Омладински спортови — нова епидемија насиља

◼ Група средњошколаца окупила се да игра рагби. Након што једна екипа побеђује освајањем поена у продужетку, утакмица се завршава тучом, у којој преко 100 родитеља, тренера и играча вичу једни на друге и размењују ударце.

◼ Група дечака и девојчица узраста од 9 до 12 година играју рагби. Када један десетогодишњи играч испушта додату лопту, његов тренер га баца на земљу, ломећи му при том обе руке.

◼ Тренер једног бејзбол тима Мале лиге, за децу узраста од 8 до 12 година, у току утакмице шаље једног од својих играча на клупу. Отац тог дечака прети тренеру да ће га убити и бива осуђен на 45 дана затвора.

◼ Током загрејавања уочи једне утакмице у хокеју на леду за децу, очеви двојице играча почињу да се препиру око примењивања правила игре. Један од њих на смрт пребија другог на очи његово троје деце.

ЗАСТРАШУЈУЋИ извештаји попут ових постали су уобичајени до алармантних размера. На спортским теренима, кошаркашким игралиштима и клизалиштима, изгледа да се шири нова епидемија насиља. То је насиље родитеља и тренера који би се радије потукли него изгубили утакмицу. Џефри Лесли, председник једног Спортског  удружења с Флориде, каже: „Гледао сам родитеље који вриште на своју децу, грубо их терајући да постигну успех; децу која се туку на утакмицама, подстакнута од стране својих родитеља; децу која плачу на терену, јер су их њихови родитељи постидели.“ Он додаје: „Ништа не може изазвати родитеље да се понашају на најгори могући начин као што то могу спортови у којима учествују млади.“ Да би заштитиле децу од таквог насиља, неке општине су морале да предузму драстичне мере тако што су забраниле неким родитељима да присуствују спортским догађајима у којима учествују њихова деца.

Какве су последице ове епидемије беса? „Ово срамно понашање све већег броја одраслих“, каже Фред Енг, оснивач и председник Националног савеза за омладинске спортове са седиштем на Флориди, „прља омладинске спортове, квари им забаву и преноси милионима деце поруку да је непријатељско и агресивно понашање прихватљиво.“

Победа по сваку цену

Изгледа да је у корену овог проблема жеља неких родитеља да њихова деца надмаше другу децу и да победе по сваку цену. Представница канадског Института за спречавање злостављања деце каже: „Када је најважније победити, када је најважније бити јачи, тада ставови попут ових стварају средину у којој рањиви људи пате. У спорту где влада овакав дух, рањиви људи су деца.“ Један званичник Удружења за физичко и здравствено образовање Онтарија (Канада), запажа да се код деце која су изложена таквим притисцима „могу у раном узрасту појавити психички проблеми. И када одрасту, може им бити тешко да прихвате пораз“.

Не изненађује то што се бес родитеља и претерано ревних тренера често директно преноси на младе спортисте. Током једне одбојкашке утакмице за узраст јуниорки, играчице су седам пута напале судије. Једна девојка која је била избачена с једног тениског меча реаговала је тако што је демолирала аутомобил једног званичника. Након што му је био досуђен прекршај, један рвач, иначе средњошколац, нокаутирао је судију тако што га је главом снажно ударио у чело. „Некада су омладински спортови [били] оаза лепог спортског понашања“, каже Дарел Бернет, дечји клинички психолог и психолог за младе спортисте. „Више то нису. Ту више уопште није реч о забави.“

Шта могу учинити родитељи

Родитељи треба да задрже на уму да деца уживају у спортским активностима због забаве и вежбања. Претварање спортова чији су учесници деца у активности које доводе до великог стреса и излажу децу вербалном злостављању има стога супротан ефекат — и сурово је. Библија каже: „Никада не доводите своју децу до љутње“ (Ефешанима 6:4, The Jerusalem Bible).

Шта може помоћи једном родитељу да у том погледу буде уравнотежен? Пре свега, може бити од користи ако настојите да задржите на уму како је то било с вама када сте били млади. Да ли сте могли постићи резултат који се могао упоредити с резултатом једног професионалца? Да ли је разумно да то очекујете од свог сина или кћерке? На крају крајева, ’деца су нејака‘ (Постање 33:13). Такође, покушајте да задржите исправан став према победи и поразу. Библија назива необуздано ривалство ’таштином и ловљењем ветра‘ (Проповедник 4:4).

Занимљиво, један бивши бејзбол играч који се такмичио у највишем рангу саветује родитеље да имају уравнотежено гледиште према победи и поразу тако да се не љуте када дете не игра добро нити да се претерано узбуђују када оно победи. Уместо да победу сматрају најважнијом ствари, родитељи треба да се усредсреде на то да њихова деца уживају у спорту и на користи које имају када су у доброј форми.

Неки родитељи су стога дошли до закључка да организовани спортови у којима  деца учествују подстичу нездрав такмичарски дух. Међутим, то не значи да њихова деца не уживају у спортским активностима с другима. Многи хришћански родитељи су, на пример, установили да њихова деца уживају док се са суобожаваоцима баве неким спортом у дворишту или у оближњем парку. На овај начин родитељи могу боље надзирати с ким се њихова деца друже. Породични излети могу пружити и друге прилике за здраво бављење спортом. Истина, играти утакмицу у дворишту вероватно није толико узбудљиво као играти у неком победничком тиму. Међутим, никада не заборавите да је у најбољем случају, „телесно вежбање корисно [само] за мало; а оданост Богу корисна је за све“ (1. Тимотеју 4:8). Уравнотеженим гледиштем о спорту можете спречити да ваше дете буде жртва нове епидемије насиља.

[Слике на 15. страни]

Спорт треба да буде забава, а не извор сукоба