Прва препрека — усмена расправа пред Врховним судом

ДАТУМ ОДРЕЂЕН за усмену расправу пред председником Врховног суда Вилијамом Ренквистом и осам других судија, чланова Врховног суда, био је 26. фебруар 2002. Интересе Јеховиних сведока заступао је тим од четири адвоката.

Главни адвокат који је заступао Сведоке, започео је своје изнашање уводом који је пленио пажњу: „Сада је у селу Стратону 11.00, субота ујутро. [Он је затим трипут куцнуо по пулту.] ’Добро јутро. Због недавних догађаја, потрудио сам се да дођем до вас како бих вам пренео оно о чему је пророк Исаија говорио као о нечему бољем. То је добра вест о којој је говорио Исус Христ, добра вест о Божјем Краљевству.‘“

Он је наставио: „У селу Стратону се сматра кривичним делом ако се иде од куће до куће и ако се преноси ова порука људима, осим у случају да се најпре набави дозвола од села.“

’Зар ви не тражите новац?‘

Судија Стивен Џ. Брајер је поставио нека циљана питања везано за Сведоке. Питао је: „Да ли је тачно да ваши клијенти не траже новац, ни један једини пени, и [да] не продају Библије, да ништа не продају, већ све што раде је то што говоре: ’Желим с вама да разговарам о религији‘?“

Адвокат који је заступао Сведоке, одговорио је: „Поштовани судијо, извештај је потпуно јасан, Јеховини сведоци нису тражили новац у Стратону. У другим областима извештаји исто тако јасно показују да ће они само споменути добровољни прилог... Ми не идемо од куће до куће ради новца. Ми само желимо да разговарамо с људима о Библији.“

Да ли је потребна дозвола од владе?

Судија Антонин Скалиа је износећи једно запажање упитао: „Зар ви не заступате гледиште да се не мора ићи код градоначелника и тражити дозвола да би се разговарало с комшијом о нечему занимљивом?“ Адвокат Сведока је одговорио: „Ми нисмо мишљења да овај суд треба да одобри одредбу владе којом се од грађанина захтева да затражи дозволу да би разговарао с другим грађанином у његовом дому.“

Промена аргумената, промена расположења

Сада је дошло време да Стратон изнесе своје аргументе. Адвокат који је предводио објаснио је одредбу из Стратона, рекавши: „Стратон не  прекорачује своја овлашћења када настоји да заштити приватност својих становника, када настоји да спречи криминал. Одредбом о забрани агитовања и покућарења на приватном поседу, једноставно речено, захтева се пријава и ношење дозволе током активности од врата до врата.“

Судија Скалиа је одмах прешао на ствар када је питао: „Да ли вам је познат било који наш случај [Врховног суда], који је укључивао одредбу којом се обухвата тако широко подручје, у које спада покућарење, али не и изнуђивање новца нити продавање добара, већ, знате, ’желим да разговарам о Исусу Христу‘ или ’желим да разговарам о заштити животне средине?‘ Да ли смо икада имали такав случај?“

Судија Скалиа је наставио: „Не сећам се да је у последња два века уопште и било таквих случајева.“ Председник судског већа Ренквист духовито је приметио: „Ви нисте живи толико дуго.“ То је изазвало смех у судници. Судија Скалиа је инсистирао на свом аргументу: „Опсежност овог случаја за мене је новост.“

Добра идеја?

Судија Ентони М. Кенеди је поставио једно циљано питање: „Мислите ли да је добра идеја то што треба да затражим дозволу од владе пре него што сиђем низ улицу, где не познајем све људе, [и] кажем: Желео бих да попричам с вама о сакупљању смећа, или о томе што сам забринут због нашег конгресмена, или о било чему другом. Да ли треба да питам владу пре него што то учиним?“ Он је додао: „То је запрепашћујуће.“

Затим се судија Сандра Деј О’Конор надовезала на тај аргумент питајући: „Како онда стоје ствари с децом која на Ноћ вештица иду од куће до куће? Да ли и њима треба дозвола?“ И судија О’Конор и судија Скалиа су ишли том линијом резоновања. Судија О’Конор је изнела још један аргумент: „Шта ако желите да позајмите мало шећера од комшинице? Да ли ми треба дозвола да позајмим мало шећера од комшинице?“

Да ли су Сведоци агитатори?

Судија Дејвид Х. Сутер је питао: „Зашто се ова одредба односи на Јеховине сведоке? Да ли они агитују, покућаре, да ли су улични препродавци или путујући трговци? Они не спадају ни у једне од наведених, зар не?“ Адвокат Стратона је цитирао велики део те одредбе и додао да је нижи суд окарактерисао Јеховине сведоке као агитаторе. На то је судија Сутер одговорио: „Онда ви имате веома опсежну дефиницију о агитаторима, ако су у њих сврстани и Јеховини сведоци.“

Судија Брајер је затим цитирао дефиницију израза агитатор из речника да би показао да се то не односи на Сведоке. Он је додао: „У вашем резимеу нисам прочитао ништа што би указивало на то зашто се од ових људи [Јеховиних сведока] који нису заинтересовани за новац, нити за продају, па чак ни за гласање, захтева да оду у општину и да се пријаве. Шта је Стратон тиме хтео?“

„Предност“ комуникације

Затим је адвокат Стратона тврдио да је „намера Стратона била да спречи узнемиравање на приватном поседу“. Он је надаље објаснио да је сврха била да се становници заштите од обмане и криминалаца. Судија Скалиа је цитирао одредбу да би указао на то да градоначелник може затражити додатне информације у вези са особом која се пријављује и сврхом њене пријаве, како би могао да пружи „тачан опис те жељене предности“. Он је циљано додао: „Ту предност, да одете код комшије да бисте га уверили у вези с неком ствари — напросто не могу да схватим.“

Судија Скалиа је поново инсистирао: „Да ли је потребно од  свакога ко ће позвонити на врата узети отисак прстију у општини? Да ли је та незнатна опасност од криминала довољан разлог да се од свакога ко жели да позвони на туђа врата затражи да се пријави у општини? Наравно да није.“

Заштита становника?

Када је заступнику Стратона истекло његових 20 минута, он је препустио реч заменику јавног тужиоца државе Охајо. Он је тврдио да је ова одредба која забрањује покућарење штитила становнике од посете неког странца, „што би се несумњиво односило на неку непозвану особу, [која] би дошла овамо на мој посед... и мишљења сам да село с правом може да каже: ’Ми смо забринути због таквих посета.‘“

Тада је судија Скалиа запазио: „Стратон каже да чак и у случају оних код којих су Јеховини сведоци добродошли, чак и да су сами самцати и да желе да разговарају с неким о било чему, [Јеховини сведоци] би ипак морали да се пријаве код градоначелника да би имали ту предност да позвоне на туђа врата.“

„Веома скромно ограничење“

Током испитивања, судија Скалиа је изнео један снажан аргумент када је рекао: „Сви се слажемо с тим да су најбезбеднија друштва на свету тоталитарне диктатуре. Тамо има веома мало криминала. То је феномен. Једна од цена слободе јесте донекле већи ризик од безакоња и питање је да ли би ова законска одредба у довољној мери могла да спречи незаконито понашање да би се исплатила њена цена, то јест тражење дозволе да се позвони на нечија врата.“ Затим је заменик јавног тужиоца одговорио да је то „веома скромно ограничење“. Судија Скалиа је одговорио да је то толико скромно да „не можемо пронаћи ни један једини случај који би извештавао о томе да је у било којој општини донета слична одредба. Ја не мислим да је то скромно“.

На крају је под притиском једног од судија заменик јавног тужиоца морао да призна: „Нерадо признајем да се не може тек тако забранити да неко звони или куца на туђа врата.“ С тим коментаром његово аргументовање је било завршено.

Током оповргавања доказа, адвокат који је заступао Сведоке указао је на то да ова одредба нема механизам за проверу тачности изјаве. „Могу отићи у општину и рећи: ’Ја сам [тај и тај]‘, и добити дозволу да идем од куће до куће.“ Он је такође указао на то да градоначелник има власт да не изда дозволу ни особи која тврди да није члан било које организације. „Мислимо да се ту ради о чистој самовољи“, рекао је он и додао: „С поштовањем морам напоменути да наша [Јеховиних сведока] активност заиста има везе са самом сржи првог амандмана.“

Кратко након тога, председник судског већа Ренквист је закључио усмену расправу, речима: „Случај се предаје [Врховном суду].“ Читав судски претрес је трајао тек нешто дуже од сат времена. Колико је битно ових сат времена показало се у писменој пресуди која је била објављена у јуну.

[Слике на 6. страни]

Председник судског већа Ренквист

Судија Брајер

Судија Скалиа

[Извори]

Ренквист: Collection, The Supreme Court Historical Society/Dane Penland; Брајер: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Скалиа: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Lavenburg

[Слике на 7. страни]

Судија Сутер

Судија Кенеди

Судија О’Конор

[Извори]

Кенеди: Collection, The Supreme Court Historical Society/Robin Reid; О’Конор: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Сутер: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Bailey

[Слика на 8. страни]

Судница

[Извор]

Photograph by Franz Jantzen, Collection of the Supreme Court of the United States