Необичан посао — али га волим

ЈУТАРЊА тишина је нарушена брујањем мог специјалног брода док остављам за собом уснулу луку Гибсонса. Цик је зоре — време да кренем у потрагу за својим „пленом“.

На западној обали Канаде, многи послови су повезани са шумарством и сечом дрва, као и мој посао. Међутим, мало је послова који су тако необични као што је овај. Ја спасавам дебла. То није неко ново занимање. У ствари, неки од нас који обављамо овај посао већ смо четврта генерација спасилаца. Могло би се рећи да смо се бавили рециклажом пре него што је она постала популарна! Ја радим у подручју Хау Саунда и Џорџијског пролаза, између острва Ванкувер и обале Британске Колумбије. Ово подручје је само део ванкуверске области за спасавање дебала.

Један од главних начина на које фирме за обарање дрвећа транспортују оборена стабла, то јест дебла, јесте тако што их сакупљају у реке нанижући једне за другима или их вуку шлеперима. Транспорт дебала водом је економичан а захваљујући Тихом океану, овде има доста воде. Међутим, постоји пуно чинилаца који отежавају овај процес. Ветрови и морске мене брзо се мењају, а и олује настају сасвим изненада. Тако се многа дебла изгубе. Тад наступају спасиоци дебала.

Спасавање изгубљених дебала

Само овлашћени поморски спасиоци дебала смеју спасавати дебла која се могу продати и која су залутала приликом плутања или вуче шлепером. Спасиоци плаћају годишње за ту дозволу, а када се дозвола први пут издаје добија се нумератор с јединственим бројем дозволе. Било које дебло које плива или које се налази на обали испод највишег нивоа плиме, може да се спасе. Најпре нумератором утискујемо наш идентификациони број.

Такође је неопходан добро опремљен брод. То није брод који се обично користи за рекреацију. Ми користимо робустне, чврсте мале бродове који могу варирати од бродова с ванбродским мотором до тегљача — али који имају веома дебео труп. Металне избочине на прамцу служе за гурање дебала и увек смо добро снабдевени јаким ужадима дугачким 4,5 метара, која имају метални шиљак на крају. Када пронађемо дебло које може да се спасе,  добро забијемо шиљак у дебло, а уже вежемо за стуб на броду. Такође носимо са собом сву неопходну безбедносну опрему.

Онај ко је нов у овом послу убрзо схвата да бавити се тим није тако једноставно као што то на први поглед изгледа. С радом се почиње рано у зору под свим могућим временским условима у било које доба године. Зими је можда потребно да разбијемо лед да бисмо уопште могли да изађемо из луке.

Где проналазимо дебла? Пуно тога зависи од два фактора: од морских мена и од ветрова. Пре него што ујутро изађе, искусни спасилац дебала најпре погледа табелу с плимом и осеком. Најбоље је када су велике промене у морским менама јер нам оне доносе више дебала. Осим тога, дебла је лакше одвући са обале када надође плима.

Увек је важно обратити пажњу на временске услове. Ми непрестано процењујемо ветар, посматрајући небо и кретање облака и посматрајући боју воде. Југоисточни ветар доноси кишу, док западни ветрови често значе да ће бити ведро небо, али и већи таласи. Североисточни ветар, који је локално  познат као Сквамиш ветар, зими наговештава веома ниску температуру, велике таласе, снег и — надамо се — изгубљена дебла.

Забијање шиљка у дебло које плива увек је узбудљив доживљај, али право узбуђење долази тек одвлачењем дебала са обале. Скривене стене тик испод површине воде могу оштетити труп нашег брода и нанети прилично велику штету. Морамо бити опрезни.

Док сакупљамо дебла, одвлачимо их у разна скривена подручја где их везујемо. Она се тамо налазе све до дана у седмици када их одвлачимо даље. То јест, до дана када сакупљамо сва дебла која смо спасили — од 50 до 100 комада — и предајемо их у пријемне станице где се она мере и где им се процењује тржишна цена. Тада нам се плаћа према вредности спасених дебала.

Ово можда изгледа као лак начин да се заради за живот, али опрез! Овај посао није за плашљиве. Постоје многе опасности. Пропуст да се временске прилике озбиљно узму у обзир може скупо да кошта. На сву срећу, подручје Хау Саунда има пуно места за скривање од олује. Још једна опасност: Ако би неопрезни спасилац дебала пао с брода у воду током зиме, само неколико минута у тој хладној води би за њега значило смрт. Да ли се сећате ужади о којој смо раније говорили? Ако шиљак није добро причвршћен за дебло, он може као из праћке да излети према броду. На сву срећу, само је мали број спасилаца био повређен на тај начин — али такво се искуство тешко заборавља.

Личне и еколошке награде

Зашто волим свој посао? Пловни део вода̂ Хау Саунда представља популарно место за одмор, где се људи тркају својим једрењацима и чамцима с бочним стабилизатором. И пошто има тако пуно острва, има и на стотине викендица, па стога и много моторних чамаца. Трајекти непрестано пролазе током дана превозећи раднике и посетиоце. Због опасности које дебла представљају, лако је разумети важност нашег посла.

Сакупљањем залуталих дебала, ми доприносимо безбедности пловидбе. Нека дебла која су дуже време у води почињу да тону. Тада само неколико центиметара вире из воде, што представља озбиљну претњу за бродове. Упркос томе, за нас је то драгоцено дебло које ћемо спасти и продати. Чинећи то, доприносимо безбедности пловних путева — а такође помажемо и да околина буде чиста.

Сматрам да је овај посао и узбудљив и привлачан. Ниједан дан није исти. Када сам на води, окружује ме панорама која се из часа у час мења. Виђам изласке сунца зими када снег на планинама светлуца љубичастом бојом, а од таквог призора застаје дах. Тада ми прија штипање оштрог, сланог ваздуха.

Често срећемо дивље животиње. Наилазим на видре, ласице, морске лавове и мноштво фока. Посматрам како орлови лове рибу и јелене како пливају од острва ка обали. Заиста осетите страхопоштовање када видите делфине како се веселе у узбурканој води коју прави пропелер мог брода, када се прикрадају сиви китови или када група китова убица сече таласе!

Мој деда је још током 1930-их почео да спасава дебла. Он је пренео своју љубав према води и претраживању обале на своје синове. Мој отац је затим пренео своју љубав и цењење према овом послу на своју децу. Када сам био довољно одрастао, и ја сам изабрао овај позив. Наравно, то није најважнији посао у мом животу. На прво место долази служење Богу — а и награде су далеко веће. Али веома сам срећан што могу да уживам и у свом световном запослењу — чиме се бавим већ 50 година. Још увек се радујем када крећем на посао да тражим дебла.

Моја породица ради заједно са мном. Понекад, током топлих летњих вечери, сви излазимо и радимо на обали. Одвлачимо дебла до луке посматрајући за собом задивљујућ залазак сунца, бучне морске галебове изнад нас, водену бразду коју прави наш брод и светла која почињу да се пале на обали — е, управо то човеку пружа мир и осећај блискости са Створитељем. Највише из тог разлога волим свој посао. (Приложено)

[Слика на 10. страни]

Спасилац причвршћује насукано дебло

[Слике на 10. страни]

Током операција спасавања често се виде дивље животиње

[Слика на 11. страни]

Станица за пријем дебала у Хау Саунду ради чак и зими