Гајде — траг прошлости

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ БРИТАНИЈЕ

ШКОТСКЕ гајде које данас познајемо пореклом су из шкотских висоравни — а свирају се у Британији, Канади, Сједињеним Државама и другим земљама где се говори енглески — старе су тек једва 300 година. Међутим, можемо пронаћи трагове тог инструмента од пре више хиљада година у древном граду Уру, Аврахамовом дому, а такође и у древном Египту. На оба ова места пронађена су једноставна свирала од трске која изучаваоци сматрају претечама данашњих гајди. Међутим, није познато када је и ко додао мешину.

У библијској књизи Данила, написаној више од 500 година пре рођења Исуса Христа, конкретно се помињу шест вавилонских музичких инструмената (Данило 3:5, 10, 15). Један од њих је и арамејски назив сумпонија, у многим језицима преведен са гајде. a

Иако не можемо бити сигурни како је тај древни вавилонски инструмент изгледао, вероватно је личио на гајде које још увек постоје на Оријенту. Извештаји откривају да су у Персији (Ирану), Индији и Кини гајде коришћене у разним облицима, а неке од њих још увек постоје.

Светска разноликост

Римски цар Нерон је током своје владавине у првом веку н. е. обећао да ће ако  задржи свој престо свирати „редом хидрауличне оргуље, флауту и гајде“, написао је римски историчар Светоније. Око 50 година пре Нероновог рођења 37. н. е, једна песма за коју се каже да ју је написао песник Вергилије помиње „свирала која угодно цвркућу“.

Гајде су се још од давнина свирале у Италији, Ирској, Немачкој, Пољској, Француској и Шпанији, као и на Балкану и Скандинавији. Али како су оне доспеле у Британију? Зна се да су око 500. пре н. е., Келти донели неку врсту гајди у ту земљу, али и да су у Шкотској и многим грофовијама у Енглеској још одраније постојали неки облици гајди. The Oxford Companion to Music чак наводи да су „гајде у Енглеској биле популарне вековима пре него у Шкотској“.

Римска пешадија је имала своје гајдаше, али нико са сигурношћу не може рећи да ли су Римљани донели гајде 43. н. е. приликом освајања британских острва, или су само увећали њихов тамошњи број.

Ако данас посетите Шкотску и добијете шансу да чујете како се звук гајди разлеже долинама шкотских висоравни, биће то искуство које ћете тешко заборавити.

[Фуснота]

 [Оквир⁄Слика на странама 24, 25]

У циљу скупљања добровољног прилога за борбу против рака, хиљаде гајдаша и добошара, описаних као „највећи оркестар гајдаша“, парадирали су августа 2000. чувеним Принсес стритом у Единбургу (приказано горе). Овим шкотским гајдашима придружили су се свирачи не само из Европе, Канаде и Сједињених Држава већ чак и из Хонгконга и с пацифичког острва Гуам.

Гајде са шкотских висоравни једне су од најзначајнијих преосталих гајди пореклом из Шкотске. У њих спадају и гајде из шкотских низија и мале шкотске гајде. Гајде из Нортумберланда јесу једини преостали енглески инструмент те врсте. Њихов нежни тон је нешто између кларинета и обое. За разлику од гајди са шкотских висоравни, свака од три наведене врсте гајди има мале мехове који се шире и скупљају покретима руке свирача, који на тај начин пуни мешину ваздухом, а не дувањем директно у њу.

Писац Франсис Колинсон у свом делу The Bagpipe—The History of a Musical Instrument бележи да је 1746. енглески двор изрекао следећу пресуду: „[Шкотски] пук са шкотских висоравни никада није марширао без гајди“, и „зато су њихове гајде, у очима закона, биле ратно оруђе.“ Будући да ниједан клан никада није пошао у битку без гајди, гајде са шкотских висоравни постале су јединствене по томе што су једини музички инструмент који је „забрањен“ као ратно оруђе.

[Извор]

Colin Dickson

[Оквир⁄Слике на 25. страни]

Гајде са шкотских висоравни

Дуваљка: На завршетку има вентил за проток ваздуха само у једном правцу и повезана је с мешином помоћу прстена причвршћеног на рупу на мешини. Кроз ту дуваљку гајдаш надувава мешину коју затим притиска и тера ваздух кроз карабу и берде.

Пискови: Најбољи се праве од трске Arundo donax, која се у ову сврху узгаја у Француској, Италији и Шпанији.

Караба: Свираљка на којој се звук производи помоћу осам рупица за прсте, од којих је једна на доњој страни за палац. Звук настаје кроз двоструки тршчани језичак. Ваздух у карабу стиже из мешине која је под гајдашевим пазухом.

Бас берда: Сличан тенор трубњевима, али за две октаве нижи од карабе.

Потпоре: Углавном од слоноваче, китовог зуба или кости, али се данас такође користе и пластичне.

Тенор берде: Постоје два. У сваком трепери по један језичак тако да су у сазвучју, једну октаву ниже од карабе.

Мешина: Традиционално се прави од животињске коже и обично прекрива карираним платном.

Дрвени делови: У почетку се користило светло обојено дрво које се могло наћи локално — често шимшир — које се бојило у црно. Касније је омиљено дрво постало абоносовина (Brya ebenus), тешко и чврсто дрво са Западноиндијских острва, али ту су и други као што су афричко црно дрво које припада врсти Dalbergia melanoxylon.

[Слике]

Језичак берде

Језичак карабе

[Слика на 23. страни]

Шкотски гајдаш у ношњи са шкотских висоравни

[Слика на 24. страни]

Караба за вежбање: Гајдаш учи да свира на овом засебном инструменту.