Парадокс о приватности

„И НАЈСИРОМАШНИЈИ ЧОВЕК МОЖЕ СЕ У СВОЈОЈ КОЛИБИ БОРИТИ ПРОТИВ СВИХ СИЛА КРУНЕ“ (ВИЛИЈАМ ПИТ, БРИТАНСКИ ПОЛИТИЧАР, 1759-1806).

ОВЕ Питове речи индиректно указују да свака особа треба да има право на извесну приватност, то јест да око неког дела свог живота подигне бедем који ће је штитити од нежељених погледа.

Приватност може да значи различите ствари у различитим културама. На пример, на пацифичким острвима Самоа, куће често уопште немају зидове, те се већина породичних активности може лако видети споља. Па ипак, непристојно је непозван крочити у нечију кућу.

 Људи одавно признају потребу за извесном мером приватности. Хиљадама година пре чувене изреке Вилијама Пита, Библија је говорила о потреби поштовања туђе приватности. Краљ Соломон је написао: „Праг ближњега свога ретко кад прелази, да му не досадиш, да не омрзне на те“ (Пословице 25:17). Апостол Павле је пружио савет: „Да вам циљ буде да... гледате своја посла“ (1. Солуњанима 4:11).

Право на приватност је толико важно да га The UNESCO Courier назива „колевком грађанских права“. У сличном духу се изразио и један утицајни латиноамерички политичар: „Сва људска права су у неком смислу различити аспекти права на приватност.“

Међутим, у данашњој клими све већег криминала и глобалног тероризма, владе и службе за одржавање јавног реда и мира сматрају да већа заштита њихових грађана подразумева рушење зидова приватности. Зашто? Зато што криминалци користе право на приватност као покриће за зле ствари. Из тог разлога се води борба за усаглашавање одговорности коју владе имају да заштите своје грађане и права сваке индивидуе на приватност.

Приватност наспрам безбедности

Терористички напади од 11. септембра 2001. који су потресли свет, променили су схватање многих људи о владином праву да задре у неке аспекте приватности. „Једанаести септембар је променио ствари“, рекао је за BusinessWeek бивши федерални начелник трговине САД. Он је запазио: „Терористи делују у друштву у ком је заштићена њихова приватност. Уколико је у неком погледу неопходно да се наруши приватност људи како би се разоткрили терористи, већина људи ће рећи: ’У реду, може.‘“ Тај часопис извештава: „Анкете вршене после 11. септембра показују да 86% Американаца пристаје на ширу употребу система за препознавање лица; 81 % жели строже контролисање банковних трансакција и трансакција кредитним картицама; а 68% подржава издавање једне посебне личне карте.“

На таквој личној карти, о којој размишљају неке западне земље, био би власников отисак прста и приказ мрежњаче и таква лична карта би пружала приступ подацима о било каквом раније извршеном кривичном делу као и о новчаном стању. Гледано с технолошке стране, подаци с личне карте могу се повезати с информацијама на кредитној картици, а то затим повезати с камерама за надзор и препознавање лица. На тај начин би се криминалци могли ухапсити након што купе материјал за криминалне делатности.

Они би се могли ухватити чак и ако покушају да сакрију бомбе, ватрено оружје или ножеве испод одеће, или чак и иза масивних зидова куће. Нека опрема којом располажу неке службе за одржавање јавног реда и мира приказује контуре свега што имате под одећом. Нови радари омогућују полицији да открије особе које се крећу у суседној просторији, па чак и њихово дисање. Али, да ли веће могућности надзора обавезно значе и мање стопе криминала?

Да ли камере одвраћају криминалце?

Када су стопе криминала у Борку, једном забаченом граду у Аустралији, почеле да дивљају, постављене су четири интерне телевизијске камере. То је довело до драстичног смањења стопе криминала. Међутим, овакве приче о успеху нису опште правило. У намери да се смање стопе криминала у Глазгову (Шкотска), 1994. године су постављене 32 камере. Једна студија Шкотског централног одељења за истраживање открила је да је после тога број извесних криминалних дела опао. Међутим, тај извештај наводи: „Криминална дела непристојног понашања,  укључујући и проституцију, порасла су за 120 случајева; криминална дела непоштења за 2 185, а разни други прекршаји (укључујући и преступе повезане с дрогом) за 464 случаја.“

Чак и ако надзор доведе до смањења криминала у једном подручју, то не мора значити да ће опасти укупне стопе криминала. The Sydney Morning Herald говорио је о једном феномену познатом у полицији и криминологији као „премештај“. Дотичне новине су навеле: „Када криминалци виде да их камере или полиција која патролира једним крајем могу открити, они се преселе на друго место да би тамо починили злочин.“ Можда вас то подсећа на оно што је Библија још давно рекла: „Ко чини зло, мрзи светло и не долази к светлу, да се његова дела не би разоткрила“ (Јован 3:20).

Посебан изазов с којим се суочавају службе за одржавање јавног реда  и мира јесте да чак и најсавременији радари или опрема за надзирање с рендгенским зрацима не могу открити шта се крије у нечијем уму и срцу, премда је баш то место где треба повести праву борбу за смањење криминала, мржње и насиља.

Међутим, постоји један облик надзора који је далеко обухватнији него било која технологија коју је човек икада изумео. О овом виду надзора и које корисне учинке он може имати на понашање људи биће речи у наредном чланку.

[Истакнути текст на 6. страни]

„Терористи делују у друштву у ком је заштићена њихова приватност“

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Колико су здравствени картони ваша приватна ствар?

Многи можда мисле како се подаци с њихових здравствених картона — односно информације о њиховим посетама лекару и амбуланти — загарантовано чувају као нешто приватно. Међутим, организација за заштиту приватности, Обрачунски завод о правима на приватност упозорава: „Можда имате лажан осећај сигурности.“ У својој књизи Database Nation— The Death of Privacy in the 21st Century, Симсон Гарфинкел бележи: „Здравствени картони данас имају већу улогу... Њих користе послодавци и осигуравајући заводи у одлучивању кога треба запослити и осигурати. Користе их болнице и верске установе да би тражиле прилоге. Купују их чак и трговци у потрази за потенцијалним купцима.“

Гарфинкел такође запажа: „Оно што отежава поверљивост јесте чињеница да је током једне обичне посете дому здравља потребно да 50 до 75 људи има приступ пацијентовом здравственом картону.“ На неким местима пацијенти могу сами себи несвесно ускратити право на приватност када приликом примања у болницу потпишу да пристају да други имају приступ подацима о њиховом здрављу. Потписујући ове обрасце, „ви допуштате дотичној здравственој установи да податке о вашем здравственом стању пружи осигуравајућим заводима, владиним организацијама и другима“, наводи Обрачунски завод о правима на приватност.

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Приватност наспрам трговачких интереса

Особе које користе Интернет нарочито су изложене нежељеном посматрању. Обрачунски завод за права на приватност наводи: „Практично не постоје онлајн активности или услуге које гарантују апсолутно право на приватност... Корисници Интернета могу приступити информацијама или документима са сајтова... односно могу једноставно прелиставати спискове услуга без икаквих других радњи. Многи корисници очекују да су такве активности анонимне. Али нису. Могуће је регистровати многе онлајн активности, укључујући и којој новинској кући или фајловима је корисник приступио и чије је веб-сајтове посетио... Извештаји о корисниковом ’обрасцу прелиставања‘... представљају потенцијално вредан извор добити... Те информације служе као основа за усмеравање трговаца на стварање циљних спискова онлајн корисника са сличним склоностима и понашањем.“

Како би у противном ваше име доспело на спискове за слање продајних реклама? До вашег имена се може доћи уколико урадите нешто од следећих ствари:

◼ Попуните гарантни лист и картице за регистрацију производа.

◼ Прикључите се неким клубовима, организацијама и добротворним установама или им поклањате новац.

◼ Претплатите се на часописе, упишете у удружења читалаца или музичке клубове.

◼ Дате своје име и адресу за телефонски именик.

◼ Учествујете у лутријама или разним такмичењима.

Поред тога, када користите дебитну картицу, кредитну картицу или чековну књижицу да бисте платили ствари купљене за домаћинство, продавница у којој сте куповали може приликом коришћења скенера за цене повезати ваше име и адресу са списком ствари које купујете. Тако се може саставити детаљна база података о вашим навикама куповине која се може употребити у маркетиншке сврхе. a

[Фуснота]

[Слике на странама 6, 7]

Да ли надзирање смањује криминал?