Вера упркос кушњи у Словачкој

ИСПРИЧАО ЈАН БАЛИ

РОДИО сам се 24. децембра 1910. у Захору, једном селу које се сада налази у источној Словачкој. У то време, наше село је припадало Аустроугарској царевини. Године 1913, мајка ме је одвела у Сједињене Државе да бисмо се придружили оцу, који је раније отишао из Захора. Две године након што смо се доселили у Гери у Индијани, родила се моја сестра Ана. Потом се отац разболео и умро 1917.

Постао сам марљив ученик, с посебним занимањем за религију. Моје интересовање за духовне ствари запазио је наставник из калвинистичке цркве, где сам похађао недељну школу. Да би утолио моју глад, дао ми је Холманово издање Библије које садржи око 4 000 питања и одговора. То је пружило доста материјала за размишљање за мој 11-годишњи ум.

’Ово је истина‘

Током ових раних година, неки словачки имигранти из области где смо живели постали су Истраживачи Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Један од њих је био мој стриц Михал Бали, који нам је пренео библијску истину. Међутим, мајка, моја сестра и ја смо се 1922. вратили у Захор, који је до тада постао део источне Чехословачке.

Убрзо после тога, стриц Михал ми је послао комплетну збирку Студија̂ Писма од Чарлса Тејза Расела, као и сва поново одштампана издања часописа Кула стражара од првог издања од 1. јула 1879. Све сам их прочитао, неке делове неколико пута, и уверио се да сам пронашао библијску истину коју сам тражио.

Отприлике у исто време, неки Истраживачи Библије словачког порекла вратили су се из Сједињених Држава у своју родну земљу. Они су основали прву словачку групу Истраживача Библије у Чехословачкој. Моја мајка и ја смо посећивали састанке који су се тих раних година одржавали у нашем селу Захору, као и у другим оближњим местима.

Ови састанци су подсећали на хришћанске састанке који су се одржавали у првом веку. Обично смо се састајали у дому неког Истраживача Библије, где смо седели око стола с петролејском лампом на средини. Као најмлађи, седео бих по страни и слушао у мраку. Међутим, понекад сам био  позван да учествујем. Када су други били мало несигурни у оно што су читали на словачком језику, рекли би: „Јан, како на енглеском пише о томе?“ Једва сам чекао да се приближим лампи и да преведем на словачки оно што је писало у енглеској публикацији.

Међу онима који су постали Истраживачи Библије у Сједињеним Државама и вратили се назад био је и Михал Шалата. Он се вратио у оближње село Сечовце где је некада живео, и помогао да се организује дело проповедања у Чехословачкој. Брат Шалата ме је водио на његова проповедничка путовања. Затим сам га 1924, када сам имао 13 година, замолио да ме крсти. Иако је мајка сматрала да сам прилично млад за тако озбиљан корак, уверио сам је да је то моја чврста одлука. Тако сам тог јула током једнодневног конгреса одржаног близу реке Ондава, крштењем у овој реци симболизовао своје предање Јехови.

Драгоцене предности службе

Када сам имао 17 година, чуо сам да ће неколико километара од села где сам проповедао бити једна сахрана. То је била прва сахрана у тој области коју је требало да обаве Истраживачи Библије. Када сам стигао, прогурао сам се између радозналих мештана до говорника. Када сам му се приближио, он се окренуо према мени и рекао: „Ја ћу говорити први, а онда ћеш ти да наставиш.“

Свој говор сам темељио на библијском стиху из 1. Петрове 4:7, где стоји: „А свему се крај приближио.“ Из Писма сам показао да је близу крај и патњи и смрти, и објаснио наду у ускрсење (Јован 5:28, 29; Дела апостолска 24:15). Упркос чињеници да сам изгледао чак и млађи него што сам био — или можда захваљујући томе — сви присутни су ме пажљиво слушали.

Кула стражара од 15. септембра 1931, објавила је узбудљиву вест која је гласила да више не желимо да будемо познати као Истраживачи Библије нити по било ком сличном имену, већ да желимо да будемо познати као Јеховини сведоци. Након што смо прочитали обавештење, Истраживачи Библије из наше области организовали су посебан састанак. Око 100 Истраживача Библије окупило се у селу Поздишовце. Тамо сам имао предност да одржим говор под насловом „Ново име“ који је био темељен на горе поменутом чланку из Куле стражаре.

С великом радошћу, сви присутни су подигли руку када су били упитани да ли прихватају исту резолуцију коју су усвојили њихови суверници у другим деловима света. Потом смо послали телеграм светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку, у којем је стајало: „Ми, Јеховини сведоци, данас окупљени у Поздишовцу, слажемо се са објашњењем из Куле стражаре у вези с новим именом и прихватамо то ново име, Јеховини сведоци.“

Велико подручје Словачке и Прикарпатске области, које је пре Другог светског рата припадало Чехословачкој, постало је плодан терен за нашу хришћанску службу. Ово велико подручје смо обилазили пешке или смо користили воз, аутобус и бицикл. У то време се у многим градовима приказивала „Фото-драма стварања“, презентација покретних слика и слајдова пропраћена синхронизованим звуком. После сваког приказивања, сакупљале су се адресе заинтересованих особа. Добио сам пуно таквих адреса и био сам замољен да организујем Сведоке како би посетили те особе. У неким градовима смо изнајмљивали салу где сам држао посебан говор који би уследио након приказивања фото-драме.

Током 1930-их сам имао предност да будем делегат на већим конгресима у главном  граду, Прагу. Године 1932, извршене су припреме за први међународни конгрес у Чехословачкој. Састали смо се у позоришту Варијете. Тема јавног предавања „Европа пре уништења“ привукла је пажњу људи и присуствовало је око 1 500 особа. Други међународни конгрес је одржан у Прагу 1937, и имао сам предност да изнесем један од говора. Присуствовали су и делегати из многих европских земаља, и сви смо добили охрабрење које нам је било потребно да бисмо издржали кушње које су ускоро уследиле током Другог светског рата.

Венчање и снажни испити

По повратку у Чехословачку, мајка и ја смо тесно сарађивали у делу проповедања с другим Истраживачима Библије из суседног села Поздишовце. Тамо сам запазио једну привлачну девојку, Ану Рохалову. Када смо постали старији, схватили смо да једно према другом осећамо нешто више од само хришћанске наклоности између брата и сестре. Венчали смо се 1937. Од тада ме је Ана подржавала, чак и током ’тешког времена‘ које је уследило (2. Тимотеју 4:2).

Убрзо након нашег венчања, било је очигледно да се Европа припрема за Други светски рат. До новембра 1938, јужни делови Прикарпатске области и Словачке припојени су Мађарској, која је сарађивала с нацистичком Немачком. Мађарска полиција је забранила наше састанке и морали смо редовно да се јављамо у полицијску станицу.

Након што је Други светски рат почео септембра 1939, неки од нас из Захора, и мушкарци и жене, били смо ухапшени и одведени у једну стару тврђаву близу града Мукачево, који се сада налази у Украјини. Тамо смо срели доста других Сведока из прикарпатских скупштина. Три до четири месеца су нас испитивали и често тукли, а онда нам је судио посебан војни суд. Свима су поставили само једно питање: „Да ли желите да се борите за Мађарску против СССР-а?“ Пошто смо одбили, изречена нам је пресуда и на крају смо послати у затвор који се налазио у Булевару Маргит број 85 у Будимпешти у Мађарској.

Сви затвореници су гладовали. Ускоро су се рашириле болести и затвореници су почели да умиру. Како сам се само обрадовао када је моја жена допутовала чак из Захора да ме види! Иако смо могли да разговарамо само око пет минута кроз затворске решетке, био сам захвалан Јехови за тако верног животног сапутника. a

Из затвора у радни логор

Из затвора сам одведен право у Јасберењ у Мађарској, где је одведено око 160 Сведока. Док смо били тамо, један мађарски официр нам је изрекао последњу понуду мађарске владе: „Ако сте спремни да служите у војсци, иступите.“ Нико није иступио. Официр је рекао: „Иако се не слажем са овим што радите, дивим се вашој одлучности да останете верни.“

Неколико дана касније, укрцани смо на брод на Дунаву и кренули на пут до радног логора близу југословенског града Бора. Док смо били на броду, војници и њихов заповедник су више пута покушали да нас натерају да компромитујемо своју веру. Заповедник је наредио војницима да нас  ударају пушкама, шутирају чизмама и да користе друге методе малтретирања.

Када нас је преузео потпуковник Андраш Болог, командир радног логора у Бору, рекао нам је: „Ако је тачно оно што ми је речено о вама, онда ћете ускоро умрети.“ Али након што је прочитао запечаћену поруку од владиних службеника, с поштовањем је поступао према нама. Болог нам је дао релативну слободу кретања и чак нам је дозволио да саградимо бараке за себе. Иако је храна била оскудна, имали смо своју кухињу, тако да је расподела хране била поштена.

Марта 1944, почела је немачка окупација Мађарске. У то време, Болога је заменио пронацистички командир по имену Едје Марањи. Он је наметнуо строгу дисциплину, сличну оној у концентрационим логорима. Међутим, ускоро се руска војска приближила и логор у Бору је био евакуисан. Касније, током нашег марша, били смо очевици масакра Јевреја у Црвенки. То што смо били поштеђени изгледало је као право чудо.

Када смо стигли до границе између Мађарске и Аустрије, добили смо наређење да копамо митраљеска гнезда. Објаснили смо да смо затворени баш зато што смо одбили да учествујемо у војним активностима. Пошто сам био на челу групе, један мађарски официр ме је зграбио и почео да ме бије. „Убићу те!“ вриштао је. „Ако ти не радиш, и други ће следити твој лош пример!“ Живот ми је спасла само храбра интервенција Андраша Барте, једног старијег Сведока који је предводио наше дело проповедања. b

Неколико недеља касније, рат се завршио и кренули смо на пут до куће. Други затвореници, који су раније пуштени из Бора, известили су да су убијени сви који су одведени у Црвенку. Тако је моја жена око шест месеци живела као удовица. Како се изненадила када ме је једног дана видела на прагу! Плакали смо од среће када смо се загрлили после толико година.

Реорганизовање дела

После Другог светског рата, Словачка се поново ујединила с Чешком да би се формирала Чехословачка. Међутим, Прикарпатска област, чији је велики део пре рата припадао Чехословачкој, постала је део Украјине у Совјетском Савезу. Године 1945, Михал Москал и ја смо отишли до Братиславе, сада главног града Словачке, где смо се срели са одговорном браћом за реорганизацију дела проповедања. Иако смо били физички и емоционално исцрпљени, једва смо чекали да наставимо са испуњавањем нашег опуномоћења да проповедамо добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14; 28:18-20).

Снажан подстицај за наше дело после рата били су конгреси. Септембра 1946, у Брну је одржан први конгрес за целу земљу.  Имао сам предност да изнесем говор на тему „Жетва, свршетак система ствари“.

Други конгрес за целу земљу одржан је у Брну 1947. Тамо су охрабрујуће говоре одржали Натан Х. Нор, Милтон Г. Хеншел и Хејден К. Ковингтон, који су дошли у посету из светске централе Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку. Имао сам предност да служим као преводилац њихових излагања. Иако је у то време у Чехословачкој било око 1 400 објавитеља Краљевства, јавном предавању је присуствовало око 2 300 особа.

Прогонство под комунизмом

Комунисти су преузели власт у земљи 1948, и убрзо су увели забрану нашег дела проповедања која је трајала 40 година. Године 1952, ухапшени су многи од нас које су власти сматрале вођама. Већина је била оптужена за субверзију, а неколико нас за велеиздају. Био сам затворен и испитиван 18 месеци. Када сам питао у ком смислу сам издајник, судија је рекао: „Говорили сте о Божјем Краљевству. И рекли сте да ће то Краљевство преузети власт над светом. То укључује и Чехословачку.“

„У том случају“, одговорио сам, „треба да судите за издају свима који изговарају Оченаш и моле се да ’дође Божје Краљевство‘“. Ипак сам био осуђен на пет и по година и послат у озлоглашени комунистички затвор у Јахимову.

Након што сам одслужио већи део затворске казне, био сам пуштен. Моја жена Ана ме је верно подржавала путем писама и посета и бринула се о нашој ћерки Марији. Коначно смо били поново заједно као породица и наставили с нашим хришћанским активностима, које смо обављали илегално.

Богат живот у служби за Јехову

Током протеклих 70 и више година, Јеховини сведоци у нашој области су служили под разним околностима, од чега већину времена под комунистичком владавином. Истина је да сам остарио и физички ослабио, али још увек могу да служим као хришћански старешина у Захору, заједно с верним слугама као што је Јан Корпа-Ондо, који је још увек жив у својој 98. години. c Моја драга жена, истински дар од Јехове, умрла је 1996.

Још увек имам живу визију једне замишљене сцене описане на странама 228 до 231 у књизи Пут у Рај, која је објављена 1924. Читалац је замољен да замисли себе како у Рају чује разговор између две ускрснуле особе. Оне се чуде где су. Онда једна особа која је преживела Армагедон има прилику да им објасни да су оне ускрснуте у Рају (Лука 23:43). Ако преживим Армагедон, волео бих да те ствари објасним својој жени, мајци и другим вољенима када ускрсну. Али, ако умрем пре Армагедона, унапред се радујем времену када ће ми неко у новом свету испричати шта се десило после моје смрти.

И даље сам захвалан за јединствену предност која заиста улива страхопоштовање — што могу да разговарам са Сувереним Господом свемира и што могу да му се приближим. Одлучан сам у томе да и даље живим у складу с речима апостола Павла из Римљанима 14:8: „Ако живимо, Јехови живимо, и ако умиремо, Јехови умиремо. Зато и ако живимо и ако умиремо, припадамо Јехови.“

[Фусноте]

[Слика на 21. страни]

Са Аном, годину дана након нашег венчања

[Слике на 22. страни]

С Натаном Х. Нором на конгресу у Брну 1947.