Пресуда Врховног суда у корист слободе говора

ПРЕСУДНИ ДАН је био 17. јун 2002, када је Врховни суд писмено објавио своје мњење. Каква је била одлука? Новински наслови су обзнанили исход. The New York Times је објавио: „Суд отклања ограничења наметнута у вези с посетама Јеховиних сведока.“ The Columbus Dispatch из Охаја је известио: „Високи суд поништава захтев за дозволу.“ The Plain Dealer из Кливленда у Охају, једноставно је рекао: „Покућарима не треба дозвола од општине.“ У рубрици утисака часописа USA Today стајала је објава: „Победа слободе говора.“

Одлуке нижег суда против Јеховиних сведока биле су поништене гласањем 8 према 1! Службено мњење суда написао је на 18 страна судија Џон Пол Стивенс. Ова одлука била је далекосежна потврда заштите коју пружа први амандман којим се Јеховиним сведоцима омогућује јавна служба. У свом образложењу, Суд је објаснио да Сведоци нису затражили дозволу јер тврде да „своје право на проповедање налазе у Писму“. Затим је Суд цитирао сведочанство из жалбе Сведока: „Ако бисмо од општине тражили дозволу да проповедамо, сматрамо да би то била увреда за Бога.“

Судско мњење је било следеће: „Већ више од 50 година, Суд је поништавао ограничења на агитовање и дељење брошура. То није само пука случајност у историји да већина ових случајева укључује позивање на први амандман од стране Јеховиних сведока, јер њихова религија захтева агитовање од куће до куће. Као што смо запазили у случају Мердок против Пенсилваније... (1943), Јеховини сведоци ’тврде да следе Павлов пример, учећи „пред народом и по кућама“. Дела апостолска 20:20. Они дословно схватају заповест из Писма: „Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље свакому створењу“. Марко 16:15. Чинећи тако они верују да су послушни Божјој заповести‘.“

 Затим је Судско мњење поново цитирало случај из 1943: „Овај облик религиозне активности је под првим амандманом од исто тако велике важности као и обожавање у црквама и проповедање с проповедаонице. Он има исто право на заштиту као и прихваћеније и традиционалније вероисповести.“ Цитирајући случај из 1939, Судско мњење је овако гласило: „Захтевањем цензуре, тако што би се тражила дозвола којом би се онемогућавало слободно и несметано дистрибуисање брошура, ремети се сама срж уставних гаранција“ (курзив њихов).

Суд је затим изнео једно значајно запажање: „Ови случајеви показују да напори Јеховиних сведока да се одупру ограничавању слободе говора не представљају борбу само за њихова права.“ Судско мњење објашњава да Сведоци „нису једини ’обични људи‘ који се суочавају са опасношћу да их ућуткају одредбе као што је стратонска“.

У Судском мњењу је стајало да је ова одредба „увредљива — не само за вредности које су заштићене првим амандманом већ и за сам концепт слободног друштва — јер би у оквиру свакодневног јавног разговора грађанин морао најпре да обавести владу о својој жељи да разговара с комшијама и да затим добије дозволу за то... Закон којим би се захтевала дозвола за вођење таквог разговора представља велико одступање од нашег националног наслеђа и уставне традиције“. Мњење је затим говорило о „погубним последицама захтевања такве дозволе“.

Претња криминала

Шта је с гледиштем да је дозвола заштита од провалника и других криминалаца? Суд је аргументовао: „Упркос разумевању према оваквим оправданим разлозима за забринутост, наши пређашњи случајеви јасно показују да мора постојати равнотежа између реалне потребе за спречавањем криминала и последица оваквих одредби на права која су загарантована првим амандманом.“

Судско мњење је даље гласило: „Звучи невероватно да би то што немају дозволу спречило криминалце да покуцају на туђа врата и започну неки разговор који није наведен у одредби. Они би на пример могли да питају како да нађу неку улицу или да се послуже телефоном... или би могли да се региструју под лажним именом и прођу некажњено.“

Указујући на одлуке из 1940-их, Суд је написао: „Реторика коришћена у време Другог светског рата указује на то да су подносиоци молбе [Watch Tower Society] и њихови суверници увек изнова били избављени приликом покретања пристраних кривичних поступака, што је био одраз процене Суда о слободама под првим амандманом, у које се сврстава и овај случај.“

 Каква је била коначна одлука? „Пресуда апелационог суда је преиначена, а случај је враћен апелационом суду ради даљњег претреса у складу са овим судским мњењем. Тако је одлучено.“

Дакле, крајњи исход овог случаја је, као што је стајало у новинама Chicago Sun-Times, „Суд подржава Јеховине сведоке“, и то већинском одлуком од 8 према 1.

Шта рећи о будућности?

Како су Јеховини сведоци из оближње скупштине Велзвил гледали на ову победу на Врховном суду? Наравно, нема разлога хвалисати се у вези с тим на рачун становника Стратона. Сведоци нису огорчени према честитим људима из тог села. Грегори Кухар, један тамошњи Сведок, рекао је: „Овај судски случај није одраз наше жеље. Одредба је једноставно сама по себи била неисправна. То што смо учинили није било само за нас, већ за свакога.“

Чињенице показују да Сведоцима није био циљ да испровоцирају локално становништво. Џин Кунц, један други Сведок, објаснио је: „Последњи пут када смо проповедали у Стратону било је 7. марта 1998. — пре више од четири године.“ Он је додао: „Лично је мени речено да ћу бити ухапшен. Током година било је пуно случајева када нам је полиција претила хапшењем. Када смо желели написмено да видимо ту одредбу, то нам никада није било омогућено.“

Кунц је додао: „Ми бисмо радије желели да имамо добре односе с комшијама. Ако неки не желе да их посећујемо, поштујемо њихову одлуку. Али има и оних који су пријатељски наклоњени и који радо разговарају о Библији.“

Грегори Кухар је објаснио: „Овим судским случајем нисмо желели да се супротставимо становницима Стратона. Жеља нам је била да пред законом и у складу са уставом одбранимо нашу слободу говора.“

Он је наставио: „На крају крајева, надамо се да ћемо се вратити у Стратон. Био бих срећан да будем први који ће покуцати на нечија врата када се вратимо. У складу с Христовом заповешћу, ми морамо да се вратимо.“

Исход случаја „Watchtower против села Стратон“ имао је далекосежне резултате. Након што су сазнали за ову одлуку Врховног суда, многи општински службеници у САД схватили су да се локалне одредбе више не могу користити да би се ограничило дело јеванђелизирања које спроводе Јеховини сведоци. До данас су у око 90 општина у Сједињеним Државама решене потешкоће у проповедању од врата до врата.

[Оквир на 9. страни]

„ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ СУ ПОНОВО ДОБИЛИ ПАРНИЦУ“

Чарлс Хејнс, доктор филозофије и директор образовних програма при Центру првог амандмана, написао је горње речи на веб-сајту Форму слободе, под насловом „Слобода вере“. Хејнс је даље рекао: „Прошле седмице [Сведоци] су постигли своју 48. победу на Врховном суду — што представља изузетно дуги низ случајева који су значајно проширили заштиту првог амандмана за све Американце.“ Он је упозорио: „Запамтите следеће: Ако влада може да ограничи слободу једне религије, онда има моћ да ограничи и слободу било које религије — или свих религија... Наравно, људи имају право да не слушају — и да затворе врата. Али влада не треба да има ауторитет да одлучи коме је дозвољено да покуца на врата, а коме не. Трипут ура за Врховни суд.“

Хејнс је овако закључио: „Сви треба да смо захвални Јеховиним сведоцима. Без обзира на то колико су пута увређени, истерани из града или чак физички нападнути, они се и даље боре за своју (а тиме и нашу) слободу вероисповести. А када они победе, сви ми побеђујемо.“

[Оквир⁄Слике на странама 10, 11]

ОДЛУКА ВРХОВНОГ СУДА — ШТА ЈЕ О ТОМЕ РЕКЛА ШТАМПА

◼ „Суд подржава Јеховине сведоке; није потребна дозвола за службу од врата до врата

„У својој активности у којој куцају на свачија врата, Јеховини сведоци су увек веровали да их Бог подржава. Сада имају подршку и Врховног суда САД“ ​—Chicago Sun-Times, 18. јун 2002).

◼ „Слобода говора побеђује

„Када вас следећи пут Јеховини сведоци прекину док ручате, могли бисте размислити о томе да им захвалите. У одважној посвећености њиховим религиозним начелима, ова неконвенционална деноминација са скоро један милион чланова [у Сједињеним Дражавама] вероватно је учинила више од било које институције да би обезбедила слободу говора сваком Американцу...

„За Сведоке је одлазак на Врховни суд нешто сасвим уобичајено. У више од двадесет случајева у периоду од преко 65 година, они су се делотворно борили против тираније већине“ (USA TODAY, 18. јун 2002).

◼ „Објављено уставно право на покућарење. Победа за Јеховине сведоке

„Врховни суд САД је у понедељак пресудио да политичари, религиозне групе, тим женских извиђача и други, имају уставно право да унапређују своје интересе од врата до врата, без претходног тражења дозволе од локалних власти“ ​—San Francisco Chronicle, 18. јун 2002).

◼„Врховни суд: Јеховине сведоке и женски тим извиђача не можете спречавати да вам покуцају на врата

„ВАШИНГТОН — Врховни суд је данас потврдио да устав штити права мисионара, политичара и других да покуцају на туђа врата, без претходног тражења дозволе од локалних власти...

„Бројем гласова од 8 према 1, суд је закључио да право према првом амандману у вези са слободом говора укључује и право на то да се извесна порука пренесе директно до нечијих врата“ (Star Tribune, Минеаполис 18. јун 2002).

[Слика на 9. страни]

Судија Стивенс

[Извор]

Стивенс: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Bailey