Изгубљено детињство

„Дечје право на детињство је најосновније људско право“ („The Hurried Child“).

ВЕРОВАТНО бисте се сложили да сва деца треба да имају релативно безбрижно и безазлено детињство. Међутим, жалосно је што такво детињство за многе дечаке и девојчице једноставно не постоји. Помислите само на хиљаде, можда милионе дечјих снова који се распрше када деца постану жртве рата. Помислите такође и на сву ону децу чији је живот упропаштен ропством или злостављањем.

Већина нас тешко може и да замисли како се дете осећа када је приморано да живи на улици зато што му тамо изгледа сигурније него код куће. Баш када им је потребна сва могућа љубав и заштита, таква деца морају научити да се сналазе на улици не би ли се одбранила од бездушних људи који једва чекају да их искористе. Често је управо детињство жртва проблематичног времена у ком живимо.

„Волела бих да сам опет дете“

Кармен, која сада има 22 године, намучила се у детињству. a Она и њена сестра су морале да живе на улици не би ли се склониле од очевог злостављања и мајчиног запостављања. Упркос опасностима таквог живота, обе су успеле да избегну неке замке у које упадну многа деца која побегну од куће.

Па ипак, Кармен жали за својим детињством, јер се не сећа да га је баш имала. „Прешла сам из детињства у 22. годину а да од њега ништа нисам имала“, јада се она. „Сада сам удата и ја сама имам дете, али чезнем да радим оно што раде мале девојчице, рецимо, да се играм с луткама. Желим да ме родитељи воле и грле. Волела бих да сам опет дете.“

Има пуно деце која пролазе кроз оно кроз шта су прошле Кармен и њена сестра. Она живе на улици, практично лишена детињства. Многа таква деца се упуштају у криминал да би опстала. Вести и статистички подаци показују да се деца упуштају у криминал у запањујуће раном узрасту. Проблем је још већи у томе што многе девојчице постају мајке још док су у тинејџерским годинама — док су и саме деца.

Неприметна социјална криза

Уопште не изненађује што све већи број деце завршава код старатеља. Један редакцијски чланак у новинама Weekend Australian известио је следеће: „Криза у облику старатељства узела је маха а да то нисмо ни приметили. Све више деце из растурених породица је запостављено.“ Те новине су приметиле и следеће: „Некад се деси да социјални радници месецима, чак годинама не контактирају с децом под старатељством, док се друга таква деца сељакају од старатеља до старатеља и никада не нађу сталан дом.“

Тако је извештен случај једне 13-годишње девојчице која је за само  три године променила 97 старатеља — негде је била само једну ноћ. Сада је прати снажан осећај одбачености и несигурности. За многу такву децу, детињство је једноставно изгубљено.

Није ни чудо што стручњаци данас говоре о све већој трагедији изгубљеног детињства. Уколико сте родитељ, можда читајући о овим тужним чињеницама сматрате да сте срећни што можете својој деци обезбедити дом и све што је потребно за живот. Али постоји још једна опасност. Иако у данашњем свету детињство није увек потпуно упропаштено, понекад се оно једноставно искомпликује. У ком смислу, и с каквим последицама?

[Фуснота]