Како ми је једна повреда променила живот

ИСПРИЧАО СТЕНЛИ ОМБЕВА

Године 1982, ударио ме је ауто који је пребрзо ишао. Био сам на лечењу и упркос боловима које сам повремено осећао због ишчашеног пршљена између вратног дела и грудног коша, убрзо сам се вратио својим уобичајеним свакодневним активностима. Међутим, 15 година касније сам се суочио с најтежим испитом вере у свом животу.

ПРЕ, и донекле после саобраћајног удеса, био сам пун снаге. Редовно сам вежбао, а преко викенда сам трчао од 10 до 13 километара, играо сквош и напорно физички радио. Помагао сам у изградњи Дворана Краљевства, као и једне велике Конгресне дворане у Најробију у Кенији, где иначе и живимо.

Онда су 1997. почели редовно да ми се јављају болови у грудима који су били све интензивнији. Лекарским прегледом је утврђено да је један међупршљенски диск искочио из лежишта и да притиска кичмену мождину. Утврђено је да је то последица удеса који је споменут на почетку.

Пре него што ми се погоршало стање, имао сам сталан посао продавца. За њега је било везано здравствено осигурање целе породице. Имао сам дивну каријеру пред собом. Али, средином 1998, укочио сам се од грудног коша до стопала. Постепено, моје здравствено стање се погоршавало.

Недуго после тога, изгубио сам посао, укључујући и све бенефиције. Наше две ћерке, Силвија и Вилхелмина, тада су имале 13 и 10 година. Пошто сам остао без посла, морали смо да се ослањамо на плату моје супруге Џојс. Суочени с новим околностима, смањили смо трошкове тако што смо избацили све што нам није било потребно. Куповали смо само оно најнеопходније.

Негативна осећања

Морам признати да сам с погоршањем здравственог стања постао негативан, егоцентричан и раздражљив. Каткада сам био  љут и огорчен, препирући се око најмање ситнице. Увек сам био на граници депресије. Нико у породици није био поштеђен тог стреса. Моја супруга и ћерке су се суочиле с једном несвакидашњом ситуацијом о којој готово ништа нису знале.

Тада сам мислио да су моја осећања оправдана. Нагло сам се угојио. Имао сам озбиљан проблем с пробавом и контролисањем мокрења. Често ми је било јако тешко. Није било неуобичајено да ме затекну самог у неком ћошку, с очима пуним суза. Било је момената када сам био толико љут да је то било готово смешно. Знао сам да не реагујем примерено ситуацији у којој се налазим.

Као старешина у хришћанској скупштини Јеховиних сведока, често сам саветовао сухришћане да никада не криве Јехову ни за једну невољу коју доживљавају. Па ипак, питао сам се, и то често: ’Зашто Јехова дозвољава да ми се оваква ствар дешава?‘ Иако сам имао обичај да читам стихове као што је 1. Коринћанима 10:13 како бих ојачао и охрабрио друге, мислио сам да је оно што ја доживљавам претешко за ношење!

Медицински изазов

Био је прави изазов пронаћи добро лечење. Само у једном дану бих посетио физиотерапеута, киропрактичара и специјалисту за акупунктуру. Олакшање које бих осетио, ако бих га уопште и осетио, било је само привремено. Саветовао сам се с многим лекарима, укључујући и ортопедског хирурга и неурохирурга. Сви су се сложили у једној ствари — операција је неопходна да би се умирио бол и да би се уклонио диск који је искочио из лежишта. Тим медицинским стручњацима сам објаснио да, због својих веровања која се темеље на Библији, ни под каквим околностима не желим да примим крв (Дела апостолска 15:28, 29).

Први хирург ми је рекао да би извршио операцију тако што би направио рез на леђима. Објаснио ми је да та интервенција може бити прилично рискантна. Ипак, овај хирург није могао гарантовати да неће употребити крв. Нисам више ишао код њега.

Други је рекао да би извршио операцију кичме кроз врат. То ми је звучало језиво. Иако је он у потпуности пристао на моје одбијање крви, желео је да ту операцију одмах изврши и укратко ми је објаснио како би то изгледало. И од њега сам одустао.

Међутим, уз помоћ Јеховиних сведока који служе у локалном Одбору за односе с болницама пронашао сам лекара који је био спреман на сарадњу. Тај трећи хирург ми је препоручио операцију сличну оној коју је препоручио претходни хирург. Она је укључивала прављење реза на врату. Ризици, како је објаснио, били би минимални.

Ужаснуо ме је детаљан опис тога како ће изгледати операција. Највише ме је уплашило сазнање да ће се једна таква операција вршити у близини тако осетљивих органа као што су срце и плућа. Да ли ћу је преживети? Наравно, такве негативне мисли нису умањиле моје страхове.

На дан 25. новембра 1998, подвргао сам се успешној четворочасовној операцији у једној болници у Најробију. Та операција је обухватала пресађивање једног дела карличне кости. Тај део је обликован и затим уграђен на повређено место, заједно с једном металном плочицом и шрафовима. То ми је донело олакшање, али није уклонило све моје проблеме. Ходао сам с пуно тешкоћа. Још увек патим од сталне укочености.

Позитиван став

Као што сам раније споменуо, провео сам доста времена секирајући се и размишљајући о  свом јадном стању. Да иронија буде већа, многи од медицинског особља су ме похвалили за смиреност и оптимизам. Зашто су тако мислили? Могли су видети да сам, премда сам трпео јаке болове, још увек могао да разговарам о својој вери у Бога.

Иако сам понекад због онога што сам преживљавао био љут и огорчен, и даље сам се ослањао на Јехову. Он ме је у свему кроз шта сам пролазио увек подржавао — и то у толикој мери да сам се каткад стидео самог себе. Чврсто сам решио да читам оне стихове за које знам да би могли да буду утешни у мојој ситуацији и да медитирам о њима. Ево неких:

Откривење 21:4: „[Бог] ће обрисати сваку сузу с њихових очију, и смрти више неће бити, нити ће више бити туге, ни вике, ни боли.“ Заиста је било утешно размишљати о библијском обећању о новом свету у ком ће сузе и бол заувек нестати.

Јеврејима 6:10: „Бог није неправедан да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену.“ Премда имам физичка ограничења, знам да Јехова цени мој труд у служби за њега.

Јаков 1:13: „Кад је у кушњи, нека нико не говори: ’Бог ме искушава.‘ Јер се Бог не може искушавати злим стварима нити он сам икога искушава.“ Како је то само  истинито! Иако је Јехова дозволио да патим, он ни у ком случају није то проузроковао.

Филипљанима 4:6, 7: „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем заједно са захваљивањем обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге посредством Христа Исуса.“ Молитва ми је помогла да добијем толико потребан унутрашњи мир који ми омогућава да будем разумнији у ситуацији у којој се налазим.

Имао сам обичај да користим ове стихове како бих друге охрабрио у невољи — и они су им заиста помогли! Увидео сам, додуше, да тада нисам у потпуности схватао њихову вредност. Требало је да оболим да бих схватио шта је понизност и да бих научио да се потпуно уздам у Јехову.

Друге помоћи које јачају

Многи говоре о хришћанском братству као стубу и упоришту у тешким временима. Ипак, како је само једноставно да олако гледамо на своју хришћанску браћу и сестре! Истина, они нам можда не могу пуно помоћи, али су увек ту, уз нас. Тако је било и у мом случају. Неретко, затицао сам их одмах до свог болничког кревета, понекад врло рано ујутру. Чак су нудили да ми помогну око плаћања трошкова лечења. Веома сам захвалан свима онима који су били дирнути мојом невољом и који су дошли да ми помогну.

У нашој локалној скупштини, Сведоци су свесни да сада не могу да будем као некада. Тренутно служим као председавајући надгледник и сарађујем са скупштинским старешинама које ми пружају велику подршку. Никада нисам био нередован објавитељ. У периоду када ми је било најтеже, помогао сам двојици људи да предају свој живот Јехови. Један сада служи као слуга помоћник у једној скупштини Јеховиних сведока у Најробију.

Немам речи којима бих могао захвалити својој супрузи која је уз мене током читаве ове кушње. Подносила је мој гнев, промене расположења, неразумност и разочараност. Кад сам био у сузама и болу, умиривала би ме и тешила. Њена снага и чврстина у суочавању с недаћама и даље ме задивљују. Доказала је да је „пријатељ у свако време“ (Пословице 17:17).

Наше ћерке су научиле да излазе на крај с мојом ситуацијом. Оне чине све што је у њиховој моћи да би ми помогле. Разумеју моје потребе и брзо ми прискачу у помоћ, обезбеђујући ми све што ми је неопходно када њихова мајка није ту. Силвија је мој „штап“, јер ми помаже да се крећем по кући сваки пут када се осећам малаксало.

Шта да кажем за Мину, млађу ћерку? Па, сећам се када нисам могао да се подигнем након што сам пао у кући. Тада је само она била код куће. Скупивши сву снагу коју је имала, подигла ме је и полако одвела до моје собе. Још увек не зна како је у томе успела. Сам тај храбар чин ми се неизбрисиво урезао у сећање.

Суочавање са овом повредом је најтежа битка коју сам икад водио у животу. То је битка коју још увек водим. Ништа у мом животу и мојој вери није било толико искушавајуће. Научио сам доста о понизности, разумности и саосећању. Потпуно поуздање и поверење у Јехову ми је помогло да истрајем у томе.

Схватио сам истинитост речи апостола Павла: „Ово благо имамо у земљаним посудама, да би снага која надилази уобичајену била од Бога, а не од нас“ (2. Коринћанима 4:7). Налазим велику утеху у Божјем обећању да ће доћи ’нова небеса и нова земља‘ (2. Петрова 3:13). Молим Јехову да ме подржи док чекам нови свет, јер сам још слаб и својом снагом могу мало тога да постигнем.

[Слике на 20. страни]

Хришћанска активност с породицом помогла ми је да истрајем