Ослобођен окова мржње

ИСПРИЧАО ХОСЕ ГОМЕЗ

РОДИО сам се 8. септембра 1964. у Роњаку, малом граду на југу Француске. Моји родитељи и њихови родитељи су пореклом андалузијски Роми, рођени у Алжиру и Мароку у северној Африци. Као што је то уобичајено за ромску културу, наша фамилија је била велика.

Мој отац је био насилан човек и нека од најранијих сећања су сцене када бије моју мајку. С временом је мајка одлучила да се разведе од њега — што је реткост међу Ромима. Повела је мог брата, сестру и мене са собом у Белгију, где смо мирно живели наредних осам година.

Међутим, ситуација се променила. Пожелели смо да видимо свог оца, па нас је мајка одвела у Француску и помирила се с њим. Поновни живот са оцем је за мене био изазов. У Белгији смо свуда ишли с мајком. Али у породици са очеве стране, требало је да се мушкарци друже с мушкарцима. Њихов мачо став је био да мушкарцима припадају сва права, а женама сви послови. На пример, када сам једног дана хтео да помогнем тетки у поспремању након вечере, стриц ме је оптужио да сам хомосексуалац. Прање судова у његовој породици је био искључиво женски посао. Ово неуравнотежено размишљање је на крају утицало и на мене.

Убрзо је моја мајка опет постала жртва очеве насилне нарави. Када смо неколико пута мој брат и ја покушали да интервенишемо, морали смо да искочимо кроз прозор да не бисмо и ми добили батине. Ни моја сестра није била поштеђена. Због свега тога, ван куће сам био што сам више могао. У својој 15. години, нисам имао никакав циљ у животу.

С временом сам постао познат по својој насилној нарави. Уживао сам у малтретирању других. Понекад бих намерно провоцирао друге младиће, али се само неколико њих усудило да ми се супротстави — посебно зато што сам често био наоружан ножем или ланцем. Ускоро сам почео да крадем аутомобиле и да их продајем. Понекад бих само запалио аутомобиле и уживао да гледам како ватрогасци гасе ватру. Касније сам почео да пљачкам радње и складишта. Више пута сам био ухапшен. И сваки пут сам се молио Богу да ми помогне!

Да, веровао сам у Бога. Док смо били у Белгији, ишао сам у једну религиозну школу. Зато сам знао да је оно што радим лоше. Ипак, моја вера у Бога није нимало утицала на моје понашање. Мислио сам да је довољно само да замолим Бога за опроштај и моји греси ће бити опроштени.

Због крађе сам 1984. био осуђен на 11 месеци затвора. Послат сам у затвор Бомет у Марсељу. Тамо сам се истетовирао. Једна тетоважа је гласила „мржња и освета“. Не  само што се нисам поправио у затвору већ сам тамо продубио мржњу према властима и целом друштву. По изласку из затвора, у којем сам био само три месеца, имао сам у себи више мржње него икада раније. А онда је једна трагедија снажно утицала на мене.

Освета је постала мој циљ

Моја породица је била у свађи с једном другом ромском породицом. Стричеви и ја смо одлучили да се суочимо с њима како бисмо решили проблем. Обе породице су биле наоружане. У свађи која је уследила, мој стриц Пјер и један рођак били су убијени. Био сам толико ван себе да сам с пиштољем у руци стајао насред улице и вриштао од беса. Један од стричева је коначно успео да ми отме пиштољ.

Био сам скрхан због губитка стрица Пјера, ког сам волео као оца. Оплакивао сам га према ромском обичају. Данима се нисам бријао нити сам јео месо. Нисам гледао телевизију нити сам слушао музику. Заклео сам се да ћу осветити смрт свог стрица, али су ме рођаци спречили да се докопам пиштоља.

Августа 1984. сам регрутован за војну службу. У својој 20. години, прикључио сам се мировним снагама УН у Либану. Прихватио сам ризик да убијем или да будем убијен. У то време сам пушио велике количине хашиша. Осим осећаја благостања, дрога ми је пружала осећај да ми се ништа не може десити.

У Либану се лако могло набавити оружје, па сам одлучио да га пошаљем у Француску како бих остварио план да осветим стрица. Од локалних становника сам купио два пиштоља и муницију. Пиштоље сам расклопио, сакрио их у два радио-апарата и послао кући.

Само две седмице пре завршетка војне службе, три друга и ја смо напустили касарну без дозволе. По повратку у касарну, били смо ухапшени. У затвору сам се разбеснео и напао једног стражара. За мене је било непојмљиво да ме омаловажава један пејо — белац. Сутрадан сам се опет потукао, овог пута с једним официром. Остатак војне службе сам провео у затвору Монтлук у Лиону.

Пронашао сам слободу — у затвору

Када сам стигао у затвор Монтлук, један пријатан младић ме је срдачно дочекао. Сазнао сам да је Јеховин сведок и да су он и други припадници његове религије у затвору само зато што нису хтели да узму оружје. То ме је збуњивало. Желео сам да сазнам више.

Утврдио сам да Јеховини сведоци истински воле Бога, и њихова висока морална мерила су оставила утисак на мене. Ипак, имао сам још много питања. Нарочито сам желео да сазнам да ли мртви могу да причају са живима преко снова — у шта многи Роми верују. Сведок по имену Жан Пол се понудио да проучава Библију са мном уз помоћ књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. a

Књигу сам прогутао за једну ноћ и био сам дирнут оним што сам прочитао. Овде, у затвору, пронашао сам праву слободу! Када сам коначно пуштен из затвора, кући сам се вратио возом с торбом пуном библијских публикација.

Да бих успоставио контакт са Сведоцима тамо где сам живео, отишао сам до Дворане Краљевства у Мартигу. Наставио сам да проучавам Библију, сада уз помоћ младог пуновременог слуге по имену Ерик. За неколико дана сам престао да пушим и да се виђам с бившим пајташима. Био сам одлучан да се понашам у складу с речима из Пословица 27:11, где стоји: „Буди, сине, мудар, срце ми обрадуј, па ћу лако одговорити оном који ме ружи.“ Јехова је постао мој Отац пун љубави којем сам желео да угодим.

Изазов мењања

Није ми било лако да хришћанска начела спроведем у дело. На пример, поново сам почео да користим дрогу и то је трајало  неколико седмица. Али највећи изазов ми је био да се одрекнем жеље за осветом. Без Ериковог знања, увек сам носио пиштољ и још увек активно смишљао како да се осветим онима који су ми убили стрица. Проводио сам читаве ноћи у потрази за њима.

Када сам рекао Ерику за ово, он ми је јасно указао да не могу успоставити добар однос с Богом докле год носим оружје и тражим освету. Морао сам да изаберем. Озбиљно сам размишљао о савету апостола Павла у Римљанима 12:19: „Не освећујте се, вољени, него дајте места гневу.“ То, као и усрдна молитва, помогло ми је да контролишем своја осећања (Псалам 55:23). На крају сам се отарасио оружја. Након годину дана студирања Библије, 26. децембра 1986, симболизовао сам своје предање Јехови Богу крштењем у води.

Реакције моје породице

Промене које сам направио у свом понашању подстакле су моје родитеље да проучавају Библију. Поново су се венчали, и мајка се крстила у јулу 1989. С временом су се још неки чланови моје породице одазвали на библијску поруку и постали Јеховини сведоци.

Августа 1988. сам одлучио да постанем пуновремени слуга. Онда сам се заљубио у једну младу сестру из моје скупштине по имену Катја. Венчали смо се 10. јуна 1989. Наша прва година брака није била лака, јер сам још увек морао да мењам свој став према женама. Било ми је тешко да применим речи из 1. Петрове 3:7, које подстичу мужеве да својим женама додељују част. Увек изнова сам морао да се молим за снагу да савладам понос и променим начин размишљања. Стање се постепено побољшавало.

Смрт мога стрица ми још увек изазива јаку бол, и понекад не могу да зауставим сузе када размишљам о њему. Борим се са снажним осећањима која изазивају успомене на његово убиство. Годинама, чак и након мог крштења, плашио сам се могућег сусрета с члановима породице с којом смо били у крвној завади. Шта бих урадио када би ме напали? Како бих реаговао? Да ли би превладала моја стара личност?

Једном сам држао говор у оближњој скупштини. Тамо сам видео Пепу, рођаку човека који је убио мог стрица. Морам признати да је моја хришћанска личност била крајње испитана када сам је видео. Али, потиснуо сам своја осећања. Касније, на дан Пепиног крштења, загрлио сам је и честитао јој на одлуци да служи Јехови. Упркос свему што се десило, прихватио сам је као своју духовну сестру.

Сваки дан захваљујем Јехови што ми је помогао да се ослободим окова мржње. Где бих сада био без Јеховиног милосрђа? Захваљујући њему, сада имам срећан породични живот. Такође имам и наду у будућност — наду у нови свет без мржње и насиља. Да, потпуно сам уверен да ће се испунити Божје обећање: „Сваки ће код своје лозе седети и под својом смоквом, и нико их бунити неће; јер су уста Јехове над војскама проговорила“ (Михеј 4:4).

[Фуснота]

[Слика на 19. страни]

С припадницима мировних снага УН у Либану, 1985.

[Слика на 20. страни]

С Катјом и нашим синовима, Тимеом и Пјером