Поглед у свет

Масакрирање ајкула

Широм света професионални рибари пажљиво претражују океане у потрази за ајкулама, одсецају им пераја, а труп бацају натраг у море. „Потражња за папрено скупом супом [од ајкулиних пераја] једини је повод за ову језиву ампутацију“, извештава Science News. Августа 2002, Обалска стража САД запленила је један хавајски брод недалеко од мексичке обале након што је откривено да се на њему налази товар од 32 тоне ајкулиних пераја. На броду није било других делова ајкуле. „Гротескан товар заправо представља покољ најмање 30 000 ајкула при чему је око 580 тона меса бачено“, стоји у том часопису. „Рибарске флоте широм света годишње убију око 100 милиона ајкула.“ Иако је на слободном тржишту за 450 грама ајкулиних пераја потребно издвојити око 183 евра, потражња се толико повећава да јој је немогуће удовољити.

 Контрола времена

Како извештавају новине The Australian, „људи који се жале да немају довољно времена су у заблуди“, закључак је једне недавне студије. У овим новинама се цитира студија коју су направили Универзитет Новог Јужног Велса и Аустралијски универзитет и наводи се: „Многи од нас на радном месту и у обављању кућних послова проводе више времена него што је потребно.“ Истраживачи су израчунали колико је времена потребно да један брачни пар без деце проведе на послу како би задовољио основне животне потребе. Затим су упоредили то време с количином времена које брачни парови стварно утроше на то. Студија је открила да су запослени парови без деце „током једне недеље провели укупно 79 сати на послу, 37 сати обављајући кућне послове, а 138 сати су издвојили за личне потребе. Међутим, за посао је било потребно само 20 сати недељно [10 сати по брачном партнеру], за кућне послове 18 сати и за личне потребе [што укључује узимање оброка и спавање] 116 сати“, наводи се у овим новинама. Када би парови били спремни да поједноставе живот, могли би у току недеље добити још 100 слободних сати. Према студији из цитираних новина, запослени брачни парови без деце „тврде да су због недостатка времена под највећим притиском. Међутим, у односу на све остале групе они заправо имају највише, а родитељи најмање времена.“

Дијабетес узима маха у Индији

Светска здравствена организација процењује да више од 170 милиона људи широм света има дијабетес. Индија је земља с највећим бројем дијабетичара — 32 милиона — а очекује се да ће до 2005. овај број премашити 57 милиона, извештавају новине Deccan Herald. На једном међународном конгресу о дијабетесу, који је одржан на Шри Ланки, стручњаци су као узроке овог наглог пораста навели првенствено дијете и промене у начину живота, а затим стрес, генетске факторе, малу тежину новорођенчади и давање превише хране бебама. У Индији су трошкови лечења дијабетеса међу најнижим у свету. Па ипак, и даље често долази до здравствених компликација или смртности услед дијабетеса, делимично због тога што се болест не препозна или касно установи. Једна студија која је направљена у већим индијским градовима указала је да 12 процената одрасле популације пати од дијабетеса, док је код 14 процената поремећена толеранција на глукозу, што често претходи дијабетесу.

Истраумирани ратни извештачи

„Велики број [ратних извештача] пати од озбиљних траума због онога што су видели и доживели“, наводи се у новинама The New York Times. У њима је био објављен коментар поводом „једне студије која је обухватала [140] страних дописника из шест великих медијских кућа који су стално извештавали о ратовима или о другим оружаним сукобима“. У чланку се објашњава да је код „ратних извештача стопа озбиљне депресије и посттрауматског стреса била знатно већа него код [упоредне групе од 107] дописника који нису извештавали о ратним сукобима“. Симптоми су „обухватали болна сећања на трауме, непрестане ноћне море, раздражљивост, лошу концентрацију и претерану опрезност“. Такође, „ти извештачи су навели да код њих постоји и читав низ потешкоћа у односима с другим људима... укључујући и неспособност прилагођавања цивилном друштву, избегавање дружења с пријатељима, тешкоће у одржавању добрих односа с другима и коришћење алкохола као средства за успављивање“. Мушкарци и жене који су били обухваћени овом студијом у просеку су „провели 15 година на поприштима ратних сукоба у Босни, Руанди, Чеченији, Сомалији и Авганистану“.

Европљани су све старији

„Европа све више одговара свом историјском називу Стари свет“, извештавају шпанске новине El PPaís. У скоро свим земљама Европске уније, најмање 20 процената популације има преко 60 година. Демографи предвиђају да ће до 2050. године 40 процената становника у неким земљама, као што су Аустрија, Италија и Шпанија, имати преко 60 година. Овај све већи пораст старије популације захтеваће промене и на социјалном и на економском плану, запажено је на Другој светској конференцији о старењу која је одржана у Мадриду, у Шпанији. Биће теже обезбедити новчана средства за пензијско и здравствено осигурање. На пример, послодавци ће морати да запошљавају старије раднике, да прилагоде радно време, да једно радно место покрију с два или више радника и да радницима омогуће да у пензију иду у различито време. Надаље, „пошто ће младих људи бити мање, компаније које желе да се шире мораће да усмере своје услуге и производе ка старијима“, примећује шпански бизнисмен Хосеп Марија Ријера.

Сексуално образовање потребније него икад

Према званичним подацима, у Немачкој се, између 1996. и 2001, број абортуса међу тинејџеркама узраста између 15 и 17 година повећао за око 60 процената, док се међу тинејџеркама узраста испод 15 година повећао за 90 процената, извештава часопис Der Spiegel. Норберт Клуге, са Универзитета у Кобленц-Ландауу, наводи да иако деца данас раније достижу сексуалну зрелост, она ’не добијају одговарајуће сексуално образовање — а нарочито не на време‘. Иако деца треба да буду добро информисана о тим важним стварима пре него што напуне десет година, многи родитељи избегавају ту одговорност, каже Клуге. Према новинама Berliner Morgenpost, директор Државног савета родитеља са седиштем у Бону саветује родитеље да, када поучавају децу о стварима које се тичу секса, акценат ставе на појмове емоционалне природе, као што су „љубав и приврженост“, уместо на биолошки процес размножавања.

Е-пошта и способност комуникације

Према речима двоје истраживача, запослени ће вероватно са својим сарадницима са истог спрата комуницирати путем Е-поште баш као што би то чинили и с колегама из земаља које су у другим временским зонама, стоји у канадским новинама Globe and Mail. Говорећи о последицама које Е-пошта може имати на способност комуникације, Дејвид Кристал, професор лингвистике на Велшком универзитету, каже: „Могућност симултаног говора је основна одлика разговора“. Међутим, Е-пошта то спречава због тога што између примања поруке и одговора мора проћи неко време. Штавише, онај ко шаље поруку Е-поштом може преузети доминантну улогу у разговору без могућности да буде прекинут. „Вештина да се током разговора наизменично говори и слуша неопходна је за комуникацију“, наводи се у овим новинама.

Две врсте нервних влакана?

Људи су обдарени посебним нервним системом који им омогућава да осете љубав и нежност, извештава немачки научни часопис, Bild der Wissenschaft. Шведски научници су открили да је једна жена која је изгубила главне рецепторе додира и даље имала пријатан осећај када би је неко дотакао четкицом за сликање. Установљено је да заслуга за тај пријатан осећај припада посебном систему нервних влакана у кожи, који се састоји од споропроводних влакана под називом тактилна Ц влакна. Та врста нервних влакана реагује искључиво на нежан додир и активира оне делове мозга који су одговорни за осећања. Коментаришући о томе зашто људи имају два различита система нервних влакана, International Herald Tribune наводи: „Спора влакна функционишу већ у првим сатима живота, можда чак и у материци, док се брза влакна развијају постепено након рођења. Можда новорођенчад пре могу да осете љубав у родитељском додиру него што могу да осете сам додир.“