Близак сусрет са мрмотима

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ДА ЛИ бисте желели да упознате једно мало стидљиво створење које је и очаравајуће и забавно? Дозволите да вам опишем близак сусрет који смо моја жена и ја имали с групом ових крзнених животињица званих мрмоти.

Налазимо се на Доломитима, планинском венцу у северној Италији, с погледом на два величанствена планинска врха — Латемар и Катинаћо. Изабрали смо стрму стазу која води до обронака Катинаћа. На пропланцима расте разноразно цвеће. Застајемо да бисмо се дивили елегантном дивљем љиљану. Нашу пажњу заокупља и црно смиље, мали цваст главичастог облика с јединственим мирисом ваниле. До средине јутра, сунце је загрејало кору раштрканих четинара — борова, јела и ариша — који испуњавају ваздух јаким мирисом биљних смола.

Касније наилазимо на долину без иједног дрвета. С наше десне стране је стрма падина обрасла травом. С леве стране се налази велико камење. Изненада опажамо један хитар покрет. Окренуо сам се инстинктивно, али све је мирно. Када сам пажљивије погледао, уочио сам мрмота који седи на врху камена. Можда је читава колонија настањена у шупљинама између овог камења.

Мрмот је најкрупнији члан породице веверица. Једна од најпознатијих врста ових дебељушкастих глодара је вирџинијски мрмот из Северне Америке. Мрмоти који насељавају европски део света су алпски мрмоти. Они су јако друштвени и живе у колонијама.

Скренули смо са стазе и покушали да га погледамо изблиза, али мрмот је нестао. Чекамо, у нади да ће се ово стидљиво створење поново појавити. Неколико тренутака касније, моја жена узбуђено гестикулира. Ено га један вири иза камена! Његово  смеђесиво крзно се стапа с каменом, па се једва примећује. Када сам погледао пажљивије, опазио сам и једног мањег мрмота како кришом гледа у нас. Мало даље, видимо још једног мрмота— то би могао бити отац. Иако нисмо сигурни да ли је то баш тако, допада нам се да их посматрамо као породицу мрмота.

„Отац“ мрмот је висок око 45 центиметара и седи усправно на задњим ногама, као да је на стражи. У међувремену се друга два мрмота мувају около по жбуњу. Када траже храну, мрмоти копају земљу предњим шапама на којима имају снажне канџе. Када пронађу неки корен по свом укусу, седну усправно и приносећи корен предњим шапама ка устима, глођу га. Мрмоти једу рано ујутру и увече, а у међувремену се одмарају. Осим биља, једу и скакавце, бубе, глисте и птичја јаја, али не складиште храну у јазбини.

Породични призор је забаван, али када сам покушао да приђем ближе да их фотографишем, сва три мрмота су се укочила. На мој следећи покрет, долином су одјекнула два продорна звиждука „оца“ мрмота. У трен ока, „мајка“ и „малиша“ су јурнули у уске пролазе и нестали испод камења. На тренутак „отац“ зури у мене. Затим испусти још два звиждука и одјури за својом породицом.

Мало даље у тој долини, проналазим један камен који изгледа као идеално место за посматрање. Пружам се преко њега и чекам. Убрзо, два мрмота одважно излазе на отворено. Један се пење на неки велики камен и леже потрбушке. Други се пење на тај исти камен с друге стране. При сусрету изгледа као да су се пољубили.

И даље посматрам мрмоте, задивљен њиховим брзим ситним покретима, који су испрекидани дугим паузама. На сваки мој незнатни покрет, они се укоче и дижу главу, спремни на све. Потом настављају свој одмор, наизглед незаинтересовани што сам ту.

Приметио сам да је травњак испред мене пун отвора који се лако могу уочити на основу гомила свеже земље. То су резервни отвори њихове јазбине, у коју се склањају ако осете неку опасност током кратких излазака у потрази за храном. Подземне јазбине имају једну главну просторију која је повезана с неколико споредних тунела. Сваки тунел може бити дугачак од 1 до 6 метара и кроз овај лавиринт мрмот се оријентише помоћу својих црних бркова, то јест носних длачица које се налазе око њушке.

 Током сурове зиме, групе од 10 до 15 мрмота се повлаче у коморе у којима ће провести зимски сан. И млади и одрасли мрмоти из различитих летњих јазбина сакупљају се у овим просторијама, које претходно напуне сувом травом, и склупчани један до другог започињу свој дугачак сан. Температура њиховог тела пада испод 8 степени Целзијуса, брзина откуцаја срца се смањује на три до пет откуцаја у минути, а ваздух удахну свега два до три пута у минути — што је за мрмоте сама граница преживљавања. Отприлике једном месечно, они прекидају сан да би ишли у нужнике, посебно ископане просторије у другом делу јазбине које су херметички затворене. И различите просторије за зимски сан су одвојене једна од друге, али нису херметички затворене. На овај начин се одржава минималан проток ваздуха у јазбинама.

Научници већ дуго покушавају да разумеју како мрмоти преживљавају зимске услове. Скоро је откривено да зимски сан регулишу извесне жлезде, нарочито штитна жлезда. Међутим, када су овим животињама убризгали хормонске екстракте, оне нису утонуле у зимски сан. Али, интересантно је да када су изложене хладноћи током лета, ове животиње убрзавају рад штитне жлезде и метаболизам како би одржале нормалну телесну температуру. Очигледно је да инстинктивно знају да још није дошло време за зимски сан.

Толико уживамо у посматрању мрмота да не примећујемо колико је сати. Већ је поподне, тако да се морамо растати од њих и вратити се у подножје планине. Тамо стижемо у сумрак. Данас смо видели многа природна чуда, али можда је врхунац био наш близак сусрет с мрмотима.

[Слика на 16. страни]

Мрмоти се поздрављају

[Слике на 17. страни]

Алпско цвеће

Звончићи

Дивљи љиљан

Рунолист

[Извор слике на 15. страни]

Мрмоти: Gerken/Naturfoto-Online.de

[Извор слике на 16. страни]

Мрмоти: Gerken/Naturfoto-Online.de