Пробао сам да служим двојици господара

ИСПРИЧАО КЕН ПЕЈН

Родио сам се 1938. и одрастао сам на дедином ранчу у Новом Мексику у САД. Ранч је обухватао 9 700 хектара прерије прошаране бројним потоцима, с планинама у позадини. Памтим призоре оваца, крава и коња, као и звекет каубојских мамуза. Понекад сам ослушкивао шум ветра у трави и запажао, њему сасвим супротно, гласно и продорно дозивање великих звиждовки поред појила.

УСПОМЕНЕ из детињства могу бити дубоке и трајне. Ја сам пуно времена проводио с дедом, који је причао многе занимљиве приче о Дивљем западу. Чак је познавао људе који су јахали с Билијем Кидом. Тај млади одметник је постао познат по убиствима, што се окончало 1881, када је умро у старости од 21 године.

Моји родитељи су били Јеховини сведоци и водили су ме у проповедање на усамљене ранчеве и у скромне куће долине Хондо. Често су на фонографу пуштали снимке библијских предавања Џ. Ф. Ратерфорда, чији ми се глас урезао у мисли. a Пуштали смо та предавања свим људима — ранчерима, мексичким фармерима и Индијанцима, као што су Апачи и Пуеблоси. Волео сам улично сведочење с часописима — мало људи би одбило малог дечака, чак и током ратних година.

Да, имао сам добар темељ. Међутим, нисам пазио на Исусово упозорење: „Нико не може робовати двојици господара; јер или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће уз једнога прионути, а другога презирати. Не можете робовати Богу и Богатству“ (Матеј 6:24). Волео бих да могу рећи да сам имао диван живот као пуновремени слуга. Али на мене је нешто утицало у раној младости, један други ’господар‘ ме је одвратио од таквог живота, и то још од моје треће године. Шта се десило?

Моја страст постаје летење

Крај амбара је 1941. слетео један Пајпер. Користили су га за лов на којоте који су нападали наше овце. Управо сам тада, кад ми је било три године, одлучио да будем пилот. Прошло је дечачко доба и са 17 година сам  отишао од куће и почео да радим на аеродрому у Хобсу, у Новом Мексику. Тамо сам чистио хангаре и радио на одржавању авиона у замену за часове летења. У то време сам запоставио хришћанску службу.

Са 18 година сам се оженио, и с временом смо жена и ја добили троје деце. Како сам издржавао породицу? Летео сам пољопривредним авионима, на чартер летовима и авионима за ловљење грабљивица, а давао сам и часове летења. Након шест година, почео сам да летим за Тексаски међународни аеротранспорт, из Даласа у Тексасу. То ми је пружило већу стабилност у животу, и чак сам служио као старешина у скупштини Дентон. Такође сам водио неколико библијских студија, укључујући и студиј с једним капетаном авиона, његовом женом и њиховом породицом. Сви су прихватили библијску истину.

До 1973. сам већ око три године летео на турбоелисним авионима, али сам почео да губим интересовање када је DC-3 повучен из употребе. Заправо, срце ми је још увек било у Новом Мексику. Али, ако престанем с летењем, од чега ћемо живети?

Моја страст постаје уметност

Од 1961, из хобија сам се бавио сликањем призора с Дивљег запада, што се добро продавало. Зато сам напустио авио-компанију и преселио се назад у Нови Мексико, у чаробну земљу, како је још називају. Међутим, нисам остао уравнотежен. Дозволио сам да постанем потпуно заокупљен љубављу према уметности. Сликарство и касније вајарство, као и повремено летење, одузимали су ми све време. Радио сам између 12 и 18 сати дневно. Због тога сам озбиљно запоставио породицу и Бога. Шта је било следеће?

Брак ми је пропао и окончан је разводом. Преселио сам се на север, у Монтану, и потражио утеху у пићу. Нехришћански начин живота ме је као и изгубљеног сина из Исусовог поређења, увукао у исту бесмислену колотечину (Лука 15:11-32). Онда сам једног дана схватио да немам ниједног правог пријатеља. Када бих наишао на некога у невољи, рекао бих му: „Нађи Јеховине сведоке. Они ти стварно могу помоћи.“ Следио би одговор: „Што онда ти ниси Сведок?“ Морао сам признати да човек не може да буде Сведок и да живи као што сам ја живео.

Коначно сам се 1978. вратио у Нови Мексико у скупштину у којој су ме Сведоци познавали. Први пут сам после неколико година био у Дворани Краљевства, и тада сам се добро исплакао. Колико је Јехова био милосрдан према мени. Пријатељи из те скупштине су били веома љубазни и помогли су ми да се вратим Јехови.

 Нови сапутник и нови почетак

Године 1980, оженио сам се Карен, прелепом Сведокињом коју сам познавао неколико година. Она је из првог брака имала два сина, Џејсона и Џонатана. Својом дубоком љубављу према Јехови унела је стабилност у мој живот, а добили смо и два дивна сина, Бена и Филипа. Али, једна трагедија коју смо касније доживели показала је да у животу не цветају увек руже.

Проучавајући уметност сатима сам изучавао анатомију човека и животиња — нарочито анатомију коња — као и композицију, пропорцију и перспективу. Почео сам да вајам од глине, нарочито ликове с Дивљег запада — коње, Индијанце на коњима, каубоје, па чак и времешног доктора који путује на коњу и лаким кочијама. Имао сам све више успеха. Стога смо одлучили да отворимо галерију. Карен је смислила име — галерија Планинске стазе.

Тако смо 1987. купили једну галерију у Седони у Аризони, којој смо дали то име. Док је Карен радила у галерији, ја сам остајао код куће, где сам радио и чувао децу. Међутим, дечаци су се разболели, а и продаја је слабо ишла. Одлучили смо да се заменимо како би Карен могла да буде код куће с децом. Донео сам глину у радњу и почео да правим скулптуре, пред самим муштеријама. То је довело до велике промене!

Људи су почели да се распитују о бронзаним фигурама које сам израђивао. Док сам им објашњавао шта радим и говорио о ономе што сам користио као основу за своје фигуре, причао сам им о историји Дивљег запада наводећи имена, места и догађаје о којима сам доста знао јер сам о томе пуно читао. Људи су показали истинско занимање за моделе које сам правио и неки су желели да положе депозит за предмет који су видели да израђујем, с намером да остатак плате када се излије у бронзи. Тако је настао израз „продаја пре изливања“. Успех се одмах видео. Посао се толико проширио да смо имали три галерије и велику ливницу с 32 запослених. Али то ме је баш исцрпљивало! Карен и ја смо се питали како да се ослободимо те бескрајне трке. Молили смо се у вези с тим. Био сам старешина у скупштини и знао сам да бих могао више дати Јехови.

Поновно служење једном господару

Наш покрајински надгледник је 1996. дошао у скупштину и замолио нас да ручамо с њим. Нисмо ни почели са оброком кад нам је поставио једно сасвим неочекивано питање — да ли бисмо се можда преселили у резерват Навахо Индијанаца како бисмо помогли у оснивању нове скупштине у Чинлију? Какав изазов! У неколико наврата смо посетили тај резерват и помагали у проповедању у неким његовим удаљеним подручјима, и након тога смо схватили да то може да буде један нови циљ за нас. Сада нам се указала прилика да се ослободимо бескрајне јурњаве за материјалним стварима и да више времена посветимо Јехови и његовом народу. Били смо на путу да поново служимо једном господару!

Још један старешина и његова породица, породица Карусета, иначе наши добри пријатељи, били су позвани да нам се придруже у овом подухвату. И они и ми смо продали наше удобне куће и купили стамбене приколице које смо могли да поставимо у резервату. Ја сам продао галерије и на крају и ливницу. Поједноставили смо живот и сада смо могли несметано да проширимо хришћанску службу.

У октобру 1996, наша нова скупштина Чинли одржала је свој први састанак. Отада се међу Навахо Индијанцима много више проповеда, а и скупштина има изузетне пионире из тог народа који говоре навахо језиком. Полако смо и ми почели да учимо тај тежак језик како бисмо били прихваћени иако нисмо Навахо Индијанци. Уз дозволу индијанских власти добили смо земљу и изградили Дворану Краљевства у Чинлију, која је посвећена у јуну ове године.

Трагедија!

У децембру 1996, Карен је накратко одвела децу у Руидосо у Новом Мексику. Ја сам морао да останем у Чинлију. Замислите запрепашћење и тугу коју смо осетили када је наш 14-годишњи син Бен на скијању ударио у једну стену и настрадао! То је био ужасан испит за све нас. Да нисмо имали библијску  наду, било би нам тешко да то поднесемо. Од неизмерне помоћи нам је била и подршка наше хришћанске браће. Када смо одржали комеморативни говор у Дворани Краљевства у Седони, где смо живели неколико година, комшије су виделе више Навахо Индијанаца него икада раније. Браћа и сестре из резервата су дошли да нам пруже подршку иако је то био пут од преко 300 километара.

Радујемо се што видимо да Бенов млађи брат Филип лепо духовно напредује. Има духовне циљеве и причињава нам велику радост. Води неколико библијских студија, а проучавао је и са својим наставником. Ипак, сви једва чекамо да поново видимо Бена у новом свету који је Јехова обећао (Јов 14:14, 15; Јован 5:28, 29; Откривење 21:1-4).

Благословљени смо породицом у којој владају љубав и међусобна подршка. Мој усвојени син Џонатан, као и мој млађи син из првог брака, Крис, служе Јехови заједно са својим супругама, Кеном и Лори. Наши унуци, Вудро и Џона држе ученичке говоре у Теократској школи службе. Отац ми је умро 1987, али мајка која има 84 године још увек активно служи Јехови, као и мој брат Џон и његова жена Чери.

Из личног искуства сам научио да је тачно оно што је Исус рекао: „Нико не може робовати двојици господара... Не можете робовати Богу и Богатству.“ Уметност чак и сада може бити веома љубоморан господар. Зато сам научио колико је важно да будем уравнотежен и опрезан, како не бих поново постао њен роб. Далеко је боље применити савет апостола Павла: „Браћо моја вољена, будите постојани, непоколебљиви, увек богато запослени у Господовом делу, знајући да ваш труд у Господу није узалудан“ (1. Коринћанима 15:58).

[Фуснота]

[Слика на странама 18, 19]

Мој авион у Чинлију 1996. године

[Слика на 19. страни]

Бронзана скулптура названа „Нема се времена за бацање“

[Слика на 21. страни]

Библијски студиј на месту где смо касније изградили Дворану Краљевства

[Слика на 21. страни]

С мојом женом, Карен

[Слика на 21. страни]

Проповедање испред типичног Навахо хогана