заокупља пажњу неког посматрача. Јуруми се дичи и својим дугачким, китњастим репом који понекад носи у скоро усправном положају. Његово густо крзно постаје дугачко и паперјасто на репу, те стога изгледа много већи него што стварно јесте. Упркос упадљивом изгледу, јуруми није већи од вучјака. Одрасли јуруми може имати до 25 килограма. Али може бити дугачак од уста до врха репа 1,8 метара.

Јуруми води усамљенички живот скитнице, већином по мочварним саванама Јужне Америке. Кад се помене овај континент, можда често помислите на густе кишне шуме и бујну вегетацију. Али тамо се такође налазе и огромна пространства равних сувих пашњака прошараних шумарцима палми и брежуљцима с бодљикавом вегетацијом. Земљиште је у таквим пределима богато остацима биљака које су иструлиле и идеално је за термите. Ови инсекти ту подижу своје небодере од земље и пљувачке — захваљујући чему настају веома издржљиве грађевине. Те монолитне структуре могу ићи у висину и до 1,8 метара.

Усред обиља тих инсеката, наилазимо на јурумија — чија је специјалност да их једе. Зато његово научно име Myrmecophaga tridactyla најпре скреће пажњу на његове навике исхране (мравојед), а затим на то што су три од четири прста на свакој предњој шапи наоружани страшним кукастим канџама. Enciclopedia Salvat de la fauna износи: „Те канџе служе за хватање хране као и за одбрану. Када је нападнут, овај мравојед их користи као оштре мале бодеже, подижући се на задње ноге тако умешно и вешто да може нанети озбиљне повреде па чак и јагуаре натерати у бег.“

Како се јуруми храни?

Јуруми нема зубе. Међутим, то му не смета зато што има чудесна помагала помоћу којих долази до хране. Као прво, он има веома осетљиво чуло мириса — и до 40 пута оштрије од човековог — помоћу кога проналази храну. Затим јуруми користи предње шапе и канџе дугачке и по 10 центиметара да би копао по земљаним бункерима у потрази за инсектима, ларвама или јајима. После тога, он  пружа свој танки језик дуг 45 центиметара у скривене пролазе које су инсекти направили.

Огромне пљувачне жлезде луче лепљиву пљувачку и тако јурумијев језик остаје влажан и лепљив. Мрави или термити се залепе за тај језик и он их увлачи у уста. Али није довољно само да прогута та бића. Он их мора и сварити. Занимљиво је што јуруми има снажне стомачне мишиће који мељу инсекте.

Шта очекује јурумија?

Иако се може наћи у великим подручјима Средње и Јужне Америке, јурумија никад није било у великом броју. Можда зато што никад нису имали велико потомство. Женка јурумија донесе на свет само једно младунче и то после око 190 дана ношења. У току прве године, мајка носи свог потомка на леђима. Један аргентински природњак бележи нешто занимљиво у вези с тим: „Наишао сам на мајку с младунчетом старим свега неколико дана. Мајушно створење се није могло видети на леђима мајке, и запазио сам да је камуфлажа била комплетна због посебног места где се младунче налазило на леђима, наиме, тамна линија на његовим леђима прелазила је тачно преко тамне линије на леђима његове мајке. Тако је био мање упадљив за птице грабљивице.“

Јуруми има значајан утицај на еколошку средину у којој живи. Један једини јуруми прогута десетине хиљада мрава или термита дневно. Без сталног притиска који јуруми врши на инсекте, да ли би се ти инсекти намножили дотле да представљају пошаст? Без обзира да ли је одговор потврдан или не, та природна равнотежа се мења. Зашто?

Нажалост, мало-помало, јуруми нестаје због човековог утицаја. Неки их лове из спорта; други их убијају јер сматрају да доносе несрећу. А неки их пак хватају и продају колекционарима ретких животиња, тако да ови мравоједи заврше или у кавезима или у музејима — и то препарирани. Да ли ће се јуруми придружити и другим ретким створењима која су изумрла? Време ће показати. Улаже се доста напора да се заштити овај драгуљ биолошког диверзитета.

[Слика на 15. страни]

У потрази за омиљеним оброком — термитима

[Слика на 15. страни]

Младунче јурумија на леђима мајке

[Слика на странама 14, 15]

Огроман језик дугачак 45 центиметара

[Извор]

Kenneth W. Fink/Bruce Coleman Inc.