„У Лими никада не пада киша?“

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ПЕРУА

Ако дођете у Перу, вероватно ћете чути некога како за перуанску престоницу каже: „У Лими никада не пада киша.“ Док будете дрхтали на хладном, влажном ваздуху, вероватно ћете се питати да ли је то истина.

ЛИМА се налази у великој пустињи дуж обале Јужне Америке која излази на Тихи океан. То је подручје које има једну од најнеобичнијих клима на свету. Овај узани суви појас земље протеже се од пустиње Сечура на крајњем северу Перуа, па све до пустиње Атакама на северу Чилеа.

Ова приобална пустиња лежи између брдовитих Анда и азурноплавог Тихог океана. Гледано из далека, изгледа као да дуж обале нема ничега сем голих, валовитих, каменитих и пешчаних брда у свакој замисливој нијанси беж и браон боје. Услед ерозије, на многим падинама тих брда настале су каскаде браонкастог стења. Чести потреси мало-помало померају та брда и она се полако спуштају ка мору.

Када стене дођу до обале, таласи Тихог океана полако их мрве у песак од којег ветар затим ствара дине у облику полумесеца. У неким деловима ове огромне пустиње киша није пала већ 20 година, што ову пустињу чини једним од најсувљих места на планети. Али зашто је ово подручје тако суво?

Застор на Андима који задржава кишу

Одговор је везан за пасатне ветрове који дувају са истока ка западу. Ови ветрови су приморани да се уздижу када наиђу на високо набрано горје Анда. Док се уздижу да би прешли преко Анда, ветрови се хладе, што проузрокује да се влага коју носе кондензује и падне у виду кише и снега, углавном на источне падине ових планина. Тако планине стварају застор који не дозвољава киши да допре до западних обронака.

Осим тога, ни хладна перуанска, то јест Хумбелтова струја која долази из правца севера са Антарктика, нити ветар који дува из јужног дела Тихог океана не доносе много влаге. Сви ови фактори довели су до настанка једне изузетно суве, мада не вруће пустиње. Премда су кише ретке, изненађујуће је то што је влажност ваздуха веома висока, нарочито током перуанске зиме  која траје од маја до новембра. Одакле долази та влажност?

Гаруа

Над обалом се током зиме ствара покривач од ниских облака и с Тихог океана долази густа магла коју Перуанци називају гаруа. У ово доба године, месеци могу проћи без иједног трачка сунчеве светлости због чега је овде хладна, или како неки кажу, суморна клима. Иако се ово подручје налази у тропском појасу, просечна зимска температура у Лими варира између 16 и 18 степени Целзијуса. Иако нема падавина, релативна влажност ваздуха у зимским месецима може достићи 95 процената, а на то добро навикнути Лимењоси, становници Лиме, облаче топлу одећу против хладноће која се увлачи у кости. a

Сасвим ситне капи зимске измаглице довољне су да поквасе улице у Лими и да врате живот уснулим пустињским биљкама на уздигнутим приобалним брдима. Великим стадима коза, оваца и говеда добро дођу новонастали зелени пашњаци. Штавише, од почетка 1990-их, у неким градовима у пустињи се користе скупљачи за маглу — велике полипропиленске мреже на којима се магла кондензује — да би се из ниских, маглом натоварених облака сакупила вода за пиће и наводњавање.

Међутим, влага из магле и облака није довољна да би вегетација опстала током целе године. Свеукупна количина падавина у Лими годишње износи 50 милиметара и углавном потиче од кондензације гаруе. Због тога су малобројне зелене биљке које расту у приобалној пустињи снабдевене животодајном водом из малих река, које извиру у високим, снегом покривеним Андима.  Кад се посматрају из ваздуха, долине тих речица изгледају као зелене траке које се пружају по пустињи.

Живот без кише

Да би опстали у тако сувој средини, древни народи који су настањивали приморје — као што су Чиму и Мочика — изградили су сложене системе за наводњавање. Ови велики пољопривредни пројекти су, као и они у древном Египту, одржавали у животу ове изузетно организоване цивилизације. Древни Перуанци су од опеке градили развијене градове с храмовима у облику пирамиде, великим зидинама и резервоарима. Ове грађевине су, због мало кише, добро очуване, што археолозима пружа добру слику о животу у Перуу пре Колумба. Многа данашња приобална насеља још увек зависе од рестаурираних аквадуката  и канала који су направљени хиљадама година раније.

Рани становници пустиње су увидели да је пустињско земљиште веома плодно тамо где има воде. Данашњи системи за наводњавање перуанског приморја обезбеђују воду потребну за узгајање разних усева као што су памук, пиринач, кукуруз, шећерна трска, грожђе, маслине, шпаргла, као и друге врсте воћа и поврћа. Од перуанске популације, која броји 27 милиона људи, више од половине живи у овом уском, приобалном појасу.

Кад стварно пада

Киша ипак понекад пада у неким деловима ове пустиње, укључујући и Лиму. Хладна перуанска струја сваких неколико година устукне пред топлијим водама које долазе из западних делова Тихог океана. Овај феномен, познат као Ел Нињо, означава скори долазак кише. Ел Нињо је био нарочито јак 1925, 1983. и 1997/98. Разумљиво је што су становници пустиње, који практично уопште нису навикли на кишу, слабо припремљени за овакве провале облака и поплаве.

Једна таква поплава је 1998. погодила перуански град Ику. Река Ика је поплавила велики део тог града, и куће грађене од цигала од блата једноставно су ишчезле. Другим деловима пустиње је то користило. Земљиште је упило влагу и преобразило се у бујне пашњаке. Задњи Ел Нињо је већи део пустиње Сечура претворио у зелену башту прошарану прелепим цвећем, што нас је подсетило на Божје обећање да ће једнога дана ’пустиња цветати као ружа‘ (Исаија 35:1). Обилне кише су у пустињи створиле и једно огромно језеро — процењује се да је било дугачко 300, а широко 40 километара — које је у новинама добило надимак Ла Ниња.

Велика перуанска приобална пустиња свакако доприноси разноликости природних чуда наше планете. Иако је киша овде ретка појава, захваљујући наводњавању и исправној употреби драгоцене воде, ова сува земља је постала пријатан дом за милионе људи.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 27. страни]

Богатство из отпада

Животом богати океан који запљускује западну обалу Перуа хиљадама година обезбеђује храну — углавном сардине и сарделе — за милионе морских птица. Због мало падавина у том поднебљу, птичји измет се на приобалним острвима током година нагомилавао у огромним количинама — гомиле су понекад биле високе и до 30 метара! Пре доласка Шпанаца је откривено да је тај измет, назван гвано по називу на језику Кечуа Индијанаца, изузетно ђубриво. Гвано је у другој половини 19. века постао врло тражен извозни производ Перуа, све док га на светском тржишту није заменило вештачко ђубриво. Старе залихе гвана су се до тада исцрпле. Данашње залихе гвана су углавном ограничене на оно што птице тренутно произведу.

[Мапа на 24. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Лима

[Слика на 25. страни]

Обала Тихог океана јужно од Лиме

[Извор]

© Yann Arthus-Bertrand/CORBIS

[Слика на 25. страни]

Пустиња Сечура која се простире дуж перуанске обале

[Слике на 26. страни]

Скупљачи магле у Мехији у Перуу

Канали које су направиле Инке још увек се користе у Ољантајтамбу у Перуу

[Извори]

© Jeremy Horner/CORBIS; уметак: Courtesy of the charity FogQuest; www.fogquest.org

[Слика на 26. страни]

Обилне кише, настале као последица временског феномена Ел Нињо, 30. јануара 1998. проузроковале су озбиљне поплаве у Ики у Перуу

[Извор]

AP Photo/Martin Mejia