Тур де Франс 100 година највећег испита за бициклисте

ПОКРЕНИ

Тур де Франс 100 година највећег испита за бициклисте

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

НОВЕМБРА 1902, Анри Дегранж, директор спортског дневног листа L’Auto, трагао је за неком идејом како би надмашио супарнички лист Le Vélo. „Како би било да организујемо бициклистичку трку кроз целу Француску?“, предложио је Жео Лефевр, млади новинар листа L’Auto. Испрва је та идеја нереално звучала, али је ускоро ипак била спроведена у дело. Тако је 1. јула 1903, тачно у 15.16 часова, из Париза кренуло 60 бициклиста, професионалаца и аматера, на тронедељно путовање првог Тур де Франса у дужини од 2 428 километара. a

„Робови друмова“

Трка је одмах постала хит. Мноштво људи широм Француске изашло је да види и поздрави, како је француски репортер Албер Лондр рекао, „робове друмова“. Услови за трку током првих година Тур де Франса били су у најмању руку примитивни — једноставна опрема, путеви пуни рупа, бескрајне етапе и ноћна вожња.

Без права на било какву техничку помоћ, изузев на контролним местима, бициклисти којима би се нешто покварило морали су сами да поправљају своје 20 килограма тешке бицикле. На пример, 1913. и 1919. године, несрећни Ежен Кристоф је двапут морао да поправља предње виљушке у сеоској ковачници!

Довитљивост и медијска популарност

Да би се одржало интересовање за трку, организатори су морали да буду довитљиви из године у годину. Уношене су новине: већи број краћих етапа, кратки уласци у околне земље, државни тимови или тимови које спонзоришу компаније, вожња тимова и појединаца на хронометар, као и завршетак трке на париском булевару Шанзелизе. Једна од прекретница била је 1919. године. Од тада се водећем у генералном пласману на крају сваке етапе додељује посебна мајица у жутој боји, попут боје страница листа L’Auto — пожељна мајо жон, то јест жута мајица. Да би финансирао ову манифестацију, Дегранж је 1931. саставио један рекламни караван који пролази отприлике један сат пре бициклиста и забавља посматраче покрај стазе.

Тираж листа L’Auto — који се сада зове L’Équipe — нагло је скочио. Тако је 1903. године одмах било разграбљено 130 000 примерака специјалног издања — објављеног седам минута након доласка Мориса Гарина, победника првог Тур де Франса. Будући да људи из више од 150 земаља данас прате телевизијски пренос Тур де Франса, та трка је по медијској популарности трећи спортски догађај у свету, одмах иза Олимпијских игара и Светског првенства у фудбалу. Примера ради, чланови шпанског парламента су 1987. прекинули седницу како би гледали победу свог земљака Педра Делгада у исцрпљујућој планинској етапи Алп д’Уез са 21 серпентином!

Освајање планина

Тур де Франс се у почетку одржавао углавном на равном терену. Потом је, у јуну 1910, новинар листа L’Auto Алфонс Стене послао Дегранжу телеграм с Пиринеја, у ком је рекао да је сасвим изводљиво возити тим планинским превојима. Стенеов извештај није био баш тачан. Он је целу ноћ провео изгубљен у снегу на висини од 2 200 метара! Па ипак, најжилавији бициклисти су следећег месеца прихватили тај изазов. Премда није први стигао, Француз Густав Гаригу је преко превоја Турмале у Пиринејима возио без иједног заустављања. Отада су у Тур де Франс укључени и други планински превоји у Алпима и Пиринејима.

При спуштању, бициклисти су постизали вртоглаве брзине, и до 100 километара на сат. Често су и падали. Тако је 1951. Холанђанин Вим ван Ест, који је носио жуту мајицу, слетео у 50 метара дубоку клисуру из које су га извукли помоћу импровизованог конопца направљеног од унутрашњих гума за бицикл. Било је и трагичнијих случајева. Шпанац Франсиско Сепеда погинуо је 1935. након што је пао у превоју Галибије, у Алпима. Италијан Фабио Касартели је 1995. страдао након фаталног пада на косини с нагибом од 17 степени, на Порте д’Аспеу, у Пиринејима.

Дуели на врху

Французи Жак Анкетил и Рејмон Пулидор били су 1964. актери спектакуларне трке с неизвесним исходом на обронцима планине Пиј де Дом, у планинском венцу Оверњ. Пулидор, који је често био другопласирани, победио је у том дуелу, али му је жута мајица измакла за свега неколико секунди.

Белгијанац Еди Меркс и Шпанац Луис Окања надметали су се 1971. за прво место. На обронцима превоја Мент у Пиринејима 12. јула те године, Окања је пао. Због повреде није могао да настави трку. Из поштовања према супарнику, Меркс је затражио да следећег дана не носи жуту мајицу на поласку.

Планинске етапе су место и других примера спортске коректности. На пример, током успињања на Изоар у Алпима 1949, италијански вечити ривали Ђино Бартали и Фаусто Копи привремено су оставили по страни своје ривалство како би помогли један другоме.

Тимски спорт

Дуге соло вожње су спектакуларне. Једна таква била је ненадмашна соло вожња Швајцарца Хуга Коблета 1951, у дужини од 140 километара на етапи Брив-Ажен. Међутим, победа је углавном резултат тимског рада. Обично буде 20 професионалних тимова од по девет бициклиста. Чланови тима у потпуности стоје на располагању вођи групе, увек спремни да га подупру ако изгуби снагу, ако му се поквари бицикл или ако падне.

Пример 20-годишњег француског бициклисте Ренеа Вјетоа из 1934. године добро илуструје такав тимски дух. Иако је имао велике шансе да победи на једној етапи, ниједног тренутка се није двоумио да ли да се врати на превој којим се управо спустио како би дао свој бицикл Антонену Мањеу, вођи тима, коме се покварио бицикл.

Дворана великана

Изузетан је подвиг више пута победити на Тур де Франсу. До данас су четворица бициклиста победила пет пута: Жак Анкетил (Француска, 1957, 1961-64), Еди Меркс (Белгија, 1969-72, 1974), Бернар Инол (Француска, 1978-79, 1981-82, 1985) Мигел Индураин (Шпанија, 1991-95). Али ко зна колико би пута Белгијанац Филип Туес победио (победник 1913, 1914, 1920) да ово надметање није прекинуо Први светски рат, из којег се неколико бивших шампиона није вратило?

По мишљењу многих, највећи бициклиста свих времена био је Еди Меркс, који је имао надимак Канибал. Као победник у 34 етапе, био је ненадмашан на свим пољима — у вожњи на хронометар, спринтевима, спустовима и етапама на равним и планинским деоницама. „Оставља нам само мрвице“, јадао се један од његових побеђених ривала. Двоструког шампиона Фауста Копија сматрају за најпрофесионалнијег и најелегантнијег учесника свих времена.

Победа по сваку цену

Увек је био изазов да се не вара на Тур де Франсу. Прва четворица бициклиста на трци 1904. године била су дисквалификована, између осталог, због вожње недозвољеним пречицама или вожње аутомобилом.

Од свих превара, допинг (коришћење дрога) остаје највеће зло у бициклизму. Првих година, неки тимови су користили непознате отровне супстанце, а 1920. године L’Auto је објавио један чланак у којем се осуђивало допинговање под медицинским надзором. Браћа Пелисје су 1924. признали да су „возили помоћу динамита“, то јест, опасних супстанци. У наредним деценијама је неколико сумњивих ситуација доведено у везу с допингом, као што је трагична смрт британског бициклисте Тома Симпсона приликом успона на Мон Венту 1967.

На насловне стране је 1998. доспео случај масовног допинговања под медицинским надзором. У колима физиотерапеута једног тима било је откривено око 400 доза средстава коришћених за постизање бољих резултата, између осталог и еритропоетина. Један тим је био дисквалификован, а други се сам повукао. Прошлогодишњи скандал је озбиљно нарушио репутацију трећепласираног учесника који је завршио целу трку. Поводом јубилеја Тур де Франса, објављено је дело под насловом 100 ans de Tour de France (100 година Тур де Франса). У предговору тог дела, који је објављен у листу L’Équipe, директор Тур де Франса, Жан-Мари Леблан, тврди да „допинг, претерана дужина трке и новац“ угрожавају даљњи опстанак Тур де Франса.

Упркос проблемима, спортисти су и даље спремни и пуни елана за трку. Тексашанин Ланс Армстронг, четвороструки победник и неоспорни фаворит у јубиларној стотој трци за 2003. годину, која ће углавном пратити трасу из 1903. године, рекао је следеће: Тур де Франс „има име, историју и стил који ниједна друга трка не може достићи. Ма шта да се деси, то никада неће бити само нека обична трка“. Сан сваког професионалног бициклисте је да победи на Тур де Франсу.

[Фуснота]

a Данас се Тур де Франс састоји од 20 једнодневних етапа укупне дужине од око 3 600 километара.

[Дијаграм/Слике на странама 23]

(За комплетан текст, види публикацију)

Траса јубиларне стоте трке 5-27. јул 2003.

––Вожње на хронометар

—— Превоз између етапа

• Старт

○ Циљ

• ПАРИЗ

-- ——

○ Седан

-- ——

○ Сен Дизје

-- ——

○• Невер

○• Лион

○ Алп д’Уез

○ Марсеј

——

• Нарбон

○• Тулуз

-- ——

○ Кап Декувер

-- ——

○ Бајон

-- ——

○• Бордо

-- ——

○ Нант

——

• Виј д’Авре

○ ПАРИЗ

[Извор]

[Слике на 22. страни]

1903. Морис Гарин, први победник на Тур де Франсу

1927. Радници из фабрике прекидају посао да би посматрали трку

[Извор]

[Слика на 23. страни]

1910. Октав Лапиз, с резервним унутрашњим гумама око врата, гура бицикл на Пиринејима

[Извор]

[Слике на 24. страни]

1951. Италијан Фаусто Копи, двоструки шампион

1964. Анкетил и Пулидор у узбудљивом дуелу

[Извор]

[Слике на странама 24, 25]

1991-95. Мигел Индураин (Шпанија), носилац жуте мајице, победио је пет пута на Тур де Франсу

1999. Ланс Армстронг у вожњи на хронометар

[Извор]

ПРОБУДИТЕ СЕ!