Млади питају. . .

Притисак вршњака — да ли је заиста толико снажан?

„Мислим да не осећам притисак вршњака“ (Памела, ученица основне школе).

„Мислим да притисак вршњака нема више тако снажан утицај на мене. Већина притисака долази од мене самог“ (Роби, младић).

ДА ЛИ си се икада овако осећао? Претпостављамо да знаш да Библија каже: „Лоша друштва кваре корисне навике“ (1. Коринћанима 15:33). Ипак, можда се питаш: ’Да ли се притисак вршњака превише наглашава — можда и није толико снажан колико моји родитељи и друге старије особе кажу да јесте?‘

Ако се с времена на време бориш са оваквим сумњама, ниси прва млада особа која се тако осећа. Али, позивамо те да размислиш о једној могућности. Да ли би притисак вршњака могао да има већи утицај него што ти то мислиш? Многи млади су изненађени колико је снажан притисак вршњака. На пример, Енџи признаје да чини више да би се уклопила у друштво него што мисли да треба. Она каже: „Понекад је притисак средине толико снажан да чак ниси ни свестан да је то притисак вршњака. Почињеш да верујеш да је то твој унутрашњи притисак.“

Слично томе, раније споменути Роби каже да његов највећи притисак долази изнутра. Ипак, он признаје да је тешко живети близу великог града. Зашто? Због притиска вршњака који долази из материјалистичке средине. Он каже: „Богатство је нешто што је овде веома важно.“ Јасно је да је притисак вршњака утицај на који се мора рачунати. Зашто онда многи млади мисле да притисак вршњака не утиче на њих?

Неприметно снажан

Притисак вршњака може бити варљив — у ствари, може се десити да га уопште и не приметимо. Да то илуструјемо: Ако смо у нивоу мора, огромна количина ваздуха изнад нас врши сталан притисак од око 1 килограма по квадратном центиметру. a Под тим  притиском можеш живети сваки дан, али га једва примећујеш. Зашто? Навикао си на њега.

Додуше, атмосферски притисак није обавезно и штетан. Али, када људи мало по мало врше притисак на нас, они на крају могу проузроковати да се променимо. Апостол Павле је разумео моћ притиска средине. Он је упозорио хришћане у Риму: „Не допусти да те свет око тебе утисне у свој калуп“ (Римљанима 12:2, The New Testament in Modern English). Међутим, како би се то могло десити?

Како делује притисак вршњака

Да ли ти годи када си признат и прихваћен међу другима? Већина нас би признала да нам годи. Ипак, наша природна жеља за таквим признањем може бити мач с две оштрице. Колико ћемо далеко ићи да бисмо добили признање за којим жудимо? Чак и ако смо сигурни у себе у том погледу, шта је са онима око нас? Да ли они макар покушавају да се одупру притиску вршњака или допуштају да их он укалупи?

На пример, многи данас сматрају да су библијска морална мерила застарела или нереална у савременом свету. Многи мисле да није толико важно да ли се Бог обожава онако како он тражи од нас у својој Речи (Јован 4:24). Зашто тако размишљају? Одговор може делимично лежати у притиску вршњака. У Ефешанима 2:2, Павле говори о томе да систем ствари овог света има „дух“, то јест преовладавајући став. Тај дух врши притисак на људе како би се прилагодили размишљању света који не познаје Јехову. Како би то могло утицати на нас?

Приликом наших свакодневних активности у школи, на факултету, у кући и на послу обично долазимо у контакт с људима који не деле све наше хришћанске вредности. На пример, у школи може бити много оних који желе да буду популарни скоро по сваку цену, који се упуштају у неморалне полне односе или се чак дрогирају и опијају. Шта ће се десити ако изаберемо блиске пријатеље између оних који су умешани у тако нешто или то прихватају као нормално, чак пожељно? Вероватно ћемо почети — можда у почетку полако — да усвајамо сличне ставове. Светски „дух“, односно „ваздух“, извршиће притисак на нас и такорећи нас утиснути у калуп овог света.

Интересантно је да су данашњи социолози извршили експерименте који подупиру ова библијска начела. Осмотримо пажње вредан Ашов експеримент. Једна особа је позвана да се придружи групи људи који седе заједно. Др Аш показује велики пано с једном вертикалном цртом, а затим други пано с три вертикалне црте видљиво различитих дужина. Затим свакога у групи моли да каже своје мишљење о томе којој од ове три црте одговара црта с првог паноа. Одговор је лак. Првих неколико пута, сви се слажу. Али при трећем покушају, нешто се мења.

Као и у претходним случајевима, лако је одговорити које су две црте једнаке по величини. Али, без знања особе која је тестирана, други чланови групе су плаћени да се претварају да учествују у експерименту. Сви они дају исти погрешан одговор. Шта се дешава? Само 25 посто тестираних особа одлучно се држало онога за шта су сматрали да је исправно. Сви остали су се сложили с групом барем једанпут — иако су тиме порицали оно што су јасно видели својим очима!

Очигледно је да људи желе да се прилагоде другима око себе — чак толико да ће већина њих порећи и оно за шта знају да је истинито. Многи млади су лично доживели овакав притисак. Шеснаестогодишњи Данијел признаје: „Притисак вршњака те може навести да се промениш. И што је више људи око тебе, то је притисак све већи. Можеш чак почети да размишљаш да је оно што они раде исправно.“

Раније поменута Енџи наводи типичан пример таквог притиска у школи: „Када си  ишао у школу, било је веома важно коју одећу носиш. Морао си да имаш познате марке. А заправо ниси желео да потрошиш 50 евра на једну кошуљу — зашто би ико желео да то уради?“ Као што Енџи каже, може бити јако тешко да се препозна притисак који већ утиче на тебе. Али, може ли притисак вршњака утицати на нас и у озбиљнијим стварима?

Зашто притисак вршњака може бити опасан

Замисли да пливаш у мору. Док пливаш и док те носе таласи, друге снажне силе могу неприметно деловати. Таласи те носе ка обали, али исто тако ту може бити и нека подводна струја. Она те полако носи на другу страну. Када се напослетку осврнеш према обали, не можеш више видети ни породицу ни пријатеље. Ниси чак ни приметио колико те је далеко струја однела на другу страну! Слично томе, док обављамо наше свакодневне активности, наше мисли и осећања су под сталним утицајем. Пре него што тога постанемо свесни, ти утицаји нас могу одвести далеко од начела за која смо мислили да ћемо их се увек чврсто држати.

На пример, апостол Петар је био храбар човек. Он је неустрашиво потегао мач када је био суочен с непријатељском руљом у ноћи када је Исус ухапшен (Марко 14:43-47; Јован 18:10). Ипак, годинама касније га је притисак средине навео да покаже очигледну пристраност. Избегавао је нејеврејске хришћане — иако је раније примио од Христа визију која га је упутила да не сматра нејевреје нечистима (Дела апостолска 10:10-15, 28, 29). Петру је било теже да се суочи с презиром других људи него да се упусти у борбу мачевима! (Галатима 2:11, 12). Заиста, притисак средине може бити опасан.

Важно је да признамо моћ притиска вршњака

Из Петровог примера можемо извући важну поуку. Бити јак у нечему не значи бити јак у свему. Петар је имао слабе тачке, као и сви ми. Без обзира ко смо, морамо знати где смо слаби. Можемо се искрено упитати: ’Где сам рањив? Да ли жудим за богатим начином живота? Да ли полако постајем уображен? Колико далеко бих ишао да бих добио похвалу, положај и популарност?‘

Можда се не бисмо никада намерно изложили опасности тако што бисмо изабрали да се дружимо са онима који се дрогирају или који су промискуитетни. Међутим, шта је с нашим суптилнијим слабостима? Ако изаберемо да се блиско дружимо са онима који ће утицати на нас у стварима у којима смо слаби, онда себе доводимо у опасност да подлегнемо притиску вршњака — можда с трајном штетом.

Ипак, добра вест је да није сваки притисак вршњака лош. Да ли можемо да савладамо притисак вршњака — или да га чак добро искористимо? Како можемо да се боримо против негативног притиска вршњака? Ова питања ће бити осмотрена у једном од наредних чланака „Млади питају...“.

[Фуснота]

[Слика на странама 12, 13]

У материјалистичкој средини притисак вршњака може бити јак