Златни плодови занимљиве прошлости

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! СА ФИЏИЈА

Г ОДИНА је 1789. Седам метара дугачак чамац препун људи једва је видљив на огромном океану. Путници су изгладнели и исцрпљени, јер данима избацују воду из чамца док се боре са узбурканим морем и снажним ветровима. Испред њих је беспуће од преко 5 000 километара непознатог мора, прошараног опасним коралним гребенима. Залихе хране су оскудне — сваком појединцу дневно следује само 30 грама хлеба (бродског бисквита) и мало воде. Изгледа да су овим људима шансе за преживљавање заиста мале.

Током нешто више од једне седмице преживели су побуну на броду, укрцани су у чамац за спасавање и препуштени случају, а један од њих је погинуо приликом напада домородаца. Такође су одолели жестоким олујама с грмљавином и једва умакли кануима  домородаца са острва која су тада била позната као Острва канибала.

Шта је ове људе покренуло ка овом удаљеном и опасном делу јужног Пацифика, тако далеко од њихове родне Енглеске, земље лепо уређених воћњака и вртова? Предмет њихове потраге било је величанствено хлебно дрво. Дозволите да објаснимо како су ово дивно дрво и његови хранљиви плодови одиграли кључну улогу у овој причи и у ранијим епохалним истраживачким путовањима.

Можда сте препознали да су људи у чамцу из горе споменутог извештаја они који су преживели злогласну побуну на броду Баунти. Британски војни брод од 215 тона Баунти, под капетаном Вилијамом Блајом, запловио је из Енглеске према Тахитију. По доласку на Тахити, требало је да Блај прими на брод неке веома необичне „путнике“ — скоро 1 000 садница хлебног дрвета. Хранљиви златни плодови који би се добили када би се ове саднице посадиле у њиховом новом станишту у британским колонијама на Карибима, могли су да исплате трошкове њиховог путовања.

Овај пројекат је започет на основу предлога који је сер Џозеф Банкс  дао британској влади, која је у то време хитно тражила нови извор хране за робове који су радили на пољима шећерне трске. Банкс, који је тада био саветник у Ботаничкој башти Кју близу Лондона, раније је као ботаничар пловио с капетаном Џејмсом Куком на његовом истраживачком путовању по Тихом океану. a Обојица су у хлебном дрвету видела потенцијал који обећава.

Иако није лично пратио Блаја, Банкс је направио планове за одржавање ових биљака на броду током дугог путовања морем, посебно наглашавајући њихову потребу за свежом водом. Неки писци верују да су брига око дрвећа и расипање воде на дрвеће — на рачун посаде — можда довели до побуне већ незадовољне посаде. Тако су недалеко од обале острва Тонга, рано ујутру 28. априла 1789, Блај и 18 њему лојалних људи уз претњу сабљом препуштени ветру и таласима. Усхићени побуњеници су вероватно тада побацали саднице хлебног дрвета, тако да су оне завршиле у мору.

Међутим, Блај није био човек који се могао лако заплашити. Он се упустио у оно што је названо „најчувенијим путовањем чамцем у поморским записима“. Током седам мучних седмица, пловио је овим малим чамцем више од 5 800 километара према северозападу пролазећи између острва која су данас позната под именом Фиџи, па према источној обали Нове Холандије (Аустралије), све док нису стигли на сигурно до острва Тимор.

По повратку у Енглеску, Блај је преузео команду над још два брода и затим се вратио на Тахити да узме хлебно дрвеће. Овог  пута, 1792. године, успешно је превезао око 700 „путника“ на острва Сент Винсент и Јамајку у Западноиндијским острвима. Тамо и дан-данас расте хлебно дрво— и рађа златан плод, такорећи испод зелених, лиснатих круна.

Иако је Блајово путовање свакако једна епска прича о преживљавању и открићу, оно је тек новије поглавље у причи о хлебном дрвету. Када би хлебно дрво само могло да проговори, које би тек приче испричало из времена од пре више хиљада година када је правило друштво древним поморцима на дугим истраживачким путовањима!

Рана путовања хлебног дрвета

Археолози верују да је у западном делу Тихог океана било неколико сеоба, од којих је последња започета око 1500. пре н. е. b Кренувши из југоисточне Азије, народ Лапита је користио велике кануе с два трупа да би мигрирао у земље које су данас познате као Индонезија, Нова Гвинеја, Нова Каледонија, Вануату и Фиџи, па чак и даље у централни део Тихог океана. Ова путовања су представљала заиста невероватне поморске подвиге, с обзиром да су нека путовања између острва захтевала прелажење стотина километара преко отвореног мора.

Лапитски кануи с два трупа за путовање преко океана могли су да приме велики број људи заједно с домаћим животињама, залихама хране и мноштвом семења, резница и садница. Како су се Лапити ширили по Тихом океану тако су откривали и насељавали острва Меланезије, Полинезије и Микронезије на северу и Нови Зеланд на југу. Они су се расули као плимни таласи, стигавши на крају чак до Ускршњег острва и Хаваја. c Где год да су ишли, међу најистакнутијим „путницима“ било је издржљиво хлебно дрво.

Вишенаменска и хранљива намирница

Данас је на Фиџију, као и у многим другим деловима света, плод хлебног дрвета изузетно цењен као хранљива и јефтина намирница. Неке врсте овог дрвета су издржљиве и плодне, и обично доносе плод трипут годишње током 50 година, чак и када временске прилике нису идеалне. Плодови по структури наликују хлебу, а његове бројне врсте имају различите укусе. Укус плодова се обично описује као нешто између хлеба и кромпира. Могу се кувати у води и на пари, пећи или пржити, а често се спремају и као десерт. Могу се осушити и самлети у брашно за кување, а када се меснати део одвоји и прокува, користи се годинама.

У лишће хлебног дрвета се може увити риба или пилетина да би остала сочна и укусна након кувања. Ољуштено семе је такође јестиво и има укус ораха. Понекад се скупља биљни сок и деца га једу као жвакаћу гуму. Каква разноврсна употреба! Није тешко разумети зашто неки пацифички острвљани нарочито воле хлебно дрво.

Ледуа, која живи на Фиџију, каже нам да је помињање хлебног дрвета подсећа и на добре и на лоше успомене из детињства. Њена породица је имала пет великих стабала хлебног дрвета. Ледуин посао је био да чисти двориште од лишћа, што је мрзела. С друге стране, често је после школе заједно с браћом и сестрама скупљала плодове и продавала их од врата до врата што је више могла. Затим су њихови родитељи за те паре куповали ствари које су им биле потребне за посећивање хришћанских скупова, као што су храна, аутобуска карта или нове ципеле.

Можда живите у једном од многих делова наше планете где се сада узгаја овај светски „путник“ са звучним именом Artocarpus altilis. Можда раније на ово дивно дело стварања нисте гледали као на благо нити чак као на нешто вредно и лепо. Међутим, многима који живе на Тихом океану спомињање хлебног дрвета оживљава слике великих поморских подвига и истраживачких путовања народа Лапита и капетана Блаја.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 25. страни]

Дрво које пуно тога даје

Када се разграна, хлебно дрво је импресивно зимзелено дрво. Води порекло из малезијских шума. Као члан породице Moraceae, оно је у сродству с дрвећем смокве, дуда и једне врсте индијског крушног дрвета. Стабло може да израсте и до 12 метара, и оно пушта младице које се могу одсећи и посадити. На хлебном дрвету засебно расту и мушки и женски цветови. Ови цветови, чије опрашивање и ширење у дивљини зависи од малих љиљака који се хране воћем, развијају се у велике округле или овалне плодове величине отприлике мале диње, који су споља зелене а изнутра крем до златножуте боје.

Хлебно дрво такође има јако велико, глатко, тамнозелено лишће које прави пријатан хлад на врелом тропском сунцу. Ово меко, лагано дрво користи се за прављење намештаја и кануа, док се унутрашња кора понекад користи за прављење одеће која је на пацифичким острвима позната као тапа. Млечни сок се користи као водоотпорна смеса, а у неким местима се овај латекс употребљава као гипс при прелому костију и чак као лепак за хватање птица.

[Слика на 24. страни]

Слика Роберта Дода која приказује побуну на броду „Баунти“

[Извор]

National Library of Australia, Canberra, Australia/Bridgeman Art Library

[Слике на 26. страни]

Плод хлебног дрвета се може припремити на разне начине