Вера под кушњама у нацистичкој Европи

ИСПРИЧАО АНТОН ЛЕТОЊА

Хитлерове трупе су прешле аустријску границу 12. марта 1938. На радију су одјекивали маршеви и политички слогани. Снажна патриотска осећања су преплавила моју домовину, Аустрију.

НАКОН што је Хитлер преузео власт, одушевљење у Аустрији је расло. Многи су се надали да ће његов „хиљадугодишњи рајх“ окончати сиромаштво и незапосленост. Чак су и католички свештеници, понесени патриотским жаром који је захватио народ, поздрављали Хитлера.

Иако сам био младић од тек 19 година, нисам се заносио Хитлеровим обећањима. Нисам веровао да било која људска владавина може решити проблеме човечанства.

Упознавање библијских истина

Родио сам се 19. априла 1919. у Донавицу у Аустрији, као треће и најмлађе дете у породици. Отац је тешко радио у руднику. Године 1923. повео је целу породицу у Француску, где је добио посао у рударском граду Љевен. Због својих политичких убеђења, био је неповерљив према религији, али мајка је била одана католикиња. Од малена нас је учила да верујемо у Бога и свако вече се молила с нама. С временом је очево неповерење према религији толико порасло да је забранио мајци да иде у цркву.

Крајем 1920-их, упознали смо Винценца Платајса кога смо звали Винко, младића југословенског порекла. Он је био у контакту са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Убрзо је један Истраживач Библије почео да посећује нашу породицу. Пошто је отац забранио мајци да одлази у цркву, она је питала Винка да ли се Бог може обожавати код куће. Он је прочитао Дела апостолска 17:24, где пише да Бог „не живи у храмовима начињеним руком“ и објаснио да је дом прикладно место за обожавање Бога. То јој се допало и почела је да присуствује састанцима који су се одржавали у домовима Истраживача Библије.

Отац је захтевао да престане с том лудошћу, како је то звао. Да би нас спречио да се дружимо са Истраживачима Библије, захтевао је да сви присуствујемо недељним мисама! Пошто је мајка чврсто одбила да иде, отац је одлучио да ја служим као свештеников министрант. Иако је поштовала очеве жеље што се тога тиче, мајка је и даље усађивала библијска начела у моје срце и ум, наставивши да ме води са собом на састанке Истраживача Библије.

 Винко и моја сестра Јозефине — или Пепи, како смо је звали — симболизовали су своје предање Јехови крштењем у води 1928. Касније су се венчали. Следеће године им се родила ћерка Фини у Љевену. Три године касније, позвани су да пуновремено служе у Југославији, где је дело Сведока било ограничено. Упркос многим тешкоћама, њихова радост и ревност у служби за Јехову није се умањила. Захваљујући њиховом добром примеру, желео сам да постанем пуновремени слуга.

Духовни напредак

Нажалост, неслагања наших родитеља довела су до њиховог развода 1932. Ја сам се вратио у Аустрију с мајком, док је мој старији брат Вилхелм (Вили) остао у Француској. После тога, нисам имао пуно контакта са оцем. Он је задржао негативан став према нама све до смрти.

Мајка и ја смо се населили у Гамлицу, једном селу у Аустрији. Она је редовно са мном разматрала публикације темељене на Библији, пошто у близини није било ниједне скупштине. На сву срећу, да би нас духовно охрабрио, Едуард Вохинц је двапут месечно долазио на бициклу из Граца, преваљујући сваки пут скоро 100 километара!

На почетку Хитлерове страховладе 1938, ухапшен је брат Вохинц. Били смо скрхани болом када смо сазнали да је угушен гасом у такозваном еутаназијском институту у Линцу. Његова изванредна вера нас је ојачала да наставимо да верно служимо Јехови.

Година верности — 1938.

Дело Сведока у Аустрији забрањено је 1935. Када су Хитлерове трупе ушле у Аустрију 1938, наша служба је постала крајње ризична. Комшије су знале да смо мајка и ја Јеховини сведоци, па смо одлучили да не привлачимо пажњу јавности. Чак сам почео да проводим ноћи у једном амбару како бих отежао нацистима да ме ухвате.

Почетком 1938, завршио сам основно образовање и почео да радим у пекари. Пошто нисам желео да кажем „Хајл Хитлер“ и да постанем члан Хитлерове омладине, отпуштен сам с посла. Али, био сам одлучнији него икада раније да крштењем у води симболизујем своје предање Јехови Богу.

Мајка и ја смо се крстили 8. априла 1938. Једне ноћи, заједно с још седморо њих, окупили смо се у једној осамљеној кућици у шуми. Након говора за крштење, на сваких десет минута одлазили смо појединачно уском стазом до перионице. Тамо смо се крстили у бетонском кориту.

Дана 10. априла 1938, одржани су лажирани избори у вези с припајањем Аустрије Немачкој. На плакатима широм земље појавио се позив „Да за Хитлера!“ Мајка и ја нисмо добили позив за гласање, пошто нисмо имали држављанство због нашег дугог боравка у Француској — што је била околност која ми је касније спасла живот. Франц Ганстер из Клагенфурта на југу Аустрије редовно нам је доносио примерке Куле стражаре. Тако смо црпли духовну снагу из Божје Речи пре него што је Други светски рат почео да бесни.

Мој брат Вили

Вили, који је био четири године старији од мене, прекинуо је сваки контакт с мајком и са мном након што смо напустили Француску више од девет година раније. Иако га је мајка одмалена поучавала Библији, он је  био занесен веровањем да је Хитлеров политички програм био кључ за славну будућност. Маја 1940, француски суд је осудио Вилија на две године затвора због нацистичких илегалних активности. Али је убрзо био пуштен, када су немачке трупе окупирале Француску. Том приликом нам је послао разгледницу из Париза. Били смо срећни због сазнања да је жив, а ипак шокирани када смо видели шта је постао!

Током рата, Вили је могао често да нас посећује, јер је био у добрим односима са есесовцима. Био је очаран Хитлеровим војним успесима. На скоро сваки мој покушај да му скренем пажњу на нашу библијску наду, он би узвратио речима: „Којешта! Погледај Хитлеров блицкриг. Немци ће ускоро владати целим светом!“

Током једне Вилијеве посете у фебруару 1942, показао сам му књигу Непријатељи, коју су објавили Јеховини сведоци. На моје велико изненађење, прочитао ју је у једном даху. Почео је да схвата да је Хитлеров режим осуђен на пропаст. Будући да је подржавао један варварски систем, био је спреман да исправи своју грешку без одлагања.

Вилијев став за библијску истину

Када нас је Вили посетио следећег месеца, био је потпуно другачија особа. Рекао је: „Антоне, изабрао сам погрешан правац!“

„Вили“, рекао сам, „схватио си то мало прекасно.“

„Не“, одговорио је, „није прекасно!“ Библија каже да ’чиниш оно што треба да чиниш докле год си жив‘, а хвала Богу, ја сам још увек жив!“ (Проповедник 9:10).

„А шта тачно намераваш да учиниш?“, питао сам.

„Па, нећу више да будем војник“, одговорио је. „Намеравам да прекинем везе с нацистима и да видим шта ће се десити.“

Одмах је отпутовао у Загреб да још једном посети нашу сестру Пепи. Након што је тамо неко време посећивао илегалне састанке Сведока, тајно се крстио. Изгубљени син се коначно вратио! (Лука 15:11-24).

Да би умакао нацистима у Француској, Вили је покушао да пређе преко границе у Швајцарску. Међутим, ухапсила га је немачка војна полиција. Изведен је на војни суд у Берлину и 27. јула 1942. осуђен на смрт због дезертерства. Било ми је допуштено да га посетим у војном затвору Берлин-Тегел. Спровели су ме до једне мале просторије где је убрзо ушао Вили, привезан за стражара. Када сам га видео у том стању, сузе су ми кренуле на очи. Није нам било дозвољено да се загрлимо и имали смо само 20 минута да се опростимо.

Вили је приметио моје сузе и рекао: „Антоне, зашто плачеш? Треба да си срећан! Толико сам захвалан Јехови што ми је помогао да пронађем истину! Да сам умро за Хитлера, не бих имао никакву наду. Али, ако умрем за Јехову, сигуран сам да ћу ускрснути и да ћемо се поново видети!“

У опроштајном писму које нам је оставио, Вили је написао: „Наш драги Бог коме служим, даје ми све што ми је потребно и сигурно ће бити уз мене до краја, тако да могу да издржим и будем победник. Понављам, будите сигурни да нисам зажалио и да сам остао непоколебљив у Господу!“

Следећег дана, 2. септембра 1942, Вили је погубљен у казненом затвору Бранденбург, близу Берлина. Имао је 27 година. Његов пример потврђује истинитост речи из Филипљанима 4:13: „За све имам снаге уз помоћ онога који ми даје моћ.“

Винкова верност до смрти

Немачка војска је умарширала у Југославију 1941, због чега су Пепи, њен муж Винко и њихова 12-годишња ћерка Фини морали да се врате у Аустрију. До тада је већина Сведока у Аустрији била у затворима или концентрационим логорима. Пошто нису имали држављанство — то јест, пошто нису  били немачки држављани — послати су на принудан рад на једну фарму у јужној Аустрији, близу наше куће.

Касније, 26. августа 1943, Гестапо (нацистичка тајна полиција) је ухапсио Винка. Када је Фини покушала да се опрости са својим оцем, шеф полиције ју је ударио тако снажно да је одлетела преко собе. Гестапо је више пута испитивао и брутално тукао Винка и затим га послао у казнени затвор Штаделхајм у Минхену.

Дана 6. октобра 1943, полиција је и мене ухапсила на радном месту и послала такође у казнени затвор Штаделхајм, где је био Винко. Пошто сам течно говорио француски, користили су ме као преводиоца за француске ратне заробљенике. Током шетњи у затворском кругу, имао сам прилику да разменим новости с Винком.

На крају је Винко осуђен на смрт. Био је оптужен за снабдевање Сведока библијском литературом и за финансијску помоћ Сведокињама чији су мужеви били у концентрационим логорима. Премештен је у исти затвор близу Берлина где је Вили погубљен. Тамо му је одрубљена глава 9. октобра 1944.

Последњи Винков сусрет с породицом био је срцепарајућ. Затекли су га свезаног и претученог, и једва је могао да их загрли због окова. Фини је имала 14 година када је последњи пут видела свог оца. Још увек се сећа његових задњих речи: „Фини, брини се о својој мајци!“

Након очеве смрти, Фини су одвојили од мајке и сместили код једне нацистичке породице која је требало да је „преваспита“. Често су је брутално тукли. Када су руске трупе ушле у Аустрију, ова немачка породица која ју је толико малтретирала била је стрељана. Ту породицу су сматрали озлоглашеним нацистима.

После рата, моја сестра је наставила с пуновременом службом. Служила је раме уз раме са својим другим мужем Хансом Ферстером у швајцарској подружници Јеховиних сведока све до смрти 1998. Фини је наставила стопама својих родитеља и сада у Швајцарској служи истинитом Богу, Јехови.

Коначно слобода!

Почетком 1945, наш затвор у Минхену био је међу зградама које су бомбардоване. Град је био у рушевинама. У затвору сам већ провео 18 месеци када је напокон дошао дан да ме саслушају пред судијом. То је било свега две недеље пре него што је рат званично завршен 8. маја 1945. Током саслушања сам упитан: „Да ли сте спремни да служите војску?“

„Затворенику није дозвољено да носи униформу нити да каже ’Хајл Хитлер‘“, одговорио сам. Када су ме питали да ли сам спреман да служим у немачкој војсци, рекао сам: „Молим вас, дајте ми документацију о регрутацији и ја ћу вам саопштити своју одлуку!“

Неколико дана касније, рат је завршен и речено ми је да сам слободан. Убрзо након тога преселио сам се у Грац, где је основана  мала скупштина од 35 Сведока. Сада у области Граца има осам јаких скупштина.

Помоћник пун љубави

Недуго по завршетку рата, упознао сам Хелене Дунст, младу наставницу која је била члан нацистичке партије. Била је потпуно разочарана нацизмом. Током нашег првог разговора, она је питала: „Како то да само ви знате да је Божје име Јехова, а други не знају?“

„Зато што већина људи не истражује Библију“, одговорио сам. Затим сам јој показао Божје име у Библији.

„Ако Библија каже да је Божје име Јехова, онда треба све да обавестимо о томе!“, узвикнула је. Хелене је почела да проповеда библијску истину и годину дана касније симболизовала је своје предање Јехови крштењем у води. Венчали смо се 5. јуна 1948.

Дана 1. априла 1953, постали смо пуновремене слуге. На крају смо позвани да похађамо 31. разред Библијске школе Гилеад Watchtower-а, која се налазила близу Саут Лансинга у држави Њујорк. Тамо смо уживали у истински срдачном друштву студената из 64 земље.

Након дипломирања смо поново били додељени у Аустрију. Неколико година, наш посао је био да посећујемо скупштине како бисмо их духовно ојачали. Затим смо позвани да служимо у подружници Јеховиних сведока у Луксембургу. Касније смо замољени да се преселимо у подружницу у Аустрији, која се налазила у Бечу. Док смо тамо служили, 1972. смо почели да учимо српскохрватски језик како бисмо сведочили многим југословенским досељеницима који су радили у Бечу. Сада у Бечу има осам југословенских скупштина, које сачињавају људи из скоро свих делова Европе!

Дана 27. августа 2001, Хелене је заспала смртним сном. Била је поуздан и драгоцен помоћник и друг током 53 срећне године брака. Сада је нада у ускрсење у мом срцу вреднија него икада раније.

Задовољан у Божјој љубави

Упркос трагедијама које сам доживео, рад у аустријској подружници и даље ми причињава задовољство. Недавно сам имао предност да испричам лична искуства на изложби „Заборављене жртве нацистичког режима“. Од 1997, ова изложба је обишла 70 аустријских градова, пружајући прилику преживелима из нацистичких затвора и концентрационих логора да причају о вери и храбрости коју су прави хришћани показали када су били суочени с нацистичким прогонством.

Част ми је што лично познајем такве верне особе. Они представљају изразит доказ истинитости речи из Римљанима 8:38, 39: „Јер уверен сам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни владавине, ни оно што је сада, ни оно што ће доћи, ни силе, ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, неће моћи да нас растави од Божје љубави која је у Христу Исусу, нашем Господу.“

[Слика на 17. страни]

Наша породица 1930. (слева надесно): ја, Пепи, отац, Вили, мајка и Винко

[Слика на 18. страни]

Мој брат Вили, непосредно пре погубљења

[Слика на 19. страни]

И Винко и ја смо били у казненом затвору Штаделхајм у Минхену

[Слике на 19. страни]

Винкова ћерка Фини је била смештена код једне окрутне нацистичке породице; остала је верна све до данас

[Слика на 20. страни]

Хелене ми је била драгоцени друг током 53 године брака

[Слика на 20. страни]

Током говора на изложби „Заборављене жртве нацистичког режима“