Спасава је стомак

ОНА није брза. Многима сасвим сигурно није лепа. Али, ах, какав само стомак има! О чему то говоримо? О риби-јежу. Кад осети опасност, ово створење „на чудесан начин мења свој изглед“, каже часопис Natural History. Њено тело које нарасте до 50 центиметара у дужину, надувава се „све док риба не буде три пута већа од своје уобичајене величине и не постане тврда, скоро савршена лопта прекривена бодљикавим оклопом — не зато што је то погодан облик за пливање, већ да би успешно одвратила нападаче“.

Риба се надува тако што увлачи воду у стомак који се рашири скоро сто пута више од његове нормалне величине! Риба-јеж изводи ову задивљујућу мајсторију захваљујући једној једноставној, елегантној одлици — наборима.

Стомак рибе-јежа се заправо састоји од набора унутар набора, објашњава Natural History. Највећи набори су широки око три милиметра „с још мањим наборима унутар сваког од њих, и све тако редом до оних који су толико сићушни да се могу видети само под микроскопом“, каже тај чланак.

Наравно, када нарасте стомак рибе-јежа, и кожа мора да се растегне. Да би то било могуће, кожа која се састоји из два слоја, растеже се на два различита начина. Као и код стомака, њен унутрашњи слој је набран, док је спољашњи слој растегљив. Овај растегљиви слој спречава да кожа постане наборана, што би умањило хидродинамичност рибе након што избаци ваздух.

Поред тога што се надува да би отерала такозване грабљивице, риба-јеж чини још нешто. Како се њена кожа растеже, бодљикави оклоп се нагло усправља. Зато, ако видите рибу-јежа док роните, немојте је дирати! Такође се чувајте њених уста, јер вас она може угристи до костију!

Када је Бог питао Јова о својим делима стварања, Јов је одговорио: „Ја признајем да све можеш и ништа се твојој мисли противити не може“ (Јов 42:2). Да, чак и мала буцмаста риба-јеж, која би тешко могла да победи у некој трци или на избору лепоте, ипак изузетно сведочи о Божјој стваралачкој моћи и мудрости (Римљанима 1:20).

[Извори слика на 31. страни]

Горе: Photo by John E. Randall; bottom: © Jeff Rotman