Задивљујућа чула у животињском свету

ТРЧКАРАЈУЋИ унаоколо у потрази за храном, миш мисли да је безбедан у мраку. И не слути да змија јамичарка може да „види“ топлоту коју зрачи његово тело — што је фатална заблуда. Иверак мирује потпуно скривен испод песка у базену за ајкуле, у ком се једна гладна ајкула креће у његовом правцу. Ајкула не може да га види; међутим, у трен ока се зауставља, зарива њушку у песак и прождире свој плен.

Да, јамичарка и ајкула су примери животиња које имају посебна чула која немају људи. С друге стране, многа бића имају чула која су попут наших, али су далеко оштрија или могу да опажају у другом опсегу. Добар пример тога су очи.

Очи које виде другачији свет

Спектар боја које наше очи запажају представља само делић електромагнетног спектра. Наше очи рецимо не могу да виде инфрацрвено зрачење, које има већу таласну дужину од црвеног светла. Међутим, јамичарке имају два мала органа, то јест дупље између очију и ноздрва које региструју инфрацрвено зрачење. a Зато оне чак и у мраку могу прецизно да виде и да нападну топлокрвну жртву.

Иза љубичастог краја видљивог спектра постоји ултраљубичаста светлост. Премда невидљива за наше очи, ултраљубичаста светлост је видљива за многа друга створења, између осталог, за птице и инсекте. На пример, пчеле се оријентишу помоћу сунца — чак и по делимично облачном дану када се оно не види — тако што посматрају плаво небо које се види између облака и запажају шаре које ствара поларизована ултраљубичаста светлост. Многе цветнице имају лепоту која је видљива само у пољу ултраљубичастог светла, а неко цвеће чак има „индикатор нектара“ — један део с другачијим одсјајем ултраљубичасте светлости — који усмерава инсекте на нектар. На сличан начин извесно воће и семење привлачи птице.

Будући да птице виде у пољу ултраљубичасте светлости и да им захваљујући њој перје посебно светли, оне вероватно изгледају шареније једна другој него нама. Оне имају визуелну „дубину боја коју не можемо ни да замислимо“, како је то рекао један орнитолог. Можда способност запажања ултраљубичасте светлости помаже неким јастребовима и кликтавцима да уоче волухарице, то јест пољске мишеве. Како? Мужјаци волухарице, каже часопис BioScience, „стварају урин и измет у којима има хемикалија које упијају ултраљубичасту светлост, а своје стазе обележавају урином“. Захваљујући томе, птице могу „запазити на ком подручју има доста волухарица“ и концентрисати се на њега.

 Зашто птице тако добро виде?

Вид који имају птице је право чудо. „Главни разлог“, каже књига All the Birds of the Bible, „јесте тај што ткиво за формирање слике које се налази у мрежњачи има много више видних ћелија него код других створења. Од броја видних ћелија зависи колико ће око бити способно да види ситне објекте на даљину. Док у мрежњачи људског ока има око 200 000 видних ћелија по квадратном милиметру, код већине птица их има три пута више, а јастребови, лешинари и орлови их имају милион и више по квадратном милиметру.“ Поред тога, неке птице имају у оку и два додатна улегнућа — поља максималне оптичке резолуције — што им омогућује фантастично запажање раздаљине и брзине. Нешто слично имају и птице које лове инсекте у лету.

Птице имају и необично мека сочива која омогућују брзо фокусирање. Замислите колико би било опасно летети — посебно у шумама и честарима — ако би све било мутно. Да, у грађи очију код птица огледа се невероватна мудрост! b

Електрично чуло

Раније споменута сцена са скривеним иверком и ајкулом стварно се одиграла током једне научне студије о ајкулама. Истраживачи су желели да сазнају да ли ајкуле и раже осећају слаба електрична поља која емитују живе рибе. c Да би то утврдили, они су сакрили електроде у пешчаном дну базена за ајкуле и пустили одговарајућу волтажу. С каквим исходом? Чим се приближила електродама, ајкула се обрушила на њих.

Ајкуле поседују такозвану пасивну електрорецепцију; оне осећају електрична поља као што уши пасивно чују звук. Али електричне рибе имају активну електрорецепцију. Попут љиљка који емитује звучне сигнале и прати ехо, ове рибе емитују електричне таласе или пулсеве, у зависности од врсте, и онда помоћу посебних рецептора региструју било које нарушавање тих поља. d Електричне рибе могу на овај начин препознати препреке, потенцијалну жртву, па чак и партнера за парење.

Уграђени компас

Замислите како би било када бисте у телу имали уграђен компас. Сигурно не би био никакав проблем ако бисте се изгубили! У телу многих створења, укључујући и пчеле и пастрмке, научници су открили микроскопски мале кристале магнетита, то јест природно намагнетисани оксид гвожђа. Ћелије које садрже ове кристале повезане су с нервним системом. Зато пчеле и пастрмке могу открити магнетна поља. У ствари, пчеле користе земљино магнетно поље при изради саћа и оријентисању.

Истраживачи су открили магнетит и у једној врсти бактерија које живе на талогу морског дна. Када се тај талог усковитла, земљино магнетно поље тако делује на магнетит да се бактерије поређају на начин на који се безбедно враћају на своје пребивалиште на морском дну. У противном би угинуле.

Могуће је да многе животиње селице — укључујући и птице, корњаче, лососе и китове — такође осећају магнетно поље. Међутим, изгледа да се оне не ослањају само на то чуло, него се вероватно оријентишу и помоћу многих других чула. На пример, лосос за проналажење реке у којој се излегао вероватно користи и своје снажно чуло мириса. Европски чворци се оријентишу помоћу сунца, а неке друге птице помоћу звезда. Али као што је професор психологије Хауард Хјуз приметио у својој књизи Sensory Exotica — A World Beyond Human Experience, „очигледно ће нам требати још пуно времена да бисмо разумели те и друге мистерије у природи“.

Уши на којима бисте позавидели

У поређењу с људима, многа створења поседују задивљујућ слух. Док ми можемо чути звуке између 20 и 20 000 херца (осцилација у секунди), пси могу чути између 40 и  46 000 херца, а коњи између 31 и 40 000 херца. Слонови и стока чак могу чути у инфрасоничном пољу (одмах испод онога што чује човек) и до 16 херца. Пошто се ниске фреквенције преносе на већу даљину, слонови могу комуницирати на раздаљинама већим и од четири километра. У ствари, неки истраживачи кажу да бисмо такве животиње могли да користимо да би нас на време упозориле на земљотресе и озбиљне поремећаје у атмосферским условима, јер се у оба случаја емитује инфрасоничан звук.

Инсекти такође могу да чују у широком опсегу фреквенције, неки у ултрасоничном пољу од преко две октаве изнад онога што чују људи, док други у инфрасоничном пољу. Неколико инсеката чује помоћу танких, пљоснатих мембрана налик бубној опни, које се налазе на скоро свим деловима тела изузев главе. Други чују помоћу нежних длачица које не реагују само на звук него и на најмања кретања у ваздуху, као што су она проузрокована покретима људске руке. Ова истанчаност чула објашњава зашто је тако тешко спљескати муву!

Замислите да можете чути кораке неког инсекта! Такав задивљујућ слух има само једини летећи сисар на свету — љиљак. Додуше, истанчан слух је љиљцима потребан за оријентисање у мраку и хватање инсеката помоћу ехолокације, то јест сонара. e Професор Хјуз каже: „Замислите сонарни систем који је сложенији од оног који се налази на најмодернијим подморницама. Сада замислите да тај систем користи мали љиљак који вам лако стане на длан. Сви прорачуни који омогућују љиљку да одреди даљину, брзину, па чак и врсту циљаног инсекта изводе се у мозгу који је мањи од вашег нокта на палцу!“

Пошто прецизна ехолокација зависи и од квалитета звучног сигнала који се емитује, љиљци имају „способност да регулишу висину тона свог гласа на начине на којима би им позавидео сваки оперски певач“, каже једна књига. f Изгледа да неке врсте љиљака могу помоћу кожних израштаја на носу и да усмере звук у један сноп. Сви ови фактори доприносе томе да је сонар толико развијен да може произвести „акустичну слику“ објеката који су ситни колико и људска влас!

Поред љиљака, ехолокацију користе барем још две врсте птица — чиопе из Азије и Аустралије и уљане птице из тропске Америке.  Међутим, изгледа да оне ову способност користе само ради оријентисања у мрачним пећинама у којима се гнезде.

Сонар на мору

Китови зубани такође користе сонар, мада научници још нису открили како он тачно функционише. Сонар код делфина функционише помоћу карактеристичних шкљоцања, за која се верује да не настају у грлу, него у носном систему. Масно узглавље — лоптасти орган који је састављен од масног ткива у предњем делу делфинове главе — усмерава звук у сноп који „осветљава“ простор испред животиње. Како делфини чују свој ехо? Изгледа да га не чују помоћу ушију, него помоћу доње вилице и околних органа, који су повезани са средњим ухом. Вредно је запазити да се у овом делу тела налази иста врста масног ткива која се налази у делфиновом масном узглављу.

Делфинови сонарни шкљоцаји су задивљујуће слични математичком обрасцу таласа званом Габорова функција. Ова функција, каже Хјуз, показује да се делфинови шкљоцаји „приближавају математички идеалном сонарном сигналу“.

Делфини могу променити јачину тих сонарних шкљоцаја од једва чујног шапата  до праска од 220 децибела. Колико је то снажно? Примера ради, гласна рок музика производи 120 децибела, а артиљеријска паљба 130 децибела. Наоружани сонаром који је далеко снажнији, делфини могу опазити предмете величине 8 центиметара на 120 метара даљине, а у тишим водама вероватно и на већим раздаљинама.

Када размишљате о задивљујућим чулима која постоје у животињском свету, нисте ли испуњени страхопоштовањем и дивљењем? Понизни, добро информисани људи обично се тако осећају — што нас враћа на питање како смо ми створени. Додуше, наша чула су често слабија у поређењу с чулима извесних животиња и инсеката. Међутим, само смо ми дирнути оним што запажамо у природи. Зашто имамо таква осећања? И зашто покушавамо не само да разумемо жива бића него и да схватимо њихову сврху и да сазнамо које је наше место међу њима?

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на 9. страни]

Инсекти, пазите!

„Сваког дана, пред сам смирај дана, у подножју таласастих брда близу Сан Антонија у Тексасу (САД) одиграва се нешто стварно задивљујуће“, каже књига Sensory Exotica — A World Beyond Human Experience. „Гледајући с даљине, помислили бисте да видите огроман црни облак који се ваља из дубине земље. Међутим, не ради се ни о каквом облаку дима који затамњује небо у предвечерје, него о масовном изласку 20 милиона мексиканских голорепих љиљака из дубина пећине Бракен.“

Недавно је процењено да се ради о 60 милиона љиљака. Летећи и до 3 000 метара у ноћно небо, они траже свој омиљени оброк, инсекте. Иако се ноћним небом пролама небројено много ултразвучних писака, нема никакве збрке, јер сваки од ових сисара има изузетно развијен систем за препознавање еха сопственог писка.

[Слика]

Пећина Бракен

[Извор]

Courtesy Lise Hogan

[Слика]

Мексички голорепи љиљак — сонар

[Извор]

© Merlin D. Tuttle, Bat Conservation International, Inc.

 [Слика на 7. страни]

Пчеле — вид и магнетизам

[Слика на 7. страни]

Сури орао — вид

[Слика на 7. страни]

Ража — електрицитет

[Слика на 7. страни]

Ајкула — електрицитет

[Слика на 7. страни]

Чворци — вид

[Слика на 7. страни]

Лосос — мирис

[Извор]

U.S. Fish & Wildlife Service, Washington, D.C.

[Слика на 7. страни]

Корњача — вероватно магнетизам

[Слика на 8. страни]

Слон — звуци ниске фреквенције

[Слика на 8. страни]

Пас — звуци високе фреквенције

[Слика на 9. страни]

Делфини — сонар