Да ли су играчи у опасности?

Дванаестогодишњи дечак је „сабио у ћошак ненаоружаног непријатеља и из непосредне близине уперио у њега оружје. ’Нећеш ми побећи!‘ рекао је дечак с манијачким погледом, церећи се лику са екрана. ’Сад си мој!‘ Дечак је притиснуо дугме и пуцао лику у главу. Бели лабораторијски мантил човека са екрана био је испрскан крвљу, онда се затетурао и пао. ’Готов си!‘ рекао је дечак смејући се“.

ОВИМ примером ситуације из једне компјутерске игре, која је цитирана у чланку „Computer Violence: Are Your Kids at Risk?“ од Стивена Бара, намеће се питање које се налази у самом нашем наслову. На тржишту има више од 5 000 различитих компјутерских и видео игара. За неке од њих се сматра да су уједно и образовног карактера и да су безазлена забава.

Једна таква игра поучава географији, а друга како да се управља авионом. Неке игре поучавају играча логичком размишљању и решавању проблема. Постоје чак игре предвиђене да имају терапеутско дејство на играча. На пример, једна од њих је осмишљена тако да помогне онима који пате  од поремећаја у читању. Неке игре могу такође помоћи младима да се оспособе за рад на рачунару, што је све важније у овој технолошки оријентисаној ери.

Стручњаци истичу мрачну страну

„Неке игре истичу антисоцијалне теме о насиљу, сексу и вулгарном језику“, каже Дејвид Волш, председник Америчког института за медије и породицу. „Нажалост, изгледа да су баш те игре посебно популарне код деце старости од осам до петнаест година.“

Једна студија у Сједињеним Државама показала је да је скоро 80 посто видео-игара које воле млади људи, насилног садржаја. Рик Дајер, председник фирме Virtual Image Productions, каже: „То више нису само игре. То су машине за учење. На најневероватнији начин учимо децу какав је осећај када се повуче обарач... Али при том не уче које су последице таквих поступака у стварном животу.“

Јавно негодовање против насилних игара могло се чути још давне 1976. као реакција на аркадну игру Death Race. Циљ игре је био тај да се прегазе пешаци који се шетају по екрану. Победио би играч који је прегазио највише пешака. Нове, префињеније игре имају бољу графику и омогућују играчу да још реалније учествује у насиљу.

На пример у игри Carmageddon, играч ће прегазити и убити до 33 000 људи док не заврши све нивое. У опису наставка те игре стоји: „Не само што су жртве згњечене под вашим точковима и њихова крв прска по ветробрану, оне такође падају на колена и моле за милост, или почине самоубиство. Ако желите, можете их раскомадати.“

Да ли је све то симулирано насиље штетно? Поводом тога је вођено око 3 000 студија. Многи указују на то да постоји веза између насиља у играма и повећане агресивности код играча. Случајеви насиља код младих често потврђују ту повезаност.

Неки стручњаци умањују утицај ових игара говорећи да се морају узети у обзир и други фактори, као што је могућност да такве игре изабирају деца која су већ склона насиљу. Али да ли је могуће да насилне игре доприносе насиљу? Изгледа да није реално побијати чињеницу да на људе не утиче оно што гледају. Да то није тачно, зашто би комерцијални свет годишње трошио милијарде долара на телевизијске рекламе?

’Вештина и спремност да се убија‘

Војни психолог Дејвид Гросман, писац књиге On Killing, тврди да насиље у компјутерским играма обучава децу на исти начин  као што и војна обука учи војнике да се ослободе свог урођеног уздржавање од убијања. На пример војска је открила да је у великом постотку могуће потиснути ово опирање код људи у пешадији тако што се приликом увежбавања гађања, обичне кружне мете замењују метама са силуетом људи. На сличан начин, тврди Гросман, насилне игре уче децу „вештини и спремности да се убија“.

Према истраживању које се појављује у публикацији Journal of Personality and Social Psychology, насиље у видео и компјутерским играма чак може постати опасније од насиља које се може видети на телевизији или у филмовима, пошто се играч идентификује с ликовима који спроводе то насиље. Телевизија омогућава да будемо посматрачи насиља, а компјутерске игре могу учинити да се осећамо као да учествујемо у насиљу. Осим тога, филм може детету одузети само неколико сати времена док га гледа, док дете може провести чак 100 сати савладавајући обичну видео-игру.

Неке државе се служе системом класификације истичући да су брутално насилне игре искључиво за одрасле. Али такав систем је користан само онда када се законски спроводи. Једна студија у Сједињеним Државама открила је да 66 посто анкетираних родитеља нису ни упознати с тим системом класификације. Директор Одбора за класификацију софтвера за забаву каже да тај систем није првенствено осмишљен да би спречавао децу од набављања извесних игара. Он објашњава: „Наша улога није да сугеришемо при избору. Ми родитељима пружамо могућност да сами одлуче шта желе и шта не желе за своју децу.“

Заразне игре?

Нове он-лајн игре, које на Интернету играју људи широм света и које омогућују да сваки играч игра улогу извесног лика који може да се избори с разним изазовима, доприносе да се играч осећа све успешнијим. Време које играч проводи над својим ликом постаје улог и пружа му осећај да је награђен, што га мами да настави са игром. За неке је игра права зараза — можда је то један од разлога због чега нека он-лајн игра може да траје месецима или чак годинама.

Часопис Time је известио да је недавно у Јужној Кореји настало велико занимање за једну он-лајн игру која се зове Lineage. У овој игри учесници се боре за надмоћ у средњовековном окружењу.  Играч напредује кроз разне нивое, тежећи ка неком посебном рангу. Неки млади играју целу ноћ и тешко им је да током наредног дана остану будни у школи. Родитељи се брину али не знају увек како да реше проблем. Један млади играч је објаснио у интервјуу: „Када ме људи сретну док сам на мрежи они мисле да сам оштроуман, али када ме сретну у свакодневном животу саветују ми да смршам.“

Корејски психолог Јунмо Квон објашњава зашто је Lineage постао тако популаран: „У стварном свету, у Кореји, морате да савладавате своје нагоне и скривене жеље. У игри они дођу до изражаја.“ Стога млади људи беже из реалности у свет маште. Један довитљиви коментатор овако описује играче: „За играча је свет игре много занимљивији од стварности. Стварност је само простор у којем он зарађује малу количину новца да би наставио игру.“

Утицај на здравље

Статистике из Сједињених Држава показују да просечан ученик шестог разреда основне школе у просеку дневно гледа телевизију четири сата — а у то није укључено време које он проводи играјући игре, зурећи у компјутерски монитор или телевизор. У анкети за 1995, више од 60 посто деце је признало да су често играла дуже него што су намеравала. Често је последица тога неурађен домаћи задатак. Једна јапанска студија је показала да компјутерске игре стимулишу само један мањи део дететовог мозга. Према тој студији, деци је потребно више читања, писања и аритметике. Али да би се њихов мозак у потпуности развио, такође је потребно да се играју напољу са осталом децом и да контактирају међу собом.

Према неким извештајима, око 40 посто деце у САД између пет и осам година пати од клиничке гојазности. Овом проблему вероватно доприноси недостатак вежбања због превише времена проведеног испред ТВ-а или компјутерског монитора. Једна компанија је чак направила опрему за вежбање која се може користити док се играју компјутерске игре. Међутим, очигледно је да би било далеко боље скратити време намењено игрању таквих игара, обезбеђујући довољно времена за друге активности које могу помоћи детету да се развије у комплетну личност.

Ево још једног здравственог питања: Могу ли настати проблеми с видом услед непрестаног гледања у екран кроз дужи период. Анкете показују да најмање једна четвртина свих корисника компјутера има проблема с видом. Један разлог је тај што може доћи до ређег трептања очима, услед чега се очи суше и надражују. Трептање чисти очи, стимулише стварање суза и испира прљавштину.

 Са својом ограниченом свесношћу о себи, деца могу уз краће паузе сатима играти компјутерске игре. То може довести до напрезања очију и проблема с фокусирањем. Стручњаци предлажу да се након сваког сата рада на компјутеру редовно праве паузе од неколико минута. a

Глобални бизнис у замаху

Интересовање за он-лајн игре изгледа да је широм света у порасту. На све више места се отварају Интернет кафеи. Опремљени су с много компјутера, а гости плаћају да би се прикључили на мрежу и играли игре. Није необично да неки млади потроше чак 200 евра месечно у таквим кафеима.

Нема сумње, индустрија игара је у замаху. Очекује се да ће тржиште за он-лајн игре порасти за више од 70 посто у наредних пет година.

Међутим, јасно је да ова индустрија која нагло расте има своју мрачну страну. Опасности су стварне. Нико од нас није рад да угрози своје здравље, да се претерано разбацује с временом и новцем или да се навикне на насиље и убијање. Наша деца би још мање смела да приуште себи тако нешто. Зато се тешко може рећи да су компјутерске игре увек образовног карактера или да су безазлена забава. Раније цитирани Дејвид Волш каже: „Ова врста медија је вероватно далеко моћнија него што ми мислимо.“ Он додаје: „Ако су родитељи одговорни да се старају о својој деци, онда наша дефиниција о старању мора да иде у корак с променљивим светом медија.“

Заиста, као што Библија каже, „мења се сцена овог света“ (1. Коринћанима 7:31). А изгледа да се ништа не мења тако брзо као свет забаве. Многи родитељи су обесхрабрени и при самом покушају да иду у корак с променљивим трендовима и утицајима којима су њихова деца из дана у дан бомбардована. Међутим, немојте бити обесхрабрени. Многи родитељи успевају да одгајају своју децу тако што им помажу да се усредсреде на оно што је заиста важно. Деца, као и сви остали, треба да знају да наше највеће потребе никада не могу бити задовољене путем забаве — било путем компјутера, ТВ-а или било ког другог медија. Праву срећу, као што је то Исус једном рекао, налазе они који „су свесни својих духовних потреба“ (Матеј 5:3).

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

ЕЛЕКТРОНСКЕ ИГРЕ — сажетак опасности

▸ Играње насилних компјутерских и видео игара може довести до агресивног понашања.

▸ Електронске игре могу учинити да будете нешто више од посматрача насиља; оне су осмишљене тако да се осећате као учесник.

▸ За оне који се лако уживљавају, игре могу замаглити разлику између стварности и маште.

▸ Попут неке друге зависности, играње игара може довести до занемаривања озбиљних обавеза и међуљудских односа.

▸ Игре могу прогутати време које би требало да деца потроше на друге важне активности, као што су учење, контакти са осталима и креативна игра.

▸ Ако се дуже време гледа у екран, може доћи до напрезања очију.

▸ Недостатак физичког вежбања, што је могућа последица играња игара, може довести до гојазности.

▸ Игре вас могу лишити новца и времена.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Како се решити ове навике

Томас, 23-годишњи хришћанин, присећа се: „Док сам био школарац, често нисам урадио домаћи због играња. Касније се то одразило и на друге ствари у животу. Наставио сам са играма чак и када сам постао пуновремени слуга волонтер. Коначно сам схватио да ми то одузима превише времена и енергије. Понекад када сам играо пре одласка у службу или на хришћанске састанке, било ми је веома тешко да се концентришем. Скоро увек сам размишљао о томе како ћу решити неки проблем у игри када се вратим кући. Трпели су мој лични студиј и редовно читање Библије. Моја радост у служењу Богу почела је да јењава.

„Касно једне ноћи док сам био у кревету, осетио сам да морам прекинути с тим. Устао сам, упалио компјутер, селектирао све игре и обрисао их. Све је нестало за трен ока! Било ми је заиста тешко. Схватио сам да сам постао зависан од игара више него што сам мислио. Али такође сам се осећао као победник јер сам знао да сам то учинио за своје добро. Признајем да сам од тада купио неколико игара. Али сада сам далеко строжи према себи. Чим приметим да ми је тешко да одржавам равнотежу, ја поново притиснем другме за брисање.“

[Слика на 6. страни]

Неки кажу да постоји повезаност између насиља у играма и агресивности играча

[Слика на 7. страни]

Просторија за играње на Интернету у Сеулу, Кореја